Свети Николај Жички:

Видовданска беседа 1951. године

Хтео бих да вам говорим о великом дану, Видовдану. Великом, јер је Видовдан – светлост, а не мрак; светлост срца, ума и патриотизам. Видовдан није низина него висина

Видовити пророци гледајући тајне небесног света, били су ужаснути. Тако Исаија кад виде, повика: „Јаох мени, погибох“. Језекиљ и Данило: „… и кад видјех и чух падох изван себе ничице на земљу“. А Јован Јеванђелист видевши Исуса у небесној слави и красоти као младића са лицем сјајним као сунце и очима као пламен огњени, вели за себе:“И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав“.

Велики видици уносе страх у људе, и тај страх чисти душе. Они који су гледали велике видике божанских тајни, гадили су се ситничарских дела људских. Као кад би неко видео огроман пожар, слично оном што ми данас гледамо на ивици Азије, у Кореји, а потом спустимо поглед на кратковиде суседе своје како се коцкају и свађају око ситне добити. То је доводило далековидне пророке до страховите јарости. И они су својим речима, као огњем, жегли људе, да би им пробудили савест и отворили очи за оно што је велико и главно.

Православна црква васпитала је српски народ уздизањем на висине, за гледање великих видика, небеских и историјских. По речима песника:

„Ко на брду чак и мало стоји више види но онај под брдом“

Генерације српске пре светих ратова, васпитане су углавном помоћу три епохалне визије српске историје: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и доспео. Ово у пуној мери важи за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у Југославији.

А када су у Југославији почеле клевети оне три васпитне висине, судба је уздигла пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да су у безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе, морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска Ћеле Кула, какву свет још није видео.

Када је велики француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година, видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине, он је узвикнуо: „Народ који има овакве споменике не може никад пропасти“. А шта ли би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу 1000 метара високу и 200 метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од Емпајр Стејт Билдинга у Њујорку, највеће грађевине у свету. Ако ова Ћеле Кула није видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати да се и очима види.

Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи „Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата, или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира.“ Нема ни једнога који мисаоно не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава. Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник Српскога народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону реч Нико нема што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том визијом. У сну се тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима „У Бога нема мртвијех него су сви живи“. Међу њима је огроман број сродника американских Срба. Због тога срце американских Срба крвари заједно са срцем њихове преостале браће у Старом Крају. Отуда сузе Срба и с ове и с оне стране океана сливају се у темеље оне исте Ћеле Куле. Отуда и Српска народна одбрана отвара данас свој Десети конгрес молитвеним поменом свима њима, који као ратници погинуше, или као мирни грађани или заробљеници бише масакрирани, глађу уморени, ослепљени, живи погребени, на огњу сажежени, утопљени, обешени, или другим сатанским начином умртвљени. Они не пострадаше ни као радикали ни као либерали, ни као десничари ни као левичари, него као православни Срби. Због православне вере и српског имена пострадаше. То сведоче стотине губилишта, хиљаде тамница и – милиони лобања у Ћеле Кули.

Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То је једна четири – милиона армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници, али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, т. ј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтин папир и трговали с њима.

У старо време, кад су змије уједале Јудејце у пустињи, Бог је заповедио Мојсију да направи и подигне змију од бакра. Па ко год би само погледао у ту бакарну змију, излечио би се од уједа отровних змија. Од стране Српске цркве ја данас указујем вама, Срби не вештачку бакарну змију него нешто страшније указујем вам нову Српску Ћеле Кулу од хиљаду метара висине изидану од четири милиона пострадале браће ваше. Ко год је од Срба затрован змијом себичности, самољубља, партизанства, безверства или друге неке злобе, нека погледа у ту Ћеле Кулу, и биће страхом излечен од свега негативног, ниског, несрпског, нечовечног и нехришћанског.

Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине. Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику она ће га научити какав треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење свога народа, своје деце и своје душе.

Свети пророк Јелисеј

Свети пророк Јелисеј беше син Сафата из племена Рувимова. Родио се у граду Авелмеолу, и био велики чудотворац. Само рођење његово би пропраћено чудесним појавама. У граду Силому, далеко од Јерусалима, бејаше златна јуница, којој Израиљци, залутали у идолопоклонство, приношаху жртве и клањаху јој се као богу. У часу рођења Јелисеја та бездушна јуница тако силно зарика, да се рикање њено чу чак у Јерусалим. Док се сви веома чуђаху томе, један свештеник, пун Светога Духа, рече: Данас се роди велики пророк Божји, који ће порушити идоле и сатрти силне.

Када Јелисеј постаде пунолетан, проводећи живот у девственој чистоти, ради што већег угађања Богу, Бог га позва на пророчку службу. И то на следећи начин. Једном Јелисеј ораше земљу са дванаест јармова волова. У то време свети пророк Илија беше на гори Хориву у разговору са Богом, и Бог нареди Илији да иде и помаже Јелисеја за пророка место себе. Отишавши, свети Илија нађе Јелисеја где оре, огрну га својим огртачем, каза му вољу Господњу, одреди га да буде пророк и нареди му да иде за њим. Јелисеј одмах остави све и беше готов да свим срцем следује светом пророку Божјем Илији, само га замоли за дозволу да отиде до дома свог и опрости се са оцем и мајком. И дозволи му свети Илија. Отишавши дома, Јелисеј узе један пар волова, са којима је орао, закла их, и на дрвима од плуга испече месо, и угости присутне људе и суседе. После тога целива оца и матер, па отиде за Илијом, и служаше му, учећи се од њега познању многих тајана Божјих (3 Цар. 19, 15-21).

Благодаћу Божјом Јелисеј постаде пророк, не мањи од учитеља и наставника свог, Илије светог. А када Бог хоћаше да слугу свог Илију узме у вихору на небо, и да га пресели у рај, Илија упита Јелисеја, какав дар жели од Бога да му он молитвом својом измоли. "Ишти, рече Илија Јелисеју, шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе". Јелисеј не заиска себи нешто временско земаљско, јер ништа не требаше на земљи он који ради Бога беше оставио све и беше сиромашан духом и стварима; не заиска он од Илије ни здравља телу свом ни дуг живот, јер, очекујући наследити живот вечни, он не жељаше дуговечност у овом временском животу; него заиска двоструку благодат Светога Духа што беше у светом Илији. Нека буде, рече Јелисеј, тај дар пророштва и дар чудотворства, што је у теби, двоструко већи у мени, да бих људе, који су оставили Бога и залутали у служење Ваалу, могао речју пророчком учити, и учење своје чудотворством потврђивати, и тиме их опет обратити к једином истинитом Богу. - Илија пристаде условно на Јелисејево тражење, рекавши му: "Ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако". - И кад иђаху даље разговарајући се, појавише се пред њима огњена кола и огњени коњи, који их разделише, и Илија би узет вихором на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче мој! оче мој! кола Израиљева и коњици његови!

И кад, напослетку, Јелисеј престаде већ видети та огњена кола, која заједно са Илијом ишчезоше у небеским висинама, он стаде плакати за њим као за оцем својим, раздирући хаљине своје. И угледа где светим Илијом спуштен с висине паде на њега огртач, и узе га на утеху своју, и као знак добијеног двоструког духа Илијиног. И чуваше огртач као најскупоценије благо, или као драгоцену царску порфиру, и њиме учини исто чудо као и Илија раније: желећи да пређе реку Јордан, он удари огртачем по води, и раступи се вода тамо и амо, и пређе Јелисеј по суху. Видевши то чудо синови пророчки који живљаху у Јерихону, рекоше: "Почину дух Илијин на Јелисеју". И дошавши к њему поклонише му се до земље (4 Цар. 2, 1-15).

Дошавши у Јерихон свети Јелисеј остаде неко време у њему. Житељи града дођоше к њему и рекоше: Гле, добро је живети у нашем граду, као што видиш господине; али је вода рђава и земља неродна. А Јелисеј им рече: Донесите ми водонос, и метните у њега соли. Када они то урадише, он узе водонос, изиђе на извор, баци се у њега и рече: Овако вели Господ: исцелих ову воду, и неће бити више од ње смрти и неродности. - И поста вода здрава по речи Јелисејевој.

После тога свети Јелисеј отиде из Јерихона у град Ветиљ, чији житељи - Израиљци, одступивши од Бога, клањаху се идолима. Кад се приближи граду, мала деца која се играху на путу, видећи светог пророка да је ћелав, стадоше му се ругати вичући: ходи, ћело! ходи ћело! - А свети Јелисеј, прошавши поред њих, обазре се и, видећи где трче за њим и ругају му се, прокле их именом Господњим. И гле, истрчаше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце, а остала деца једва утекоше у град. Ову казну пророк Божји наведе на ту децу по праведном суду и пресече им живот, да не би, пошто одрасту, постали гори по нарави; и да би њихове родитеље казнио за њихово идолопоклонство и дао им наук да децу своју васпитавају у страху Божјем и чесном поштовању слугу Божјих. - Из Ветиља Јелисеј оде на гору Кармил, и отуда се врати у Самарију.

У то време Израиљци заратише на Моавце, и то са овог разлога. Цар Моавски, чија земља веома изобиловаше стоком, сваке године даваше као данак цару Израиљеву сто тисућа јагањаца и сто тисућа оваца под руном. Али кад цар Израиљски Ахав умре, одметну се цар Моавски од цара Израиљева, и престаде давати уобичајени данак. Тада Јорам, син Ахавов, који цароваше над Израиљем у Самарији и држаше се безбожја очева, сабра своју војну силу. Усто позва у помоћ Јосафата, богоугодног цара Јудејског из Јерусалима, и потчињеног му цара Едомског. И крену на Моав преко пустиње Едомске. А по промислу Божјем у пуковима се налажаше и свети пророк Јелисеј. Седам дана путоваху ова три цара са својом војском, и не беше воде ни за људе ни за стоку; и већ сви изнемогаваху од жеђи. И Јорам, цар Израиљев, рече са уздахом: Сабра Господ нас три цара, да нас преда у руке Моавцима. А цар Јудејски Јосафат упита: Нема ли ту при пуковима који пророк Господњи, да упитамо Господа преко њега? А један између слугу цара Израиљева одговори и рече: Овде је Јелисеј, син Сафатов, који служаше пророку Илији, поливајући му водом руке. А цар Јосафат рече о Јелисеју: У њега је реч Господња.

Тада сва три цара отидоше к светом Јелисеју и молише га да се помоли Господу за њих, да му Он открије шта њих очекује. Но свети Јелисеј рече Јораму, цару Израиљеву: Шта је мени до тебе? Ти иди ка пророцима оца свога Ахава и ка пророцима матере своје Језавеље, па њих питај да кажу шта ће вас снаћи. А Јорам, цар Израиљев, рече му са смирењем: Ради тога ли Господ сабра нас три цара, да нас преда у руке Моавцима? Јелисеј му одговори: Тако да је жив Господ сила, пред којим стојим, када не бих поштовао богоугодног цара Јосафата, не бих марио за тебе идолопоклоника, нити бих те погледао; него доведите ми гудача. И би доведен к њему гудач - левит, који је дивно умео певати псалме Давидове. И кад гудач певаше, сиђе Дух Свети на Јелисеја, и он пророкујући рече: Начините дубоке јаме по овој долини, јер овако вели Господ: нећете видети ни дажда ни ветра, а јаме ће се напунити воде, те ћете пити и ви и људи ваши и стока ваша, па ће чак и Моавце Господ предати у руке ваше, и победићете сву силу њихову, и раскопаћете све утврђене градове њихове, и посећи ћете сва доброродна дрвета њихова, и затрпаћете камењем и земљом све изворе водене, и опустошићете сву земљу Моавску.

И збише се све ове речи пророкове. Јер сутрадан, када благочестиви цар јерусалимски Јосафат приношаше Богу жртву рукама свештеничким, сви људи угледаше где Едомским путем тече вода, која најпре достиже до места где беше Јосафатова војска, па затим, разливајући се по околини, испуни све јаме по долина и јаруге, и сва се земља натопи и накваси. И пошто се сви домила напише воде и окрепише, ударише на Моавце, разбише их до ногу, и сву земљу Моавску опустошише, по речи пророка Божјег, па се победнички свечано вратише у своју земљу (4 Цар. 3, 5-27).

Једном нека удовица, супруга једног од синова пророчких, са болом говораше пророку Јелисеју: Слуга твој, муж мој, умре; а ти знаш да се он бојао Господа. Сада пак дође зајмодавац, код кога се мој муж задужно много, и не нашавши код мене ништа што би могао узети, јер сам убога, он хоће да узме у робље два сина моја, који су ми утеха у удовиштву мом и зенице су очију мојих.

Сажаливши се на удовицу и њену децу, свети пророк Јелисеј упита је: Шта желиш да ти учиним? Кажи ми, шта имаш сада у кући својој? Она му одговори: Слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља. Тада јој свети пророк рече: Иди, ишти од својих суседа што већи број празних судова, па се затвори у кућу са синовима својим, и налевај од свога уља у све те судове, и они ће се напунити.

Удовица учини како јој рече пророк: потражи од суседа празне судове, донесе их у кућу, затвори за собом врата, и налеваше уље из свога суда у празне судове; при томе јој синови помагаху: додаваху јој судове и налеваху их, и у њеном суду уље не нестаде него течаше као из извора. А кад се судови напунише, она рече синовима својим: Дајте ми још судова. Синови јој одговорише: Нема више празних. Тада престаде тећи уље и из удовичина суда. Удовица с великом радошћу похита к Божјем човеку и обавести га о том чуду. Свети Јелисеј јој онда рече: Иди, продај уље, и одужи се; а што претече, оним се храни са својим синовима.

После тога једном пролажаше свети пророк Јелисеј кроз град Сунам. Ту га једна богата жена устави да једе хлеба, и угости човека Божјег с радошћу. А кроз тај град пророк Јелисеј је често пролазио: и кад је са Кармила ишао на Јордан, или у Галгал, или у Јерихон, и кад се отуда враћао на Кармил; и после овог позива жениног кад год кроз град пролажаше, он увраћаше у кућу њену да једе хлеба, пошто она беше побожна и добродетељна. И та жена рече своме мужу: Уверила сам се да је свет овај човек Божји што често пролази кроз овај град. Зато да му начинимо малу клијет, и да му наместимо постељу и сто и столицу и свећњак, па кад с пута сврати к нама, нека се има где одморити.

Тако и урадише. И свети пророк кад год биваше у том граду, увек становаше у тој клијети. Једном одмарајући се у тој клијети, ради њега начињеној, човек Божји размишљаше на који начин да се одужи овој гостољубивој и добродетељној жени. И рече момку своме Гијезију: Зови ову Сунамку. И он је дозва. Када она уђе, човек Божји јој рече: Ето ти се стараш о нама; чиме да ти узвратимо за то? имаш ли што да говорим цару, или кнезу, или војводи? Она одговори: Немам никакве молбе за њих, јер живим усред свога народа.

Када жена оде, свети пророк упита Гијезија, чиме да узврати тој жени за њена доброчинства. Гијезије му одговори: Ова жена нема деце, а муж јој је стар, зато умоли Бога да јој да наследника - сина. Угодник Божји учини тако: узнесе Богу топлу молитву за жену ту. И обавештен од Бога да му је молитва услишена, он понова позва Сунамку преко момка. И рече јој: До године у ово доба грлићеш сина. А она, поклонивши му се, рече: Молим те, човече Божји, немој варати слушкиње своје. Светитељ је онда убеди да верује његовој нелажној речи. Потом затрудне жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече свети пророк. И дете одрасте. И кад једном у време жетве изиде к оцу своме и к жетеоцима, он после кратког времена рече оцу: Глава ме боли. Отац нареди слузи да га однесе матери. Слуга га узме и однесе матери. И лежаше на крилу њезину до подне, па умре. Она онда узе мртвог сина, однесе га у пророкову клијет, положи га у његову постељу, па изиђе и затвори врата. Потом зовну свог мужа, али му ништа не каза о смрти сина, него га замоли говорећи: Пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човека Божјег, и брзо ћу се вратити. Муж је упита: Зашто данас хоћеш да идеш к њему? нити је младина ни субота. (Јер у те дане код светог пророка Јелисеја, који је живео на гори Кармилу, сабираху се људи ради славословљења Бога, и ради поуке). А жена му одговори: Иако није ни субота ни младина, ипак ћу ићи.

И она хитно отпутова к светоме. Када се пак приближаваше гори Кармилској, човек Божји, провидећи њен долазак, рече слузи своме Гијезију: Ето Сунамка долази. Трчи јој у сусрет, и реци јој: Мир теби! - Изишавши јој у сусрет, Гијезије јој рече: Мир теби! мир мужу твоме! мир детету твоме! А она рече: Мир. Но када дође к светом Јелисеју на гору, она паде пред њим и загрли му ноге. Гијезије приступи, желећи да је одгурне, али му свети Јелисеј рече: Остави је, јер јој је сада душа уцвељена, а Господ сакри од мене жалост њену и не откри ми. - А жена рече: Еда ли сам искала сина од господара свога? ниси ли га ти сам, господару мој, измолио мени од Бога? не говорах ли ја теби: немој ме варати? И ето, син мој сада умре.

Сажали се човек Божји на жену и, давши свој штап Гијезију, нареди му да брзо иде и метне тај штап на умрло дете. Но мати умрлог детета, не задовољивши се тиме, припаде к светом пророку и рече: Тако да је жив Господ, и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. - Тада свети Јелисеј устаде и пође заједно са њом. Међутим Гијезије отиде напред и метну штап на лице детету, али дете не показа знаке живота. И вративши се, срете човека Божјег и каза му да дете не васкрсе. Када свети пророк Јелисеј отиде у град и у женину кућу, он се попе у ону клијет где на његовој постељи лежаше умрло дете. Онда затвори врата и помоли се Господу. Потом стаде, и леже на дете метнув уста своја на уста његова, и очи своје на очи његове, и руке своје на руке његове, и колена своја на колена његова, и дуну на њега, те се загреја тело детету. Онда пророк устаде, похода по соби, па се опет пружи над дететом. Тако би до седам пута. После тога дете отвори очи своје. Тада свети Јелисеј дозва Гијезија и нареди му да зове дететову мајку. Када она уђе, он јој рече: Узми сина свог! - И паде жена к ногама његовим, клањајући му се до земље; и узе сина свог, радујући се и хвалећи Бога.

После тога пророк Божји Јелисеј отиде у Галгал, место где некада Израиљци, улазећи у обећану земљу пређоше реку Јордан. У Галгалу се свети Јелисеј задржа дуже. И наступи глад у тој земљи. Са пророком беху и ученици његови, подражавајући његов богоугодни живот у чистоти и сиромаштву, слично монасима у новој благодати. Борављење човека Божјег са ученицима беше на усамљеном тихом месту. Свети Јелисеј рече једном момку свом: Пристави велики котао и скувај зеље синовима пророчким. - А њих беше око сто душа. Један ученик отиде у поље да набере зеља, и нађе неки дивљи плод сличан грожђу, зван коликинтида, врло горак, због чега су га неки називали и жуч земље. Плод тај врло је штетан по здравље, мада се употребљава у лековима; но употреба у већој количини изазива смрт. Не знајући све то, ученик набра пун плашт тога плода, и метну у котао да се скува. Кад вариво би готово, усуше ученицима да једу. Једући, они осетише горчину а уједно и болове, и у страху повикаше к светом Јелисеју: Смрт је у котлу, човече Божји! - И престадоше јести, јер беше немогуће. Свети Јелисеј нареди да саспу мало брашна у котао; не зато да би брашном одстранио шкодљивост јела, него да би сакрио своје чудотворство. И вариво постаде пријатно, и шкодљивост се претвори у лек, и сви се наједоше и исцелише (4 Цар. 4, 38-41).

У то време дође к светом пророку Божјем неки богољубиви човек из града Вал-Салисе, и донесе му двадесет малих хлебова јечмених од првопожњевеног јечма. Човек Божји нареди да се ти хлебови разделе његовим ученицима. А слуга му рече да ти мали хлебови неће бити доста на сто људи. На то му свети пророк рече: Ти раздели свима, нека једу; јер тако вели Господ: сви ће се они најести, и претећи ће им. И би тако: сто људи једоше досита и, по речи Господњој изреченој устима пророка, претече много парчади (4 Цар. 4, 42-44).

У те дане разболе се од губе чувени војвода цара Сирскога Нееман; он беше врло храбар и срећан у биткама, зато беше у великој части у господара свог, цара Сирског. Болујући дуго, Нееман не налажаше лекаре који би га могли излечити. Једном изиђе из Сирије једна чета војника и зароби у земљи Израиљској малу девојку, и предаде је жени војводе свога Неемана. Та девојка беше слушала од својих родитеља о светом пророку Јелисеју, и о великим чудесима која бивају молитвама његовим. И она рече својој госпођи, којој служаше: Када би господин наш отишао к пророку Божјем у Самарију, он би га ослободио од губе.

Жена Нееманова обавести о томе Неемана. Нееман отиде к своме господару, цару, исприча му све, и замоли га да га пусти у земљу Израиљску, у Самарију, к пророку Божјем ради исцељења. Цар га не само пусти него му и писмо даде за цара израиљског Јорама, сина Ахавова. Нееман, поневши са собом даре за човека Божјег: десет таланата сребра и шест хиљада златника и десеторе дивне стајаће хаљине, отпутова у земљу Израиљску, и предаде цару Јораму писмо од свога цара. У писму је било написано: Ето, кад ти дође ово писмо, знај да послах к теби Неемана, слугу мога, да га ослободиш од губе.

Прочитавши писмо цара сиријског, цар израиљски Јорам се веома снужди и, раздравши хаљине на себи, рече: Зар сам ја Бог који може усмрћивати и оживљавати, те шаље к мени губава човека да га ослободим од губе? Погледајте и видите како само тражи повод да би заратио на мене. - Сазнавши да цар, веома потресен, раздра хаљине своје, свети пророк Јелисеј посла к цару и поручи: Што се потресаш, и зашто си раздро хаљине своје? Нека Нееман одмах дође к мени, да позна да има пророк Божји у Израиљу.

Нееман дође са коњима и колима својим, и стаде на вратима дома Јелисејева. Свети Јелисеј посла к њему слугу свога са поруком: Иди, окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тело твоје, и очистићеш се. - Нееман се расрди на пророка и пође говорећи: Ја мишљах, он ће изаћи к мени, и стаће, и призваће име Господа Бога свог, и метнуће руку своју на губава места тела мог, и очистити губу, а он ми наређује да идем на Јордан. Зар реке у Дамаску Авана и Фарфар нису боље од Јордана и свих вода Израиљских? Зар се не би могао у њима окупати и очистити?

Рекавши то, Нееман крену гневан из Самарије. Но слуге његове саветоваху му путем да се не оглуши о наређење пророка Божјег, и говораху му: Да ти је пророк наредио да урадиш нешто врло тешко, зар ти не би извршио његово наређење? а он ти нареди једну ситницу: да се окупаш у Јордану, па ћеш се очистити. А ти ни то нећеш да учиниш.

Нееман прими савет својих слугу, упути се на Јордан, сиђе с кола, и зарони у Јордан седам пута, као што му беше наредио човек Божји, и тог часа се тело његово очисти од губе, и он изиђе из реке свеж и здрав као младић. Онда се он са целом пратњом својом поврати к светом Јелисеју и, ставши пред њим, рече: Ево сада познах да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу; стога прими од слуге свога ове дарове које ти донесох. - И Нееман понуди човеку Божјем злато, сребро и хаљине. Али свети Јелисеј му рече: Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу примити ништа. - И наваљиваше Нееман на пророка да узме донесене дарове, али он остаде неумољив, и не узе. Тада се Нееман обрати светоме са молбом, рекавши: Допусти слузи твоме да узме са собом од ове земље колико могу понети две мазге; одневши ту земљу дома, ја ћу подићи жртвеник Господу Богу Израиљеву, јер од сада слуга твој неће више приносити жртава другим боговима него само Једном Истинитом Богу. - Свети Јелисеј му допусти да узме што иште, и отпусти га с миром.

Када Нееман оде од човека Божија Јелнсеја, слуга светог пророка Гијезије рече у себи: Ето, господар мој учини велику доброту Нееману Сирјанину, а не хте да прими од њега дарове. Тако да је жив Господ, потрчаћу за њим и узећу што од њега. - И Гијезије отрча за Нееманом. А кад га Нееман угледа где трчи за њим, скочи с кола својих и пође му у сусрет. Пошто се поздравише, Гијезије рече Нееману: Господар мој посла ме да ти кажем: ево, баш сад дођоше к мени два младића из горе Јефремове, пророчки ученици, стога дај за њих талант сребра и две стајаће хаљине. А Нееман рече: Узми два таланта, и хаљине. - И сложи Нееман два таланта сребра у две вреће, и даде Гијезију два момка своја да му понесу сребро, и усто две стајаће хаљине.

Гијезије стиже у сумрак кући са два момка, узе дарове, момке одасла натраг, а дарове сакри. Онда отиде и јави се господару своме. Свети Јелисеј га упита: Откуда долазиш, Гијезије? Гијезије одговори: Никуда није ишао слуга твој. На то му свети Јелисеј рече: Зар срце моје није ишло с тобом и није видело, како онај човек сиђе с кола и изиђе ти у сусрет, и како ти узе од њега сребро и хаљине: и зар ја не знам да си ти намеран да за то сребро купиш себи градине, маслињаке, винограде, овце, говеда, робове и робиње? Зато губа Нееманова нека прионе за те и за семе твоје до века. - И отиде Гијезије од Јелијсеја губав и бео од губе као снег (4 Цар. 5, 1-27).

Једном ученици пророчки рекоше светом Јелисеју: Гле, обиталиште у коме живимо око тебе тесно нам је; него да отидемо на Јордан, па да узмемо сваки по брвно и начинимо онде себи обиталишта где ћемо боравити. Свети им рече: идите. А један од ученика кротко позва и њега да пође с њима, рекавши му: Пођи и ти, оче, са слугама твојим. И човек Божји пође с њима. И дошавши на Јордан, они стадоше сећи дрва. При томе, једноме док сецијаше дрво, спаде секира са држаље и паде у воду; а он повика говорећи: авај господару мој, ову секиру ја узех на послугу од пријатеља. А човек Божји упита: Где је пала секира? Онај му показа место. Светитељ одсече дрво и баци га онамо, и секира исплива на површину воде. И рече светитељ дрвосечцу: узми је. И овај пружи руку своју, те је узе (4 Цар. 6, 1-7). У овог светог човека бејаше тако велика сила по Богу, да је чак и природну тежину железа могао толико умањити да је железна секира пловила поврх воде као опали лист с дрвета.

Свети пророк Јелисеј видео је оно што се дешава на великој даљини као да се дешава ту, пред његовим очима. Тако, цар Сирски кад војеваше на Израиља, много пута се саветовао са доглавницима својим како да направи заседу за цара Израиљског, и одређивао је једно или друго место, где је одред војске имао да буде у заседи. Но свети Јелисеј, провидећи то, слао је к цару Израиљском и предупређивао га, говорећи: Чувај се да не идеш онуда, јер су тамо Сирци у заседи. - Цар је слао тамо да се провери је ли то истина; и уверивши се да је тако, добро се чувао и није прилазио томе месту, већ је слао своје војнике који су изненада нападали на Сирце и разбијали их. А то се дешавало не једанпут, и не двапут.

Сазнавши за то, смути се срце цару Сирском, и он сазва своје доглавнике, и упита их: Зашто ми не кажете, ко доставља моје тајне цару Израиљском, и предаје ме у руке његове? А један од њих одговори му: Нико, царе, господару мој; и то бива не од нас; него у Израиљу има пророк Јелисеј који доставља цару Израиљеву све речи које проговориш и у тајној ложници својој. Тада цар рече: Идите, дознајте где је тај пророк, да пошљем војнике да га ухвате и доведу к мени.

Они дознадоше да се пророк Јелисеј налази у Дотаиму, и обавестише о томе цара. Цар посла тамо коњицу, кола и велики одред војске; и они дошавши ноћу опколише град. Сутрадан зором слуга Јелисејев изиђе, а то војска сиријска опколила град са мноштво коња и кола, и он, утрчавши к светом Јелисеју, повика: Јаох господару, шта ћемо радити? Свети Јелисеј му одговори. Не бој се, јер је више наших него њихових.

И помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори сада очи слузи твоме, да види силу Твоју. - И Бог отвори очи момку Јелисејевом, и он виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја. И изиђе свети Јелисеј са слугом својим из града ка Сирцима, а и они пођоше ка њему. И помоли се Јелисеј ка Господу, говорећи: Господе, ослепи овај народ! - И ослепи их Господ на молбу Јелисејеву. Тада им рече Јелисеј: Није ово пут и није ово град, куда треба да идете; него хајдете за мном, и ја ћу вас одвести к човеку кога тражите. И одведе их у Самарију. А кад дођоше у Самарију, помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори им очи да виде где се налазе. - И Господ им отвори очи, и они угледаше да се налазе усред Самарије. А цар израиљски, сазнавши за њихов долазак, и видевши их, упита светог Јелисеја: Наређујеш ли, оче, да их уништим? Но свети одговори: Не, немој их уништавати, јер их ти ниси довео овамо, нити си их својим оружје.м заробио; него им изнеси јело и пиће нека једу и пију, па их онда пусти да иду своме господару. - И цар им уготови гозбу велику, те једоше и пише; па их отпусти, и они отидоше к цару своме; и од тада престадоше најезде из Сирије у земљу Израиљеву (4 Цар. 6, 8-23).

Пошто прође много времена после овога, цар сирски Венадад скупи сву војску своју, крену у рат против цара израиљског Јорама, и дошавши опколи Самарију, престоницу царева израиљских, где се тада налажаше и свети пророк Јелисеј. У граду настаде велика глад, те су убоги људи и децу своју јели. А кад једном цар израиљски хођаше по бедемима градским, једна жена повика к њему говорећи: Помагај, царе господару! - Цар јој одговори: Ако ти Господ не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из пивнице, да ти дам неку прехрану? Уосталом, реци шта хоћеш. - Жена се онда стаде жалити на другу жену, говорећи: Ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сутра ћемо појести мога сина. И скувасмо сина мога и поједосмо га. А сутрадан рекох јој: дај сина свога да га поједемо. Али она сакри свога сина.

Кад цар израиљски чу речи женине, раздра хаљине своје, и страшно се разгневи на пророка Божјег Јелисеја, што га овај саветом својим задржаваше да се не покори цару сирском и да му не преда град у руке него да чека помоћ Божју. И рече цар у гневу: Тако да ми учини Бог и тако да дода мени казну, ако глава Јелисејева остане данас на њему! - И одмах посла џелата да одсече главу пророку. А човек Божји сеђаше у својој кући, и старци израиљски сеђаху код њега. И рече свети Јелисеј присутним старцима: Знате ли да цар Јорам, син убице Ахава који уби невиног Навутеја, посла џелата да ми овде одсече главу? Но ви добро закључајте врата и не пуштајте га овамо док сам господар његов, који га је послао, не дође овамо; ето чује се и бахат ногу господара његова за њим.

Док свети говораше ово, цар сустиже послатог џелата и обустави извршење казне; јер се цар после своје зле одлуке раскаја, и сам лично похита за посланим џелатом, да овај не б

Почела прва Летња духовна школа на Авали

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, прва група београдских ученика кренула је данас у Летњу духовну школу Архиепископије београдско-карловачке, која се први пут организује у одмаралишту Шупља Стена на Авали.

Овај јединствени пројекат Одбора за верску наставу окупио је најмлађе са циљем да им организује активно и смислено лето, испуњено духовним, едукативним и рекреативним садржајима, кроз које ће учврстити своју веру и стећи нова пријатељства.

Вође пута су вероучитељи презвитер Дарко Николић и Немања Протић.

О значају овог пројекта и раду са децом за Храм телевизију отац Дарко каже:

„Ја сам двадесет година био вероучитељ и кроз тај рад у школи осетио сам, заједно са неколицином својих колега, да је неопходно да се, поред рада у учионици кроз један формални вид образовања, верска настава деци приближи и реализује за децу на другачији начин, који ће им омогућити не само да нешто чују о својој вери, него да је живе на искуственом плану. Заједнички смо закључили да је формат неформалног вида образовања кроз летње духовне школе заправо најпогоднији за стицање таквог искуства."

Током летњег распуста, у Шупљој Стени боравиће више група деце, која ће имати квалитетан боравак и разноврсне активности, примерено њиховом узрасту и интересовањима, прожета духовним поукама.

Сваки дан почињаће богослужењима. Пре уласка у аутобус, неколико ученика је са нама поделило своја очекивања од Летње духовне школе, наглашавајући да воле часове верске наставе и радујући се што се неће "досађивати на распусту" него провести време активно у сазнавању и откривању и дружећи се.

Како смо испратили београдску децу у прву Летњу духовну школу на Авали гледајте у Вестима из Цркве.

Свети Вартоломеј апостол

Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом – а за неко време и са светим Јованом Богословом – проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: „Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!“ Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

Свети Варнава апостол

Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало „место здравља“. У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.

Икона Достојно јест

У овај дан празнује се икона „Достојно јест“ због чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме. У близини светогорског манастира Пантократора налази се велика јама и у њој разне келије. У једној од тих келија, званој Успење Пресвете Богородице, живљаше један врлински јеромонах старац са послушником својим. Пошто се у оближњем Скиту Протата, на Кареји, сваке недеље служило бденије, то једне суботе предвече старац, полазећи на бденије, рече своме ученику: Чедо, ја идем на бденије, а ти како можеш читај своје правило.
Тако старац оде. А кад ноћ поодмаче, неко закуца на врата од келије. Брат похита и отвори врата, и угледа једног непознатог монаха, који уђе и остаде у келији ону ноћ. А кад настаде време за јутрење, они обојица стадоше појати јутрење. Када дођоше на Честњејшују, монах послушник отпева до краја „Честњејшују херувим…“, стари славопој Богородици од светог Козме Песника. А онај монах странац даде други почетак славопоју, и отпева овако: „Достојно јест јако воистину блажити Тја Богородицу, присноблаженују и пренепорочнују, и Матер Бога нашего“; затим присаједини: „Честњејшују херувим…“ све до краја.
Чувши то, монах послушник се удиви и рече монаху странцу: Ми певамо само „Честњејшују…“, а „Достојно јест“ нисмо никада чули ни ми нити они пре нас. Него, молим те, учини ми љубав, па напиши за мене ту славопојку, да је и ја певам Богородици. – Монах странац му на то рече: Донеси ми мастило и хартију, да ти је напишем. – Немам ни мастило ни хартију, одговори послушник. – Онда ми донеси једну плочу, рече странац. Монах отрча, наће плочу и донесе је. Странац је узе и прстом исписа на њој песму: „Достојно јест“. И гле чуда! слова се тако дубоко урезаше у тврду плочу као да су исписана по најмекшем воску. Затим странац рече брату: Од сада па убудуће тако ћете певати и ви и сви православни. – Рекавши то, странац монах постаде невидљив. А то беше свети Архангео Гаврил, послан од Бога да објави ову Анђелску песму, најдоличнију Пресветој Мајци Божијој. То се види из тога што ондашњи оци, празнујући спомен овога чуда, сваке године вршаху богослужења и свету Литургију у споменутој келији, у исто време чествујући и славећи светог Архангела Гаврила, који је, од почетка до краја, остао богонадахнути славопојац Пресвете Богородице, и Њен радосни служитељ и благовесник. Па је и овом приликом послужио као објавитељ ове небеске славопојке истинитој Богоматери.
Када се старац врати са бденија у келију, послушник му отпева „Достојно јест“, као што му Анђео беше наредио, и показа старцу плочу, исписану анђелском руком. Чувши и видевши то, старац беше запрепашћен таквим чудом. Затим узе плочу, оде у Протат и показа је проту Свете Горе и осталим старцима, и исприча им све што се догодило. Они једногласно прославише Бога и заблагодарише Пресветој Богородици за ово чудо. Затим послаше плочу у Цариград патријарху и цару, са пропратним писмима, у којима подробно описаше чудесни догађај. Од тада се ова Анђелска песма разнесе по целоме свету, да је сви православни хришћани певају Пресветој Богомајци. А света икона Пречисте Богородице, која се налазила у цркви оне келије и пред којом се десило ово чудо, би од отаца Свете Горе пренета у велељепну цркву Протата, где се и данас налази. А келија она доби и сама назив „Достојно јест“.

Осамљени инок у ноћи у храму
Молитвом усрдном гони c душе таму,
У том дође монах, ничим необичан
Стаде и он пјети, ко пјенију вичан.
Тада први инок поче „Честнјейшую“
Мајку Божју славећ, мајку Славнјейшую.
Чудни гост му рече o том славопоју:
– Код нас, рече, другче ову песму поју,
Ми не почињемо као ти што поче.
Него са „Достојно“, преподобни оче!
И целу му песму „Достојно“ изусти,
Инок се стараше да реч не упусти.
– O мој врли брате, сада лакше дишем
Од те твоје песме, дај да је запишем!
Но оловке нема, нема ни хартије.
Храм – место молитве a не писаније!
Тада гост поноћни храм осени крстом
И писати поче по камену прстом.
По камену писа ко по воску меку,
Зачуди се инок овоме човеку.
Ко си? – пита инок необичног госта.
Име ми је Гаврил, то нек ти је доста.
У томе га неста. Инок са ужасом
Архангела позна под монашком расом.
To што он написа, нико не избриса –
Напуни се црква небесног мириса.

Свети свештеномученик Доротеј Тирски

Свети свештеномученик Доротеј Тирски

Православна Црква 18. јуна по новом, 5. јуна по јулијанском календару молитвено прославља Светог свештеномученика Доротеја Тирског.

Тропар, глас 4.

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Доротеју: Моли Христа Бога да спасе душе наше

Кондак, глас 5.

Сијао си врлинама и божанским учењем јаче од Сунца, и заблистао си у страдању, блажени: Просветио си Земљу Свети Доротеје, одагнавши таму безбожништва и опасних јереси. Зато светло празнујемо твоју успомену.

У време незнабожног цара римског Диоклецијана (284- 305. г.) свети Доротеј бејаше епископ града Тира. Када Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане, свети Доротеј остави свој престо и скриваше се по непознатим местима. Но када се зацари Константин Велики, и у Цркви настаде мир, свети Доротеј се опет врати у Тир на свој престо, и с успехом пасаше стадо духовних оваца, приводећи к Богу многе из идолопоклоничке заблуде. И продужи се живот светог Доротеја чак до цара Јулијана Одступника. Ступивши на престо, Јулијан спочетка не гоњаше Цркву отворено већ потајно, наредивши својим једномисленим управитељима обласним да муче и убијају хришћане. Тада свети Доротеј видећи ново велико гоњење хришћана, поново остави престо Тирске цркве, уклањајући се на тај начин од руку мучитеља и дајући места гневу, јер Господ заповеди не утрчавати у јавне опасности, припремљене од гонитеља, него их избегавати: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).

Отишавши из Тира, свети Доротеј дође у Малу Азију, али се и тамо не могаде сакрити од идолослужитеља, пошто га је Бог призивао к мученичком венцу. Он би ухваћен од Јулијанових улака у граду Удском. Претрпевши ту разноврсна мучења и тешка страдања, он у мукама предаде блажену душу своју у руке Господу Христу, у сто седмој години свога живота. Пострада 361. године. Пошто је у потпуности био изучио и световне и духовне науке, свети Доротеј је, као врло учен и мудар човек, оставио после себе разне списе, веома важне за хришћане, и то на грчком и латинском језику које је одлично знао. Између осталога он је саставио житија пророка и апостола, и друга веома корисна дела и повести. И сада, будући сам записан у књизи живота, он борави на небу са оним светитељима, чије је животе описао.

Преподобни Петар Коришки

Српска православна Црква 18. јуна по новом, 5. јуна по јулијанском календару молитвено прославља Преподобног Петра Коришког.

Тропар, глас 1.

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Петре. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Кондак, глас 2.

Удаљивши се од људи, у пештерима каменим и пећинама си живео, жељама божанским и љубављу Господа твога, Свети Петре. Од Њега си и венац правде задобио: Моли се непрестано за наше спасење.

Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг.

Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА КОРИШКОГ, испосника и отшелника

Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком.

Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посвети служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.

Оставши сам са млађом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: „Воља Господња нека буде!“ Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.

Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: „Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега“. Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.

Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: „Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!“ И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.

По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: „Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега“. А к Богу вапијаше: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила“. И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: „Ја сам прах и пепео“ (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам“.

После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: „Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?“ (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: „Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“ (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.

Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ Најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.

Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. – Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.

недеља, 15. јун у 21 час

Ексклузивни интервју Патријарха српског г. Порфирија у емисији „Дан осми”

О највећем скупу у  новијој српској историји, када је од 21. маја до 6. јуна Часни Појас Пресвете Богородице под куполу храма Светог Саве сабрао више од милион људи, у ексклузивном интервјуу у емисији Дан осми говори Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.

Како је донета одлука да једна од највећих хришћанских светиња стигне у Србију? Шта долазак Часног Појаса говори о вековним духовним везама српског и грчког народа и братској љубави са светогорским манастиром Ватопед?  Да ли је молитвени ход милиона људи сведочанство дубоке духовне жеђи савременог човека за смислом и Богом? Зашто су управо жене у највећем броју похрлиле на поклоњење овој светињи? Да ли је било и оних који су са негодовањем и ниподаштавањем говорили о овом чудесном народном сабрању и да ли га је то повредило?  У разговору који надилази оквире дневних догађаја, патријарх Порфирије говори и о јединству које се могло видети у непрегледним редовима испред храма Светог Саве – о данима у којима су нестале све поделе, а народ показао да је у Духу Светом могуће бити једно. Које најдубље утиске духовни вођа православних Срба носи после овог благословеног догађаја и коју поруку упућује верном народу?

Аутор и водитељ емисије је теолог и политиколог Тамара Гајић Јовановић, шеф Одељења друштвених медија Информативне службе Српске Православне Цркве и Архиепископије београдско-карловачке.

Чудотворна икона Мајке Божије Достојно јест

Прославља се 24. јуна по новом,

односно 11. јуна по старом календару.

На Светој Гори Атонској, у Карејском манастиру, који је 335. године основао Константин Велики, налази се ова чудотворна икона у саборном храму манастира, у олтару на горњем месту; посебно се поштује због догађаја који су се поводом ње збили.

Чуда

Један старац, свештеник живео је отшелнички са својим послушником недалеко од Кареје. Ретко су остављали своју келију, осим услед преке потребе. Деси се да старац оде да служи свеноћно бденије уочи недеље у Карејској цркви. Његов ученик остаде да чува келију добивши наредбу од старца да службу врши у келији. Када је наступила ноћ, чуо је куцање на вратимa; отворивши видео је непознатог монаха, кога је љубазно примио. У време савршавања свеноћне службе, обојица су почели молитвено пјеније. Када је дошло време да се велича Пресвета Богородица, обојица су стали пред њену икону и почели појати древну песму Светог Козме, епископа мајумског: Честњејшују херувим и славњејшују Серафим…  и остало до краја… Но прекрасни гост рече: Код нас, тако не величају Божију Матер, ми певамо прво: Заиста је достојно да блаженом зовемо Тебе Богородицу, увек блажену и непорочну и Матер Бога нашега и после тој песми додајемо : Чеснија си од херувима и славнија од серафима… 

Млади монах је задобио умиљење до суза, слушајући певање непознате му песме, и стаде молити госта да му је напише, како би је научио и на тај начин величао Богородицу. Како у келији није било ни мастила ни хартије гост рече: Овако ћу ти написати за успомену ову песму, ево на овом камену, а ти је научи и сам је тако пој, и све хришћане научи да би тако прослављали Пресвету Богородицу.

Камен се као восак умекша под руком дивног госта, и слова се дубоко урезаше. Написавши на камену ту песму, гост је предаде послушнику и рече за себе да је Гаврило и постаде невидљив. Сву ноћ послушник је провео у славословљу пред иконом Богородице, а већ ујутру је певао ту божанствену песму наизуст. Старац га је на повратку из Кареје затекао како пева нову чудесну песму. Послушник му је показао камену плочу и рекао му све како је било. Старац је објавио то сабору Светогораца и сви су једним устима и једним срцем прославили Господа и Матер Божију, певајући нову песму.

Из тог разлога Црква пева анђелску песму Достојно јест, а икона пред којом је Архангел певао дотичну песму је пренесена у Карејску цркву. Плоча са написаном песмом била је послана у Константинопољ, за време царовања Василија и Константина, синова Романа – млађег, патријарха Светог Николаја Хризоверха (983-996). Келија је и до данас позната на Атосу под именом Достојно јест.

У Петрограду, у Галерној луци, направљен је у част Богородице Достојно јест величанствени петокуполни храм где се налази копија благодатне иконе, послане са Атоса.

Пред овом иконом моле се при душевним и телесним болестима, за очување брака, при несрећним случајевима за помоћ у муци и беди.

 Тропар, глас 4

 Сви оци Атонске обитељи, сабирају се, верно празнујући дан радујући се и светло ускликујући у весељу, Божијој Матери од Ангела преславно певајући. Тако и ми Богородицу, сви славимо.

Други тропар, глас 2

Притецимо, верни, с дерзновенијем к милујућој Царици Богородици и умилно зовимо к Њој: Низпошљи на нас милости Твоје богато, град овај избави од сваке невоље, мир даруј свету за спасење душа наших.

Свети Јустин Ћелијски и Врањски

14/1. јун

Житије преподобног оца нашег Јустина Ћелијског

"Молитва је просфора
умешена од суза и срца"
Ава Јустин

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке"

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1. децембра 1915./ 1. јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...

... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

Свети Јустин Ћелијски

Свети апостол Алфеј

Отац двојице апостола из Дванаесторице и то: Јакова Алфејева и Матеја Јеванђелиста. Скончао је свој земаљски живот мирно.

Свети преподобни Јован Психаит

У раној младости удаљио се од света и повукао у лавру Психаитску у Цариграду. Ту се подвизавао многе године ради љубави Христове. У VIII веку трпео изгнанство због иконопоштовања.

Свети новомученик Александар Солунски

Овај мученик Христов би рођен у Солуну у време велике тираније турске над овим градом. Као младић заваран би од Турака и потурчен. У почетку га савест није гризла за такав поступак, и он дође на Ћабу с осталим мухамеданским хаџијама, и постаде дервишом. Но као дервиш у Солуну он се почне горко кајати. При том кајању дође на мисао, да он ничим не може спрати са себе страшни грех христоодступништва до само својом крвљу. Када се покаја, дакле, и реши на мучеништво, он се објави пред Турцима као хришћанин. Турци га баце у тамницу, и потом ставе на друге муке. Но Александар је само викао: „Као хришћанин сам рођен, као хришћанин хоћу да умрем”. Најзад га Турци осуде на смрт, чему се покајани Александар веома обрадова, познавши из тога да су му греси опроштени и да Бог прима жртву његову. Би посечен у Смирни 1794. године и прослављен у Цркви небеској и земаљској.

Свети апостол Карп

Свети апостол Карп, један од Седамдесеторице апостола, беше пратилац и слуга светог апостола Павла; разносио је његове посланице онима којима беху намењене. Подвизавајући се много са апостолом Павлом у проповедању благовести Христове, свети Карп претрпе многе напасти. Затим би од апостола Павла постављен за епископа града Верије у Тракији. Но свети Карп потруди се проповедајући еванђеље Христово и на острву Криту. Ту он прими у свој дом и светог Дионисија Ареопагита. Ту он виде и Господа који му се јави у виђењу, када Га Карп мољаше да казни два грешника, и чу глас Господа који му говораше: Мучи Мене још, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи.Свети Дионисије Ареопагит сведочи о светом Карпу и то, да никада није почињао чинодејствовати пречисте и Животворне Тајне док претходно није имао с неба божанско виђење.Епископујући у Верији, свети Карп обрати ка Христу Богу многе незнабошце. Изобличавајући пак Јевреје, он неке од њих убеди да верују, да је Христос кога су они распели - истинити Бог и Творац свега. Али га зато остали Јевреји сурово и немилосрдно мучеше и убише, и он предаде Душу своју у руке Господу. А чесне мошти његове богобојажљиви хришћани сахранише у том истом граду, и оне многим болесницима даваху исцељења у славу Христа Бога нашег.

Свети синод Румунске Православне Цркве састао се на радну седницу 3. јуна 2026. године у Аули „Патријарх Теоктист“ Патријаршијске палате у Букурешту под председавањем патријарха Данила.

Током седнице, Синод је усвојио низ одлука које се тичу пастирског, мисионарског, литургијског, образовног и административног живота Цркве.

Међу литургијским одлукама, Свети синод је одобрио нацрт текста Црквеног календара и Литургијских прописа за 2027. годину. Такође је одобрио укључивање у календар празника Сабора Светих војних мученика, који се слави сваке године 26. октобра, заједно са његовим литургијским текстовима.

Синод је даље одобрио укључивање Светог Гаврила Грузијца, преподобног исповедника, у календар Румунске Православне Цркве, са даном његовог празника утврђеним за 2. новембар. Такође су одобрени одговарајући литургијски текстови, укључујући Синакса, Тропар, Кондак и Службу.

Поред тога, јерарси су одобрили неколико нових литургијских текстова, укључујући службе, акатисте и молбене каноне посвећене Сабору Светих Атонских Светитеља, икони Богородице Крајовске и породици Светог Василија Великог. Синод је такође одобрио низ акатиста у част румунских светих жена, укључујући Свету Марију Бранковјану, Свету Филофтеју из Пасареје, Свету Јелисавету из Пасареје, Свету Мавру из Чахлеуа, Свету Олимпијаду из Фаркаше, Свету Бландину из Јашија, Свету Анастасију Сагуну, Свету Филотимију из Рамеца и Сабор румунских светих жена.

Свети Синод је одобрио ажуриране верзије Правилника који регулишу канонске дисциплинске власти и црквене судове Румунске православне цркве, као и Правилник о организацији и функционисању Патријаршијске комисије за осликавање цркава.

У области теолошког образовања, Синод је одобрио оснивање новог додипломског програма из православне дидактичке теологије и румунског језика на Православном богословском факултету „Јустинијан Патријарх“ Универзитета у Букурешту, почев од академске 2027–2028. године.

Јерарси су, такође, одобрили оснивање мастер програма под називом „Методе и технике за интердисциплинарни приступ зависностима“ у оквиру области социјалног рада на Православном богословском факултету „Свети Димитрије Станилоае“ Универзитета Александру Јоан Куза у Јашију, почев од академске 2026–2027. године.

Поред тога, Синод је одобрио методологију за спровођење одредби Закона бр. 54/2026 о изменама и допунама закона о верским слободама и правном статусу верских деноминација унутар Румунске православне цркве.

Коначно, Румунска патријаршија је одобрила учешће у кампањи јавног информисања којом се промовише проширени приступ бесплатним медицинским услугама за неосигурана лица путем ординација породичних лекара.

Усвојене одлуке одражавају континуирану посвећеност Румунске православне цркве јачању свог литургијског живота, образовне мисије, пастирског рада и друштвеног ангажмана.

Трудимо се да волимо и разумемо. Нека се срца загреју љубављу Божјом!

Ових дана показујемо да је Господ са нама, да препознајемо Пастира, да разни учитељи нису успели да нас заведу, ма ко били, ма како силни и моћни, ма како славни. Показали смо, дакле, да је вера жива у нашем народу и да хоћемо да буде још живља, да желимо да будемо бољи, да се преображавамо, да се боримо против греха и страсти у себи, против мржње, против себичности и против искључивости, да се боримо за љубав, да желимо да свако од нас буде бољи пред Богом, да више испуњава закон Његов, да више живи по Јеванђељу Христовом – беседио је данас, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на светој Литургији коју је служио пред Часним Појасом Пресвете Богородице у храму Светог Саве на Врачари и очински поручио:

– И наравно, као што је Господ био презиран и гоњен, тако је и Црква Његова кроз све векове. И ових дана постоје неки који не разумеју о чему се овде ради. Постоје неки који презиру нашу смиреност, то што идемо да се оснажимо у добру, да се оснажимо у врлини, то што долазимо овде са жељом да грлимо све, да праштамо и да тражимо опроштај, то што разумемо да нисмо савршени. То презиру, одбацују и клевећу многи из незнања, а многи управо због тога што нису препознали Господа као свог пастира, што су у заблуди и имају друге месије. Господ све воли и ми долазимо, браћо и сестре, овде оснажени својом вером и молитвом Пресветој Богородици, да се молимо и за њих, да се молимо да Господ отвори и њихове очи, да никада у срцу свом не доживимо било коју врсту осветољубивости и гнева, да никада не пожелимо ни њима било какво зло. Молимо се и за њих и трудимо се да их волимо, да их разумемо и да желимо да се и њихова срца загреју љубављу Божјом и да им се духовне очи отворе.

Предстојатељу Српске Православне Цркве је, поред високопреподобних ватопетских отаца и свештенства из више епархија Српске Православне Цркве, саслуживао и Високопреосвећени Архиепископ Њујорка и Њу Џерсија Православне Цркве у Америци г. Михаило и Преосвећени Епископ јенопољски г. Никон, викар Патријарха српског.

Свети Јован Владимир, кнез Српски, како је уписан у Црквени календар којег издаје Српска православна црква, прославља се 4. јуна (22. маја по старом календару). Израстао је из племенитог коријена српских владара који су управљали кнежевинама у Захумљу и Превали (Диоклитија, Дукља или Зета).

Његов отац архонт (кнез) Петар столовао је на Мартинића Градини (код Даниловграда), па је он, по свој прилици, ту рођен.    

Крајем X и почетком XI вијека управљао је Дукљом и Подгорјем. Престоница му је била у Крајни, поред Скадарског језера, код цркве Пречисте Дјеве Марије (Пречисте Крајинске). Тако каже његово Житије.

Али, у новије вријеме извршена су дјелимична археолошка истраживања манастира Пречисте Крајинске и према нађеном материјалу он није старији од XIV вијека. То, практично, значи да су између светог Јована Владимира и Пречисте Крајинске – три вијека, да је овај манастир изграђен триста година након земног живота светог Јована Владимира.

Археолог Младен Загарчан је увјерен да је престоница Светог Јована Владимира био древни град Свач, на Шаском језеру. Па, и логично је да један владар столује у граду, а не у забити поред манастира.

„Човјек правичан, мирољубив и пун врлина“, како га је описао византијски историчар Кедрин, кнез Владимир је у раној младости изучио војне вјештине, али и Свето писмо. Богоугодним животом стекао је наклоност својих поданика.

Древни словенски љетописац Поп Дукљанин, у свом „Краљевству Словена“ (Regnum Slavorum), на основу његовог житија које је касније нестало, описао је живот кнеза Владимира. Овај „Љетопис Попа Дукљанина“, или „Барски родослов“ је извор са којег су се напојили сви познији живописци светог Јована Владимира.

Како пише ава Јустин Поповић у „Житијима светих“, бугарски цар Самуило опколио је кнеза Владимира и његову војску на брду Облик (Косогор, коса гора), између Улциња и Скадарског језера, гдје је било пуно змија које су уједале војнике. Свети Јован Владимир се тада усрдно помоли Богу и „змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа.“

У науци се сматра да је ово брдо, Облик, у Албанији, поред Скадарског језера. Загарчанин је увјерен да је Облик у ствари брдо Владимир, поред истоименог насеља, близу Свача. Албанци ово брдо зову Сума.

У прилог Загарчаниновој тврдњи су остаци тврђаве, и цркве у њој, на овом брду. Загарчанин тврди да је ова црква била посвећена светом Јовану Владимиру.

Кнеза Владимира издао је неки локални кнез и допао је ропства. Цар Самуило га је заточио у својој престоници у Преспи, гдје га је, као и остале сужње, обилазила царева кћерка Косара (Теодора) која га, „расцветана младошћу, понизна и скромна“ – „заволе срцем“.

Крсна смрт

Самуило даде Косару Владимиру за жену и врати му државу, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку). Њих двоје су наставили да живе у Крајни „свето и целомудрено, слични Анђелима“, чувајући своја девичанства.

Самуило је 1014. године доживио срчани удар када је Василије II Македонац (Бугароубица) на Беласици потукао и ослијепио његову војску. На престолу га је наслиједио син Гаврило Радомир, којег је након непуну годину убио његов брат од стрица Јован Владислав, чијег је оца, свога брата Арона, убио Самуило.

„Прими вјеру крста и дођи да те видим“, поручио је Јован Владислав Владимиру шаљући му златни крст, пише Поп Дукљанин. Али, Владимир је као залог вјере тражио дрвени крст, на каквом је Исус Христос распет. Када је стигао у Преспу, према „Словенском Житију“, Владислав га је ударио мачем, али није мога да га посјече. Тада му је Владимир дао свој мач, којим га је овај обезглавио.

Косара је Владимирово нетљено тијело пренијела у Пречисту Крајинску гдје је почивало до 1215. године, када су га Грци (Епирци) пренијели у Драч и гдје је, подно његових ногу, проживјевши остатак живота као монахиња, и она сахрањена. Овако се каже у Житију. Али, видјели смо, археолози кажу да у вријеме када је кнез Владимир, потоњи светитељ Јован Владимир, убијен манастира Пречисте Крајинске није постојало.

А Јована Владислава, док је опсједао Драч, 1018. године, „порази невино проливена крв Светог Владимира“. „Док је тако пред Драчом једног дана вечерао и гостио се, појави му се изненада наоружан војник у лику Светога Владимира“, пише Дукљанин. Престрашен, завикао је и кренуо да бјежи, али „одмах га анђео удари, и он се стропошта на земљу“. Након његове смрти, Бугарска је пала у 168-годишње ропство под Византијом.

Мошти Светог Владимира су из Драча 1381. године пренијете у манастир Светог Јована (Шин Ђон) код Елбасана, након што га је из темеља обновио албански кнез Карло Топија, што је записано на самој цркви (на грчком, латинском и српском језику).    

Светом кнезу Мученику убрзо су написани Житије и Служба, и то најприје на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе (Аколутије) и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али, пошто су српска Служба и Житије загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани Лука и Партеније превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Ракића, то је штампао 1802. године у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је Службу и Житије светог Јована Владимира 1861. године унео у Србљак митрополит Београдски Михаило.

Народна вјеровања и легенде о Светом Краљу

Култ светог Јована Владимира дубоко је уткан у биће православног српског, грчког, албанског, бугарског и македонског народа. Овај народ Светог Мученика и данас поштује као чудотворца и мироточца. Драч и Бар га славе као свог заштитника. Године 1925. подигнута му је црква код манастира Светог Наума, на Охридском језеру; у новије вријеме и у Београду. Светом Јовану Владимиру су посвећене и цркве у Доброј Води код Бара, у Минхену, параклис у манастиру Црној Реци. У Бару се завршава велелепни храм њему посвећен.

Свети Владика Николај, који Владимира назива краљем, како је његова титула у народу заживјела, у „Читанки о Светоме краљу Јовану Владимиру“, објављеној 1925. године, забиљежио је неколико народних казивања о њему. Између Охрида и Кичева, изнад села Песочани, налази се рушевине цркве светог Атанасија за коју народ вели да је задужбина краља Владимира. Ту је 3. јуна велики сабор. У близини тече рјечица која, кажу, те ноћи увијек надође и напуни се рибом коју поклоници, након молитве, лове. Недалеко од Песочана налази се мјесто Владимирово (Владимиро), гдје је, по народном вјеровању, рођен краљ Владимир и гдје му је био двор.

На граници Македоније и Албаније, на путу Струга – Елбасан (Via Ignatia), налази се брдо Ћафа Сан. Ту, поред друма, налази се стара, полупорушена црква. Народ у Албанији тврдо вjерује да је у тој цркви посjечен Владимир. Ћафа Сан на албанском значи „Света Глава“.

Вјеровања да је свети Јован Владимир рођен и убијен овдје или ондје свједочи о љубави народа на Балкану према њему. Сви би хтјели да он што више њихов.

У порти цркви Богородице Челнице у Охриду показију камен на којем је свети Јован Владимир убијен, и одмах поред камени гроб у којем је он потом сахрањен.    

Народ у околини манастира Светог Јована Бигорског вјерује да је први његов ктитор био свети Јован Владимир.

Усмено предање тврди да је и манастир Светог Наума задужбина светог Јована Владимира. У припрати цркве, на лијевој страни, гдје се обично сликају главни ктитори храма, осликана је фреска светог Јована Владимира. Његова икона осликана је и на иконостасу ове цркве.

У Патерику манастира Шин Ђона забиљежено је више легенди о светом Јовану Владимиру. Овај манастир налази се на шест километара од Елбасана. Испод манастира тече ријека Куш, а високо изнад манастира налази се мало хришћанско село Примишиони („Над светим Јованом“). И планина се тако зове. По предању, прву цркву на том мјесту саградио је сам свети Јован Владимир у част Пресвете Богородице. Средином XIX вијека, црква коју је подигао Карло Топија пострадала је у земљотресу. Обновљена је 1901. године. Ова црква опет је порушена. Кровна конструкција обрушила се 1978. године. Није се знало да ли су мошти Светог Мученика сачуване, све до јануара 1991. године када их је „Побједин“ новинар пронашао у цркви Свете Марије у Елбасану. Ту су пренијете из Шин Ђона 1967. године, када је Албанија постала званично прва атеистичка земља свијета.

По предању, црква је саграђена поред дуба под којим се свети Јован Владимир молио Богу у вријеме рата са грчким царем Василијем. Тај дуб је тек након четири вијека пао поред цркве. „И тако прострт по земљи он и дан данас лежи“, пише 1925. године Владика Николај. „Многи поклоници одсецали су гране и носили као спомен из манастира и као целебну реликвију. Но, кад су гране сасечене, стабло се више није дало никако сећи… Више пута подизали су кров над тим стаблом, као да га заштите од непогода. Но, сваки кров убрзо је падао и пропадао, а дрво је остајало неоштећено.“ Историчар умјетности Рајко Вујичић, који је 2000. године обишао манастир Шин Ђон, свједочи у часопису „Матица“ да су се „остаци тог дрвета, по казивању мјештана, до недавно могли видјети у црквеној порти“. Пред светим Јованом Владимиром се, док је једном стајао на молитви под тим дубом, појавио орао коме је на глави блистао крст, што је он доживио као Божију поруку да ће побиједити. И као што је у IV вијеку цар Константин силом Крста побиједио Максенција, тако је и он побиједио далеко бројнију војску цара Василија.

По веровању народа у Албанији и Македонији, свети Јован Владимир када је посјечен је на Ћафа Сану, узео је своју главу у руке, сјео на коња и одјурио пут Елбасана. Ту су га дочекали Митрополит и свештенство са народом.

Коњ је клекао и пред њих је спустио Светитељево тијело, које су они однијели до онога дуба под којим се за живота молио Богу и ту су га сахранили.

Легенда каже да су лопови више пута покушали да украду мошти светог Јована Владимира. Сваки пут, док су га носили, ковчег би отежао и морали да га оставе. Једанпут су успјели да га однесу до ријеке Шкумбе, с друге стране Елбасана. Како је опет веома отежао, бацили су га у ријеку. Онда је вода толико надошла да је поплавила сав тај крај и вратила кивот близу манастира.

У Патерику манастира Шин Ђона забиљежена су и нека од чуда која су се догодила над моштима светог Јована Владмира. Филипу Вукчевићу из Скадра излијечио је епилепсију. Једном је неколико арамија (разбојника) опљачкало манастир Светог Јована. Кад су хтјели да подијеле плијен, посвађали су се и поубијали. Молитвама Светом Кнезу, 1910. године проговорила је нијема Туркиња из Краба. Једна бездјетна турска породица из села Сулова код Берата дошла је код Светитеља да измоли себи пород. Године 1923. дошли су поново, овога пута са дјечаком који је на рамену унио јагње у манастир и са њим је три пута обишао око цркве…

Румијска литија

Сјећање на светог Јована Владимира, рекло би се, најупечатљивије је сачувано у околини Бара. Породица Андровић из подрумијског села Микулића, сада настањена у Бару, вјековима чува онај дрвени крст, касније окован, којег је свети Јован Владимир имао у рукама када је у Преспи посјечен. Након што је тијело Светог Кнеза пренијето у Пречисту Крајинску, овај крст чували су Крајњани. Када су се они „потурчили“, обрео се у Микулићима, са друге, приморске стране Румије. Иван Јастребов пише да су га Микулићани отели Крајњанима, а у Микулићима је сачувано предање да су га добили у насљеђе, по женској линији, и да су Крајњани на сваки начин настојали да га поврате јер су им, када су остали без крста, пресахли извори. Јастребов пише да је у дрвени крст светог Јована Владимира уграђено парче Часног Крста, на којем је Господ распет.

Крајем 19. вијека објављено је више натписа о Румијској литији. Безмало, у свима њима указано је на вишевјековну жељу, чежњу народа ширег подручја Бара да се ту изгради црква, како су говорили – врати, да, како су преносили с кољена на кољено – „долети“. О мотивима људи који су износили камење на Румију остало је писано свједочанство више аутора.

Румијска литија је, у вријеме њеног настанка, била сабрање само православних. А онда, витлани бурама освајачких похода на ове просторе, један дио њих је примио римокатолицизам, други ислам. Међутим, по угледу на своје претке, наставили су да на Тројчиндан у Литији излазе на врх Румије.

И, 2005. године, ова легенда се показала, у ствари – народним пророштвом. Те године, црква је уистину долетјела на румијски врх.    

У Остросу, насељу које је изникло поред манастира Пречисте Крајинске, у којем данас живе само Албанци муслимани, постоји бунар светог Јована Владимира. Ту је сачувано предање да је Владимир долетио на коњу који је закопао копитама… У потпуно безводном крају, овај бунар је данас бисер живе воде.

Било како било, Микулићани су у литију од цркве Светог Николе у свом селу до врха Румије увијек ишли до зуба наоружани. Андровићи су крили крст Светог Јована Владимира, да л` у кући, да л` негдје около, у каквој шкрапи или пању, и гдје је знали само два најстарија члана породице (ако један умре изненадно).

Посљедњих година, украс Бара је литија његовим улицама на дан Светог Јована Владимира, 4. јуна.

Литерално надахнуће и балканске фрустрације

Невина, хришћанска љубав Владимира и Косаре, коју су многи доживјели као романтичну, и Владимирова мученичка смрт надахнули су многе писце, углавном српске и бугарске. Поред Попа Дукљанина у другој половини XII, те дубровачког опата Мавра Орбине на самом почетку XVII вијека, о овом дивном мученику писали су Ава Јустин, Свети Владика Николај, Стеван Сремац је написао приповјетку, Лаза Лазаревић историјску драму, Петар Прерадовић – оперу. Јован Стерија Поповића је написао жалосну игру „Смрт краља Владислава“, фра Андрија Качић-Миошић „Песму о краљу Владимиру“, Књаз Никола га велича у „Балканској царици“… У новије вријеме о њему пишу многи писци. Барски пјесник Невен Милаковић је прије неколико година сабрао и објавио зборник пјесама о светом Јовану Владимиру и Румијској цркви.

У Бугарској је Кирил Христов 1903. године објавио легенду „Владимир и Косара“, Људмил Стоянов је у збирци „Меч и слово“ објавио пјесму „Йоан Владимир“, Величко Тодоров, студију „Владимир и Косара“, „Йоан-Владимир” је псеудоним бугарске књижевнице Ангелине Илиеве…

Др Пламен Павлов и Христо Темелски у „Българските светци“ Светог Јована Владимира називају „Свети великомъченик княз Йоан-Владимир Български, Чудотворец“, док је у званични календар Бугарске православне цркве уписан као „принц бугарски, великомученик и чудотворац“.

На Википедији на бугарском језику Йоан Владимир је „сръбски княз и християнски светец“, а за Бугарина Косту Църнушанова „сръбско-български светец“. За садашње Македонце је „црногорскиот кнез Владимир“, а за идеолошке Црногорце „Sveti mučenik Vladimir Dukljanski“, „први црногорски светац“. Умјетнички директор подгоричког „Градског позоришта“ Никола Вукчевић, прије неколико година, најављујући премијеру представе „Владимир и Косара“, казао је: „Владимир јесте био Дукљанин, Косара јесте била Македонка и то су историјске чињенице“. У календару Грчке православне цркве он је „Свети Јован Владимир Српски“.

Римокатоличка црква Светог Јована Владимира сматра блаженим („Блажени кнез Владимир“), што је први степен до канонизације. Иако је овај светитељ свим својим бићем припадао Источној цркви, Западна га сматра својим блаженим јер је живио и пострадао прије формалног цијепања Хришћанке цркве.

„Један наш Свети владар пребива у срцу савремене Албаније, и то је показатељ да заиста пред Богом нема Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака“, бесједио је Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије о светом Јовану Владимиру 4. јуна 2005. године на Литургији у Пречистој Крајинској. Уистину, свети Јован Владимир већ хиљаду година свједочи колико смо једно у Христу. Али свједочи и – фрустрацију доброг дијела данашњег Балкана.

Свети Сабор Српске православне цркве, прогласио је 2016. годином светог Јована Владимира, поводом хиљаду година од његове мученичке кончине. У читавој Српској цркви одржавају се разне манифестације тим поводом. Врхунац обиљежавања годишњице страдања светог Јована Владимира биће освештавање храма његовог имена у Бару, 25. септембра.

Политичка употреба и надвременост Светитељева

Mошти светог Јована Владимира сада су похрањене испод Часне трапезе у Благовештењској цркви Архиепископије тиранске и цијеле Албаније у Тирани.

Сваке године уочи дана посвећеног овом светитељу из Тиране иде литија до Елбасана, до цркве Свете Марије гдје су његове мошти биле до недавно, ту се служи свеноћно бденије и литија се наредног дана враћа у албанску престоницу.

Али, мошти Светог Јована Владимира нијесу у цјелости у овом кивоту. Дио лобање је у бугарском манастиру Зографу на Светој гори (могуће да је она остала код Бугара још од времена када су, у Преспи, посјекли Владимира).

У цркви Светог Николе Болничког у Охриду је једна Свечева подлактица.

Друга његова подлактица је у саборној цркви Христовог Васкрсења у центру Тиране, заједно са ребром Светог Козме Етолског. Кивот са овим моштима до изградње Саборног храма био је у Благовештењској цркви и само је он изношен вјернима на поклоњење.

У Историјском народном музеју у Тирани су дјелови лакта, ноге и главе Свечеве, а у Онуфри музеју у Берату је његова карлица.

Историјска наука, због недостатка изворâ, не даје јасну слику живота кнеза Владимира. Не зна се гдје је убијен: да ли у Преспи, Драчу, код Елбасана…, не зна се ни зашто је убијен: да ли га је Јован Владислав убио да би уклонио претедента на бугарски престо након што је убио Самуиловог сина, да би заузео његове земље, или зато што је био јеретик; не зна се ни да ли га је баш он убио. Историјска смутња иде дотле да се и Владимирова женидба са кћерком бугарског цара Самуила ставља под знак питања. Епископ Деволски Михаило записао је почетком XII вијека у својим исправкама „Кратке историје“ Јована Скилице да је Владимирова жена била Гркиња, кћерка Теодорита (Теодора), сина драчког великаша Јована Хрисилија. Кћерка Јована Хрисилија била је удата за цара Самуила. Наводно, Владимирови шурак и жена били су јеретици новатиани, па су га зато и убили.

Међутим – било гдје да је убијен, било ко и било из којег разлога да га је убио, било који јеретици: новатиани и Јермени, или масалијани и богомили, да су му радили о глави – Свети Јован Владимир је постао свјетило Православне цркве и укрјепљење православног народа на Балкану, али и многих римокатолика и мухамеданаца. Историчарска детаљисања, као и натурање му својства политичке употребне вриједности, изгледају прилично јадно спрам надвремености, универзалне вриједности личности светог Јована Владимира.

О Светом Јовану Владимиру такорећи јуче веома мало смо знали. Али, слава Богу, више није тако. Међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове – историја и предање“, који ће бити одржан у Бару средином септембра, наша знања о светом Јовану Владимиру просвијетлиће на општем нивоу.

Протојереј Јован Пламенац