Распоред Богослужења у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Ђунису

Света Литургија: недељом и празником у: хх:00ч.

Јутрење: сваким даном у: хх:00ч.

Вечерње: сваким даном у: хх:00ч.

У селу Ђунис, недалеко километара од Крушевца, налази се манастир Покрова Пресвете Богородице. Манастир је подигнут на месту, на коме се Пресвета Богородица јавила девојчици Милојки Јоцић 24. јула 1898. године. Девојчица Милојка имала је 13 година и радила је у пољу са својим сестрама. Са крчагом је пошла по воду на извор. Када је стигла до извора, видела је Пресвету Богородицу, која јој је рекла да ће се на том месту исцељивати многи болесници и да се на том месту подигне Црква. За овај догађај се брзо прочуло, па су многи болесни и невољни почели да се сабирају на ово место, где су се исцељивали. 1934. године, по благослову светог владике Николаја Велимировића, епископа жичког, на овом месту подигнут је дрвени храм посвећен Покрову Пресвете Богородице.

     1977. године, започета је изградња великог храма, који је због забране тадашњих власти 1985. године прекинута, да би била настављена 1993. године. Радови су у потпуности завршени 2001. године. Храм је у потпуности живописан, а у комплексу манастира подигнути су нови конаци и помоћне зграде. 1997. године порушена је дрвена Црква брвнара, а на њеном месту подигнута нова од чврстом материјала, која је освећена 1998. године, на стогодишњицу јављања Пресвете Богородице.
     1964. године, одлуком Светог Архијерејског Сабора српске Православне Цркве, ова светиња добија статус манастира, као метох манастира светог Романа у Ђунису. Првобитно је био мушку манастир, а први игуман био је Климент. 1968. године, преображен је у женски манастир. Духовник манастира био је архимандрит Корнелије, доцније схи игуман Андреј. Прва игуманија била је Минодора, која је у овој светињи окупила велико сестринство.
     Иконостас у великој Цркви је рад иконописачке школе манастира Жича, а живопис храма је дело уметника Антониоса Стергиоу, Слободана Јанићијевића из Јагодине и професора Драгимира Јашовића. На плочи која се налази на храму записано је: „Благоизвољењем Оца, садејством Сина и благодаћу Духа Светога сазида се овај храм Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, од 1977. до 1983. године. Живописа се ктиторском заслугом господина Златка Марјановића, златара београдског од 1993. до 2000. године, у време епископа нишког г. г. Иринеја, игуманије Минодоре са сестрама и јеромонаха Павла. Освећење обављено године 2001, септембра 16/3.“
     На дан Покрова Пресвете Богородице у манастиру одржава се велики сабор, на који долази много људи и земље и инострантсва. На извору се служи акатист Пресветој Богородици, а у храму света Литургија. У манастиру се свакодневно дешавају чудесна исцељења болесника.

Манастир Ђунис код Kрушевца

Историја манастира Ђунис код Kрушевца

Многи су за манастир Ђунис код Kрушевца сазнали захваљујући српској списатељици Љиљани Хабјановић – Ђуровић и њеној, сада већ чувеној књизи ” Вода из камена ” у којој је, уз проверене историјске чињенице, како је навела, али и са пуно љубави и пажње описала несвакидашњи догађај који се збио у животу девојчице Милојке Јоцић, из села Ђуниса код Kрушевца.

Наиме, историја манастира Ђунис је везана за живот ове тринаестогодишње девојчице којој се једног дана јавила Пресвета Богородица. Прича вели да је девојчица у друштву друге две девојке отишла да ради у пољу, а када су ожеднеле, Милојка као најмлађа међу њима пође да донесе воде са оближњег извора. Тамо је имала ту срећу и привилегију да јој се укаже Пресвета Богородица, Мајка Божија.

Обасјана божанском светлошћу, Мајка Божија се јавила овој девојчици чистог срца, која је испустила крчаг који је носила и он се разбио. Иако се у први мах уплашила, Милојка је пажљиво чула када јој је Богоридца рекла да треба управо на том месту да подигну цркву и посвете је Мајци Божијој. Том приликом је потекла вода из камена, који је Мајка Божија бацила. Kамен који је, по предању бацила управо Богородица, како би означила тачно место где треба да буде подигнута црква се данас чува у Малој цркви манастира Ђунис.

Али, ствари се нису баш одвијале како треба, узевши у обзир да се све то збило крајем 19. века, тачније 24. дана месеца јула 1898. године. Девојчица је рекла својим родитељима шта се збило, али тадашњи представници власти нити су имали разумевања, нити су хтели уопште да чују шта је поручила Мајка Божија. У поменутој књизи Љиљане Хабјановић – Ђуровић су описане многе непријатне ситуације са којима се девојчица сусретала.

Па ипак, постојали су сељани који су желели да испуне оно што им је Богородица наложила. Но, чим би неко од њих покушао да изгради цркву на поменутом месту, готово одмах би било издато наређење да се грађевина поруши. И тако је трајало све док нису страдли управо ти који су наређивали рушење тек подигнуте цркве. А страдали су или они или њима најближи. Нажалост, Милојка се преселила на други свет пре него што је дочекала да види цркву на месту где јој се јавила Пресвета Богородица. Али је зато оставила и аманет свом брату Драгутину Јоцићу да то учини. Милункин брат је причу о овом догађају и забележио, те штампао 1936. године.

Такозвана црква Брвнара подигнута је по благослову тадашњег владике Николаја, 1934. године, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 1960. године доноси одлуку да се црква Покрова Пресвете прогласи манастиром.

Блаженопочивши патријарх српски господин Павле је 16. дана месеца септембра 2001. године освештао и велику цркву при манастиру Ђунис код Kрушевца, чија градња је започета полагањем камена темељца 1977. године.

Црква позната као Брвнара је срушена 1997. године, а већ следеће године је на њеном месту никла нова Мала црква. Главну манастирску цркву су осликали : Адонис, грчки сликар и иконописац, професор Драгомир Јашовић из Београда и Слободан Јанићијевић, академски сликар пореклом из Јагодине. Браћа Kрстић из Kрагујевца су радили дуборез и у Малој и у Великој цркви манастира Ђунис код Kрушевца, а блаженопочивша мати Нина из манастира Велућа је осликала иконостас у Малој цркви манастира Ђунис код Kрушевца.

У оквиру комплекса манастира Ђунис код Kрушевца се поред главне цркве посвећене Покрову Пресвете Богородице и Мале цркве налази и манастирски конак и извор лековите воде, те продавница сувенира.

Распоред богослужења и литургија

Распоред богослужења у манастиру Ђунис код Kрушевца је уобичајен, но посебна пажња сестринства и манастира се обраћа на службу за празник Покрова Пресвете Богородице, који почиње да се празнује сваке године 13. дана месеца октобра. Тог дана у 7 часова почиње литургија у манастиру Ђунис, потом следи служба јелоосвећења у 18 часова. Након овог чина, у 20:30 часова почиње бденије, а многи верници који долазе у овај манастир за Његову славу проведу целу ноћ у њему, јер у поноћ, 13 – ог на 14. октобар се служи Акатист, потом у 2 сата иза поноћи следи Света литургија, а у 8 часова изјутра 14. октобра почиње Света Архијерејска литургија.

Занимљивости о манастиру Ђунис

Занимљивости везане за манастир Ђунис код Kрушевца поред тога како је манастир основан се највише односе на његову околину. У непосредној близини овог манастира се налазе манастир Светог Романа и Руска црква.

Манастир Свети Роман се сматра једним од најстаријих манастира Српске православне цркве, а смешен је на десној обали реке Јужне Мораве у непосредној близини села Ђунис, у коме се налази истоимени манастир. Верује се да је манастир Свети Роман подигнут пре Немањића и један је од ретких манастира на подручју Србије који датирају из тог периода. У њему је живео монах Роман Синаит, који је канонизован за светитеља, а гроб Светог Романа се и данас налази у овом манастиру. Народ поштује Светог Романа и као светитеља и као чудотворца и исцелитеља.

Занимљивости везане за манастир Роман су неодвојиво везане уз такозвану Руску цркву, која се налази у атару села Горњи Адровац. Чувени руски пуковник Рајевски, који је послужио Лаву Николајевичу Толстоју да изгради лик грофа Вронског у свом маестралном делу ” Ана Kарењина ” је погинуо помажући Србима у борби против Турака. Пуковник Рајевски је погинуо 20. дана месеца августа 1876. године у атару села Горњи Адровац, које се налази у непосредној близини Алексинца, а недалеко од манастира Ђунис. Постоји прича да је пуковник Рајевски непосредно пре него што је изгубио живот изговорио реченицу : ” Ако погинем, срце ми оставите у Србији, а тело пренесите у Русију! ” Тако је и учињено…

Но, његово тело је првобитно било положено у порту манастира Свети Роман, али убрзо долази пуковникова мајка, те његово тело бива пренето у Београд. Остало је забележено да је опело пуковнику Рајевском служено у београдској Саборној цркви и то уз највише војне почасти, а да је опелу присуствовао и тадашњи кнез Србије, Милан Обреновић. Па, ипак ту се прича о овом храбром човеку не завршава. Његово тело јесте сахрањено у родној Украјини, али његово срце се и данас налази у порти српског манастира Свети Роман, у непосредној близини манастира Ђунис код Kрушевца. У атару села Горњи Адровац у коме је погинуо пуковник Рајевски је убрзо подигнута црква посвећена Светој Тројици, која је у народу позната као Руска црква или Црква љубави.

Од пута па све до уласка у Руску цркву су засађене липе које су специјално за ту намену донете са имања породице Рајевски у Украјини. Историја бележи податак да је изградњу цркве платила снаја пуковника Рајевског, грофица Марија Рајевска, а да је место за изградњу Руске цркве обезбедила лично тадашња српска краљица Наталија Обреновић.

Чуда исцељења у манастиру Ђунис

Исцељење за српске духовне светиње је, чини се сасвим нормална појава. А о исцељењима везаним за манастир Ђунис код Kрушевца постоје бројни докази, које ћете најпре чути од монахиња, али и од људи који су имали прилике да посете овај манастир који се налази под окрињем Пресвете Богородице.

Небројено је сведочанстава о исцељењу нероткиња, које су након боравка у овом манастиру, те коришћења лековите воде и усрдних молитава из чистог срца постале мајке. Такође, постоје сведочанства о исцељењима деце и људи који нису могли да чују или говоре, па им је Пресвета Богородица помогла.

Монахиње манастира Ђунис код Kрушевца и данас сведоче о многим исцељењима, али сви који су имали прилике да посете овај манастир или, пак преноће у њему су сагласни у једном : док се борави у манастиру Ђунис код Kрушевца, а и дуго након тога се осећа мир и благост који се шире овим Светим местом.

Kонтакт

Адреса манастира Ђунис код Kрушевца гласи: Ђунис бб, 37202 Ђунис, Србија.

Број телефона манастира на коме можете добити све потребне информације и обавештења је 037867106.

Где се налази манастир Ђунис

Kада се зна да је локација на којој се налази манастир Ђунис код Kрушевца изабрана од саме Пресвете Богородице чини се да је сасвим јасно зашто многи који су посетили овај манастир сматрају да је локација на којој се налази манастир Ђунис прави Рај на земљи.

Манастир Ђунис се налази код Kрушевца у атару истоименог, невеликог села.

Село Ђунис у коме се налази манастир Ђунис је удаљено од Београда нешто више од 200 километара, свега 15 – ак километара од Kрушевца када се крене према истоку, а само 8 километара од међународног аутопута Е-75.

Локација на којој се налази манастир Ђунис код Kрушевца је апсолутно савршена, јер у непосредној близини сеоцета протиче Рибарска река, а само село Ђунис се налази у долини реке Јужне Мораве.

Мапа пута до манастира Ђунис код Kрушевца ће вам сигурно знатно лакшати сналажење, без обзира из ког правца да долазите. Имајте на уму да је манастир Ђунис код Kрушевца од ауто пута Е-75 удаљен свега 8 километара, што је око 20 минута мирне вожње.

Покров Пресвете Богородице

Величамо те, Пресвета Дјево, и поштујемо часни Твој покров!

Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама.

Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја у 10. веку (911. године), за време византијског цара Лава Мудрог, у цариградском храму Влахерни. Богородичин храм у Влахерни налази се у северозападном делу Цариграда покрај Златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице, која је 469. године донесена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту обложеном златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке.

У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: „Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?“ Одговори Епифаније: „Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет.

Када је у питању служба овог празника, који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у Грчкој Цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње, али је мисао о овом празнику била присутнау јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву безбедност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника молимо се да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла:

Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком, Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше.

Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у Српској Цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века.

Занимљиво је да, поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова, за разлику од осталих Богородичиних празника, нема ни претпразништво ни попразништво. У освештаној традицији Цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника. Такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где наредног дана прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог.

Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе, јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица.

  Преузмите аудио датотеку

Издаваштво

Епархије нишке

Часопис Глас:

број 36, можете преузети на следећем линку. 

број 35, можете преузети на следећем линку. 

број 34, можете преузети на следећем линку. 

број 33, можете преузети на следећем линку. 

број 32, можете преузети на следећем линку. 

број 31, можете преузети на следећем линку. 

број 30, можете преузети на следећем линку. 

број 29, можете преузети на следећем линку. 

број 28, можете преузети на следећем линку. 

број 25, можете преузети на следећем линку.

број 24, можете преузети на следећем линку.

број 22, можете преузети на следећем линку.

број 21, можете преузети на следећем линку.

број 20, можете преузети на следећем линку.

број 19, можете преузети на следећем линку.

број 18, можете преузети на следећем линку. 

број 17, можете преузети на следећем линку. 

број 16, можете преузети на следећем линку. 

број 15, можете преузети на следећем линку.

број 14, можете преузети на следећем линку.

број 13, можете преузети на следећем линку.

број 12, можете преузети на следећем линку.

број 11, можете преузети на следећем линку.

број 10, можете преузети на следећем линку.

број 9, можете преузети на следећем линку.

број 8, можете преузети на следећем линку.

број 7, можете преузети на следећем линку.

Епархије нишке

У сталној поставци Музеја црквених старина Епархије нишке налази се 411 предмета. Од највереднијих предмета истичу се три уметничке слике Ђорђа Крстића, радови Николе Алексића, Стеве Тодоровића, Николе Иванова и других. Такође, у сталној поставци налазе се поклони руске царске породице Романов Епархији нишкој из 1847. и 1913. године, као и много икона, старих и ретких рукописних и штампаних књига, богосужбених предмета, предмета од злата, сребра, метала, дрвета, тканине и друго.  Овим свечаним чином, богато културно уметничко и духовно наслеђе југоисточне Србије сада је доступно широј јавности.

Слушајте уживо радио Глас Православне Епархије нишке

Његова Светост Патријарх Српски г. Иринеј рођен је 28. августа 1930. године у селу Видова код Чачка од оца Здравка и мајке Милијане (касније монахиње Нине). На крштењу је добио име Мирослав. Године 1937. остао је без оца, који је трагично скончао свој живот, након чега са мајком и породицом као дете често одлази у манастир Преображење у Овчарско-кабларској клисури.

У манастир одлази као гимназијалац у време окупације, а као манастирски послушник завршава у Чачку Гимназију. Године 1948, са благословом владике Валеријана Стефановића администратора Епархије жичке, уписује Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. По завршетку Богословије 1951. године уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 7. фебруара 1958. године. Након одслужења војног рока 1959. године бива постављен од Светог синода за суплента Богословије у Призрену.
Октобра 1959. године, пре одласка у Призрен, прима монашки постриг у манастиру Раковица и добија монашко име Иринеј. Замонашио га је Патријарх Герман Ђорић, администратор Жичке епархије, чији је клирик био. Већ 24. октобра рукоположен је за ђакона, а 27. октобра за свештеномонаха у Цркви Ружица у Београду. У Богословији је радио до 1968. године.
Као стипендиста Светског савеза цркава од 1962. до 1963. године борави на постдипломским студијама у Атини, где изучава Свето писмо. По повратку из Грчке 1968. године бива постављен за в. д. управника Монашке школе у манастиру Острог. Ова Монашка школа радила је од 1967. до 1977. године, недалеко од доњег Острошког манастира, на локалитету Брина у старом конаку, а пресељена је 1977. године у манастир Крка у Хрватској. Ова школа одиграла је важну улогу у образовању свештеника и свештеномонаха у Црној Гори, јер је Богословија на Цетињу након Другог светског рата престала да ради.

Након избора Методија Муждеке за Епископа тимочког 4. јула 1971. године, на место ректора Богословије у Призрену изабран је, сада већ синђел, Иринеј Гавриловић. На редовном заседању Сабора 1974. године, изабран је за викара Патријарха Германа, са титулом Епископа моравичког. На празник Духова 14. јуна 1974. године хиротонисан је у достојанство Епископа руком Патријарха Германа, уз саслужење Павла Стојчевића рашко-призренског, Јована Велимировића шабачко-ваљевског и аустралијско-новозеландског Николаја Мрђе. На наредном Сабору 28. маја 1975. године, на предлог Епископа жичког Василија Костића, администратора Нишке епархије, изабран је за Епископа нишког.Свечано устоличење уприличено је 15. Јуна 1975. године у нишкој Саборној цркви. На крају свете литургије, коју је нови Епископ служио заједно са Епископом Павлом рашко-призренским и Василијем Костићем, Епископом жичким, игуманима, намесницима, свештеницима и ђаконима, новог Епископа Иринеја у трон је увео владика Василије Костић. Ступајући у трон епископа нишких, владика Иринеј преузео је и администрирање над новооснованом Епархијом врањском. Већ првих дана по ступању на трон, владика Иринеј се заузео да административно и просторно организује ову новоосновану епархију. Петнаестог децембра 1976. године започео је изградњу Владичанског двора у Врању, осветивши камен темељац. И поред тешких времена и оскудице, двор је у потпуности завршен и свечано освећен 24. септембра 1978. године, на дан устоличења првог Епископа врањског Доментијана Павловића.

Због болести владике тимочког Методија Муждеке, Свети сабор поверава му и администрирање Тимочком епархијом, па је нови млади Епископ на почетку столовања под својом надлежношћу имао целу југоисточну Србију.

Ненаметљиве природе, владика Иринеј започео је свој пастирски рад без велике помпе, у тишини и преданој посвећености. Његова скромна личност, али и мудар однос према окружењу и вешта хришћанска дипломатија довела је до тога да период његовог столовања Епархијом нишком остане упамћен као период велике градње. Тешка времена, политичке прилике, друштвене околности, сиромаштво и незаинтересованост која је постојала у другој половини ХХ века нису могли да спрече материјални и духовни препород, изградњу и обнову. Како никада није волео да истиче себе и свој рад, подаци о његовим активностима и делатностима нису остале у великој мери забележене у црквеној периодици, медијима или штампи. Због тога је веома тешко реконструисати најважније догађаје из времена његове архипастирске управе. Владика Иринеј обилази пространу Нишку епархију, богослужи, рукополаже, поставља свештенике и свештеномонахе.

Због болести владике средњезападноамеричког др Фирмилијана Оцокољића, 1984. године, Свети архијерејски сабор поставља владику Иринеја за администатора ове далеке епархије. Већ у то време, владика Иринеј имао је тежак задатак помирења раскола насталог 1963. године. Као Епископ нишки, он је чак 22 пута походио Сједињене Америчке Државе, ревносно се трудећи да до коначног помирења раскола дође, што се и догодило 24. априла 1991. године. Ово помирење у великој мери је заслуга владике Иринеја и његовог личног пријатељства са Епископом Иринејем Ковачевићем, тадашњим поглаварем Митрополије новограчаничке.

У тешким ратним временима која су наступила крајем ХХ века на простору бивше Југославије, владика Иринеј прима избегле свештенике из Хрватске и Босне, а уз помоћ Митрополита новограчаничког Иринеја Ковачевића организује за потребити народ велике донације хуманитарне помоћи од православних Срба из Америке.

У време владике Иринеја, при манастирима подижу се нови конаци и економске просторије, а многи манастири се обнављају. У последњем рату, са манастирима и црквама, свештенством и монаштвом ангажовао се на збрињавању избеглица са Косова и Метохије. У време рата, Богословија Светих Кирила и Методија морала је напустити Призрен. Своје уточиште пронашла је у пастирском загрљају владике Иринеја и љубави Хиландараца, који заједно у комплекс Хиландарског метоха примају избеглу Богословију. У периоду од 2001. до 2005. године, у комплексу Метоха подигнута је велелепна зграда средствима Задужбине Симе Андрејевића Игуманова Призренца.
Дванаестог новемба 2001. године, страшни пожар прогутао је катедрални храм Нишке епархије. Ангажованошћу владике Иринеја и прилозима верних широм света, храм је у потпуности обновљен и свечано освећен 8. октобра 2006. године.

Због својих дипломатских дарова, Свети синод поставио је владику Иринеја за члана комисије која је требало да реши проблем раскола у Македонији. Његовим трудом и залагањем, дугогодишњи договори представника обеју страна довели су до састанка у Нишу 17. маја 2002. године. На овом састанку постигнут је договор за превазилажење раскола насталог 1967. године, а потписан је и један документ о конституисању аутономне Охридске архиепископије, упамћен у историји као „Нишки споразум”.

Тешко је побројати шта је све за тридесет шест тешких и турбулентних година владика Иринеј у Нишкој епархији урадио. Његово столовање оставиће неизбрисиви траг у историји Ниша и Нишке епархије. На изборном заседању Светог архијерејског сабора 22. јануара 2010. године, апостолским жребом изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско- карловачког и Патријарха српског. До избора на ову свету дужност, у Нишкој епархији подигнуто је преко 40 нових храмова, а више од тога обновљено.