Свети Јустин Ћелијски и Врањски

14/1. јун

Житије преподобног оца нашег Јустина Ћелијског

"Молитва је просфора
умешена од суза и срца"
Ава Јустин

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке"

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1. децембра 1915./ 1. јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...

... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

Свети Јустин Ћелијски

Свети апостол Алфеј

Отац двојице апостола из Дванаесторице и то: Јакова Алфејева и Матеја Јеванђелиста. Скончао је свој земаљски живот мирно.

Свети преподобни Јован Психаит

У раној младости удаљио се од света и повукао у лавру Психаитску у Цариграду. Ту се подвизавао многе године ради љубави Христове. У VIII веку трпео изгнанство због иконопоштовања.

Свети новомученик Александар Солунски

Овај мученик Христов би рођен у Солуну у време велике тираније турске над овим градом. Као младић заваран би од Турака и потурчен. У почетку га савест није гризла за такав поступак, и он дође на Ћабу с осталим мухамеданским хаџијама, и постаде дервишом. Но као дервиш у Солуну он се почне горко кајати. При том кајању дође на мисао, да он ничим не може спрати са себе страшни грех христоодступништва до само својом крвљу. Када се покаја, дакле, и реши на мучеништво, он се објави пред Турцима као хришћанин. Турци га баце у тамницу, и потом ставе на друге муке. Но Александар је само викао: „Као хришћанин сам рођен, као хришћанин хоћу да умрем”. Најзад га Турци осуде на смрт, чему се покајани Александар веома обрадова, познавши из тога да су му греси опроштени и да Бог прима жртву његову. Би посечен у Смирни 1794. године и прослављен у Цркви небеској и земаљској.

Свети апостол Карп

Свети апостол Карп, један од Седамдесеторице апостола, беше пратилац и слуга светог апостола Павла; разносио је његове посланице онима којима беху намењене. Подвизавајући се много са апостолом Павлом у проповедању благовести Христове, свети Карп претрпе многе напасти. Затим би од апостола Павла постављен за епископа града Верије у Тракији. Но свети Карп потруди се проповедајући еванђеље Христово и на острву Криту. Ту он прими у свој дом и светог Дионисија Ареопагита. Ту он виде и Господа који му се јави у виђењу, када Га Карп мољаше да казни два грешника, и чу глас Господа који му говораше: Мучи Мене још, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи.Свети Дионисије Ареопагит сведочи о светом Карпу и то, да никада није почињао чинодејствовати пречисте и Животворне Тајне док претходно није имао с неба божанско виђење.Епископујући у Верији, свети Карп обрати ка Христу Богу многе незнабошце. Изобличавајући пак Јевреје, он неке од њих убеди да верују, да је Христос кога су они распели - истинити Бог и Творац свега. Али га зато остали Јевреји сурово и немилосрдно мучеше и убише, и он предаде Душу своју у руке Господу. А чесне мошти његове богобојажљиви хришћани сахранише у том истом граду, и оне многим болесницима даваху исцељења у славу Христа Бога нашег.

Свети синод Румунске Православне Цркве састао се на радну седницу 3. јуна 2026. године у Аули „Патријарх Теоктист“ Патријаршијске палате у Букурешту под председавањем патријарха Данила.

Током седнице, Синод је усвојио низ одлука које се тичу пастирског, мисионарског, литургијског, образовног и административног живота Цркве.

Међу литургијским одлукама, Свети синод је одобрио нацрт текста Црквеног календара и Литургијских прописа за 2027. годину. Такође је одобрио укључивање у календар празника Сабора Светих војних мученика, који се слави сваке године 26. октобра, заједно са његовим литургијским текстовима.

Синод је даље одобрио укључивање Светог Гаврила Грузијца, преподобног исповедника, у календар Румунске Православне Цркве, са даном његовог празника утврђеним за 2. новембар. Такође су одобрени одговарајући литургијски текстови, укључујући Синакса, Тропар, Кондак и Службу.

Поред тога, јерарси су одобрили неколико нових литургијских текстова, укључујући службе, акатисте и молбене каноне посвећене Сабору Светих Атонских Светитеља, икони Богородице Крајовске и породици Светог Василија Великог. Синод је такође одобрио низ акатиста у част румунских светих жена, укључујући Свету Марију Бранковјану, Свету Филофтеју из Пасареје, Свету Јелисавету из Пасареје, Свету Мавру из Чахлеуа, Свету Олимпијаду из Фаркаше, Свету Бландину из Јашија, Свету Анастасију Сагуну, Свету Филотимију из Рамеца и Сабор румунских светих жена.

Свети Синод је одобрио ажуриране верзије Правилника који регулишу канонске дисциплинске власти и црквене судове Румунске православне цркве, као и Правилник о организацији и функционисању Патријаршијске комисије за осликавање цркава.

У области теолошког образовања, Синод је одобрио оснивање новог додипломског програма из православне дидактичке теологије и румунског језика на Православном богословском факултету „Јустинијан Патријарх“ Универзитета у Букурешту, почев од академске 2027–2028. године.

Јерарси су, такође, одобрили оснивање мастер програма под називом „Методе и технике за интердисциплинарни приступ зависностима“ у оквиру области социјалног рада на Православном богословском факултету „Свети Димитрије Станилоае“ Универзитета Александру Јоан Куза у Јашију, почев од академске 2026–2027. године.

Поред тога, Синод је одобрио методологију за спровођење одредби Закона бр. 54/2026 о изменама и допунама закона о верским слободама и правном статусу верских деноминација унутар Румунске православне цркве.

Коначно, Румунска патријаршија је одобрила учешће у кампањи јавног информисања којом се промовише проширени приступ бесплатним медицинским услугама за неосигурана лица путем ординација породичних лекара.

Усвојене одлуке одражавају континуирану посвећеност Румунске православне цркве јачању свог литургијског живота, образовне мисије, пастирског рада и друштвеног ангажмана.

Трудимо се да волимо и разумемо. Нека се срца загреју љубављу Божјом!

Ових дана показујемо да је Господ са нама, да препознајемо Пастира, да разни учитељи нису успели да нас заведу, ма ко били, ма како силни и моћни, ма како славни. Показали смо, дакле, да је вера жива у нашем народу и да хоћемо да буде још живља, да желимо да будемо бољи, да се преображавамо, да се боримо против греха и страсти у себи, против мржње, против себичности и против искључивости, да се боримо за љубав, да желимо да свако од нас буде бољи пред Богом, да више испуњава закон Његов, да више живи по Јеванђељу Христовом – беседио је данас, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на светој Литургији коју је служио пред Часним Појасом Пресвете Богородице у храму Светог Саве на Врачари и очински поручио:

– И наравно, као што је Господ био презиран и гоњен, тако је и Црква Његова кроз све векове. И ових дана постоје неки који не разумеју о чему се овде ради. Постоје неки који презиру нашу смиреност, то што идемо да се оснажимо у добру, да се оснажимо у врлини, то што долазимо овде са жељом да грлимо све, да праштамо и да тражимо опроштај, то што разумемо да нисмо савршени. То презиру, одбацују и клевећу многи из незнања, а многи управо због тога што нису препознали Господа као свог пастира, што су у заблуди и имају друге месије. Господ све воли и ми долазимо, браћо и сестре, овде оснажени својом вером и молитвом Пресветој Богородици, да се молимо и за њих, да се молимо да Господ отвори и њихове очи, да никада у срцу свом не доживимо било коју врсту осветољубивости и гнева, да никада не пожелимо ни њима било какво зло. Молимо се и за њих и трудимо се да их волимо, да их разумемо и да желимо да се и њихова срца загреју љубављу Божјом и да им се духовне очи отворе.

Предстојатељу Српске Православне Цркве је, поред високопреподобних ватопетских отаца и свештенства из више епархија Српске Православне Цркве, саслуживао и Високопреосвећени Архиепископ Њујорка и Њу Џерсија Православне Цркве у Америци г. Михаило и Преосвећени Епископ јенопољски г. Никон, викар Патријарха српског.

Свети Јован Владимир, кнез Српски, како је уписан у Црквени календар којег издаје Српска православна црква, прославља се 4. јуна (22. маја по старом календару). Израстао је из племенитог коријена српских владара који су управљали кнежевинама у Захумљу и Превали (Диоклитија, Дукља или Зета).

Његов отац архонт (кнез) Петар столовао је на Мартинића Градини (код Даниловграда), па је он, по свој прилици, ту рођен.    

Крајем X и почетком XI вијека управљао је Дукљом и Подгорјем. Престоница му је била у Крајни, поред Скадарског језера, код цркве Пречисте Дјеве Марије (Пречисте Крајинске). Тако каже његово Житије.

Али, у новије вријеме извршена су дјелимична археолошка истраживања манастира Пречисте Крајинске и према нађеном материјалу он није старији од XIV вијека. То, практично, значи да су између светог Јована Владимира и Пречисте Крајинске – три вијека, да је овај манастир изграђен триста година након земног живота светог Јована Владимира.

Археолог Младен Загарчан је увјерен да је престоница Светог Јована Владимира био древни град Свач, на Шаском језеру. Па, и логично је да један владар столује у граду, а не у забити поред манастира.

„Човјек правичан, мирољубив и пун врлина“, како га је описао византијски историчар Кедрин, кнез Владимир је у раној младости изучио војне вјештине, али и Свето писмо. Богоугодним животом стекао је наклоност својих поданика.

Древни словенски љетописац Поп Дукљанин, у свом „Краљевству Словена“ (Regnum Slavorum), на основу његовог житија које је касније нестало, описао је живот кнеза Владимира. Овај „Љетопис Попа Дукљанина“, или „Барски родослов“ је извор са којег су се напојили сви познији живописци светог Јована Владимира.

Како пише ава Јустин Поповић у „Житијима светих“, бугарски цар Самуило опколио је кнеза Владимира и његову војску на брду Облик (Косогор, коса гора), између Улциња и Скадарског језера, гдје је било пуно змија које су уједале војнике. Свети Јован Владимир се тада усрдно помоли Богу и „змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа.“

У науци се сматра да је ово брдо, Облик, у Албанији, поред Скадарског језера. Загарчанин је увјерен да је Облик у ствари брдо Владимир, поред истоименог насеља, близу Свача. Албанци ово брдо зову Сума.

У прилог Загарчаниновој тврдњи су остаци тврђаве, и цркве у њој, на овом брду. Загарчанин тврди да је ова црква била посвећена светом Јовану Владимиру.

Кнеза Владимира издао је неки локални кнез и допао је ропства. Цар Самуило га је заточио у својој престоници у Преспи, гдје га је, као и остале сужње, обилазила царева кћерка Косара (Теодора) која га, „расцветана младошћу, понизна и скромна“ – „заволе срцем“.

Крсна смрт

Самуило даде Косару Владимиру за жену и врати му државу, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку). Њих двоје су наставили да живе у Крајни „свето и целомудрено, слични Анђелима“, чувајући своја девичанства.

Самуило је 1014. године доживио срчани удар када је Василије II Македонац (Бугароубица) на Беласици потукао и ослијепио његову војску. На престолу га је наслиједио син Гаврило Радомир, којег је након непуну годину убио његов брат од стрица Јован Владислав, чијег је оца, свога брата Арона, убио Самуило.

„Прими вјеру крста и дођи да те видим“, поручио је Јован Владислав Владимиру шаљући му златни крст, пише Поп Дукљанин. Али, Владимир је као залог вјере тражио дрвени крст, на каквом је Исус Христос распет. Када је стигао у Преспу, према „Словенском Житију“, Владислав га је ударио мачем, али није мога да га посјече. Тада му је Владимир дао свој мач, којим га је овај обезглавио.

Косара је Владимирово нетљено тијело пренијела у Пречисту Крајинску гдје је почивало до 1215. године, када су га Грци (Епирци) пренијели у Драч и гдје је, подно његових ногу, проживјевши остатак живота као монахиња, и она сахрањена. Овако се каже у Житију. Али, видјели смо, археолози кажу да у вријеме када је кнез Владимир, потоњи светитељ Јован Владимир, убијен манастира Пречисте Крајинске није постојало.

А Јована Владислава, док је опсједао Драч, 1018. године, „порази невино проливена крв Светог Владимира“. „Док је тако пред Драчом једног дана вечерао и гостио се, појави му се изненада наоружан војник у лику Светога Владимира“, пише Дукљанин. Престрашен, завикао је и кренуо да бјежи, али „одмах га анђео удари, и он се стропошта на земљу“. Након његове смрти, Бугарска је пала у 168-годишње ропство под Византијом.

Мошти Светог Владимира су из Драча 1381. године пренијете у манастир Светог Јована (Шин Ђон) код Елбасана, након што га је из темеља обновио албански кнез Карло Топија, што је записано на самој цркви (на грчком, латинском и српском језику).    

Светом кнезу Мученику убрзо су написани Житије и Служба, и то најприје на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе (Аколутије) и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али, пошто су српска Служба и Житије загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани Лука и Партеније превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Ракића, то је штампао 1802. године у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је Службу и Житије светог Јована Владимира 1861. године унео у Србљак митрополит Београдски Михаило.

Народна вјеровања и легенде о Светом Краљу

Култ светог Јована Владимира дубоко је уткан у биће православног српског, грчког, албанског, бугарског и македонског народа. Овај народ Светог Мученика и данас поштује као чудотворца и мироточца. Драч и Бар га славе као свог заштитника. Године 1925. подигнута му је црква код манастира Светог Наума, на Охридском језеру; у новије вријеме и у Београду. Светом Јовану Владимиру су посвећене и цркве у Доброј Води код Бара, у Минхену, параклис у манастиру Црној Реци. У Бару се завршава велелепни храм њему посвећен.

Свети Владика Николај, који Владимира назива краљем, како је његова титула у народу заживјела, у „Читанки о Светоме краљу Јовану Владимиру“, објављеној 1925. године, забиљежио је неколико народних казивања о њему. Између Охрида и Кичева, изнад села Песочани, налази се рушевине цркве светог Атанасија за коју народ вели да је задужбина краља Владимира. Ту је 3. јуна велики сабор. У близини тече рјечица која, кажу, те ноћи увијек надође и напуни се рибом коју поклоници, након молитве, лове. Недалеко од Песочана налази се мјесто Владимирово (Владимиро), гдје је, по народном вјеровању, рођен краљ Владимир и гдје му је био двор.

На граници Македоније и Албаније, на путу Струга – Елбасан (Via Ignatia), налази се брдо Ћафа Сан. Ту, поред друма, налази се стара, полупорушена црква. Народ у Албанији тврдо вjерује да је у тој цркви посjечен Владимир. Ћафа Сан на албанском значи „Света Глава“.

Вјеровања да је свети Јован Владимир рођен и убијен овдје или ондје свједочи о љубави народа на Балкану према њему. Сви би хтјели да он што више њихов.

У порти цркви Богородице Челнице у Охриду показију камен на којем је свети Јован Владимир убијен, и одмах поред камени гроб у којем је он потом сахрањен.    

Народ у околини манастира Светог Јована Бигорског вјерује да је први његов ктитор био свети Јован Владимир.

Усмено предање тврди да је и манастир Светог Наума задужбина светог Јована Владимира. У припрати цркве, на лијевој страни, гдје се обично сликају главни ктитори храма, осликана је фреска светог Јована Владимира. Његова икона осликана је и на иконостасу ове цркве.

У Патерику манастира Шин Ђона забиљежено је више легенди о светом Јовану Владимиру. Овај манастир налази се на шест километара од Елбасана. Испод манастира тече ријека Куш, а високо изнад манастира налази се мало хришћанско село Примишиони („Над светим Јованом“). И планина се тако зове. По предању, прву цркву на том мјесту саградио је сам свети Јован Владимир у част Пресвете Богородице. Средином XIX вијека, црква коју је подигао Карло Топија пострадала је у земљотресу. Обновљена је 1901. године. Ова црква опет је порушена. Кровна конструкција обрушила се 1978. године. Није се знало да ли су мошти Светог Мученика сачуване, све до јануара 1991. године када их је „Побједин“ новинар пронашао у цркви Свете Марије у Елбасану. Ту су пренијете из Шин Ђона 1967. године, када је Албанија постала званично прва атеистичка земља свијета.

По предању, црква је саграђена поред дуба под којим се свети Јован Владимир молио Богу у вријеме рата са грчким царем Василијем. Тај дуб је тек након четири вијека пао поред цркве. „И тако прострт по земљи он и дан данас лежи“, пише 1925. године Владика Николај. „Многи поклоници одсецали су гране и носили као спомен из манастира и као целебну реликвију. Но, кад су гране сасечене, стабло се више није дало никако сећи… Више пута подизали су кров над тим стаблом, као да га заштите од непогода. Но, сваки кров убрзо је падао и пропадао, а дрво је остајало неоштећено.“ Историчар умјетности Рајко Вујичић, који је 2000. године обишао манастир Шин Ђон, свједочи у часопису „Матица“ да су се „остаци тог дрвета, по казивању мјештана, до недавно могли видјети у црквеној порти“. Пред светим Јованом Владимиром се, док је једном стајао на молитви под тим дубом, појавио орао коме је на глави блистао крст, што је он доживио као Божију поруку да ће побиједити. И као што је у IV вијеку цар Константин силом Крста побиједио Максенција, тако је и он побиједио далеко бројнију војску цара Василија.

По веровању народа у Албанији и Македонији, свети Јован Владимир када је посјечен је на Ћафа Сану, узео је своју главу у руке, сјео на коња и одјурио пут Елбасана. Ту су га дочекали Митрополит и свештенство са народом.

Коњ је клекао и пред њих је спустио Светитељево тијело, које су они однијели до онога дуба под којим се за живота молио Богу и ту су га сахранили.

Легенда каже да су лопови више пута покушали да украду мошти светог Јована Владимира. Сваки пут, док су га носили, ковчег би отежао и морали да га оставе. Једанпут су успјели да га однесу до ријеке Шкумбе, с друге стране Елбасана. Како је опет веома отежао, бацили су га у ријеку. Онда је вода толико надошла да је поплавила сав тај крај и вратила кивот близу манастира.

У Патерику манастира Шин Ђона забиљежена су и нека од чуда која су се догодила над моштима светог Јована Владмира. Филипу Вукчевићу из Скадра излијечио је епилепсију. Једном је неколико арамија (разбојника) опљачкало манастир Светог Јована. Кад су хтјели да подијеле плијен, посвађали су се и поубијали. Молитвама Светом Кнезу, 1910. године проговорила је нијема Туркиња из Краба. Једна бездјетна турска породица из села Сулова код Берата дошла је код Светитеља да измоли себи пород. Године 1923. дошли су поново, овога пута са дјечаком који је на рамену унио јагње у манастир и са њим је три пута обишао око цркве…

Румијска литија

Сјећање на светог Јована Владимира, рекло би се, најупечатљивије је сачувано у околини Бара. Породица Андровић из подрумијског села Микулића, сада настањена у Бару, вјековима чува онај дрвени крст, касније окован, којег је свети Јован Владимир имао у рукама када је у Преспи посјечен. Након што је тијело Светог Кнеза пренијето у Пречисту Крајинску, овај крст чували су Крајњани. Када су се они „потурчили“, обрео се у Микулићима, са друге, приморске стране Румије. Иван Јастребов пише да су га Микулићани отели Крајњанима, а у Микулићима је сачувано предање да су га добили у насљеђе, по женској линији, и да су Крајњани на сваки начин настојали да га поврате јер су им, када су остали без крста, пресахли извори. Јастребов пише да је у дрвени крст светог Јована Владимира уграђено парче Часног Крста, на којем је Господ распет.

Крајем 19. вијека објављено је више натписа о Румијској литији. Безмало, у свима њима указано је на вишевјековну жељу, чежњу народа ширег подручја Бара да се ту изгради црква, како су говорили – врати, да, како су преносили с кољена на кољено – „долети“. О мотивима људи који су износили камење на Румију остало је писано свједочанство више аутора.

Румијска литија је, у вријеме њеног настанка, била сабрање само православних. А онда, витлани бурама освајачких похода на ове просторе, један дио њих је примио римокатолицизам, други ислам. Међутим, по угледу на своје претке, наставили су да на Тројчиндан у Литији излазе на врх Румије.

И, 2005. године, ова легенда се показала, у ствари – народним пророштвом. Те године, црква је уистину долетјела на румијски врх.    

У Остросу, насељу које је изникло поред манастира Пречисте Крајинске, у којем данас живе само Албанци муслимани, постоји бунар светог Јована Владимира. Ту је сачувано предање да је Владимир долетио на коњу који је закопао копитама… У потпуно безводном крају, овај бунар је данас бисер живе воде.

Било како било, Микулићани су у литију од цркве Светог Николе у свом селу до врха Румије увијек ишли до зуба наоружани. Андровићи су крили крст Светог Јована Владимира, да л` у кући, да л` негдје около, у каквој шкрапи или пању, и гдје је знали само два најстарија члана породице (ако један умре изненадно).

Посљедњих година, украс Бара је литија његовим улицама на дан Светог Јована Владимира, 4. јуна.

Литерално надахнуће и балканске фрустрације

Невина, хришћанска љубав Владимира и Косаре, коју су многи доживјели као романтичну, и Владимирова мученичка смрт надахнули су многе писце, углавном српске и бугарске. Поред Попа Дукљанина у другој половини XII, те дубровачког опата Мавра Орбине на самом почетку XVII вијека, о овом дивном мученику писали су Ава Јустин, Свети Владика Николај, Стеван Сремац је написао приповјетку, Лаза Лазаревић историјску драму, Петар Прерадовић – оперу. Јован Стерија Поповића је написао жалосну игру „Смрт краља Владислава“, фра Андрија Качић-Миошић „Песму о краљу Владимиру“, Књаз Никола га велича у „Балканској царици“… У новије вријеме о њему пишу многи писци. Барски пјесник Невен Милаковић је прије неколико година сабрао и објавио зборник пјесама о светом Јовану Владимиру и Румијској цркви.

У Бугарској је Кирил Христов 1903. године објавио легенду „Владимир и Косара“, Људмил Стоянов је у збирци „Меч и слово“ објавио пјесму „Йоан Владимир“, Величко Тодоров, студију „Владимир и Косара“, „Йоан-Владимир” је псеудоним бугарске књижевнице Ангелине Илиеве…

Др Пламен Павлов и Христо Темелски у „Българските светци“ Светог Јована Владимира називају „Свети великомъченик княз Йоан-Владимир Български, Чудотворец“, док је у званични календар Бугарске православне цркве уписан као „принц бугарски, великомученик и чудотворац“.

На Википедији на бугарском језику Йоан Владимир је „сръбски княз и християнски светец“, а за Бугарина Косту Църнушанова „сръбско-български светец“. За садашње Македонце је „црногорскиот кнез Владимир“, а за идеолошке Црногорце „Sveti mučenik Vladimir Dukljanski“, „први црногорски светац“. Умјетнички директор подгоричког „Градског позоришта“ Никола Вукчевић, прије неколико година, најављујући премијеру представе „Владимир и Косара“, казао је: „Владимир јесте био Дукљанин, Косара јесте била Македонка и то су историјске чињенице“. У календару Грчке православне цркве он је „Свети Јован Владимир Српски“.

Римокатоличка црква Светог Јована Владимира сматра блаженим („Блажени кнез Владимир“), што је први степен до канонизације. Иако је овај светитељ свим својим бићем припадао Источној цркви, Западна га сматра својим блаженим јер је живио и пострадао прије формалног цијепања Хришћанке цркве.

„Један наш Свети владар пребива у срцу савремене Албаније, и то је показатељ да заиста пред Богом нема Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака“, бесједио је Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије о светом Јовану Владимиру 4. јуна 2005. године на Литургији у Пречистој Крајинској. Уистину, свети Јован Владимир већ хиљаду година свједочи колико смо једно у Христу. Али свједочи и – фрустрацију доброг дијела данашњег Балкана.

Свети Сабор Српске православне цркве, прогласио је 2016. годином светог Јована Владимира, поводом хиљаду година од његове мученичке кончине. У читавој Српској цркви одржавају се разне манифестације тим поводом. Врхунац обиљежавања годишњице страдања светог Јована Владимира биће освештавање храма његовог имена у Бару, 25. септембра.

Политичка употреба и надвременост Светитељева

Mошти светог Јована Владимира сада су похрањене испод Часне трапезе у Благовештењској цркви Архиепископије тиранске и цијеле Албаније у Тирани.

Сваке године уочи дана посвећеног овом светитељу из Тиране иде литија до Елбасана, до цркве Свете Марије гдје су његове мошти биле до недавно, ту се служи свеноћно бденије и литија се наредног дана враћа у албанску престоницу.

Али, мошти Светог Јована Владимира нијесу у цјелости у овом кивоту. Дио лобање је у бугарском манастиру Зографу на Светој гори (могуће да је она остала код Бугара још од времена када су, у Преспи, посјекли Владимира).

У цркви Светог Николе Болничког у Охриду је једна Свечева подлактица.

Друга његова подлактица је у саборној цркви Христовог Васкрсења у центру Тиране, заједно са ребром Светог Козме Етолског. Кивот са овим моштима до изградње Саборног храма био је у Благовештењској цркви и само је он изношен вјернима на поклоњење.

У Историјском народном музеју у Тирани су дјелови лакта, ноге и главе Свечеве, а у Онуфри музеју у Берату је његова карлица.

Историјска наука, због недостатка изворâ, не даје јасну слику живота кнеза Владимира. Не зна се гдје је убијен: да ли у Преспи, Драчу, код Елбасана…, не зна се ни зашто је убијен: да ли га је Јован Владислав убио да би уклонио претедента на бугарски престо након што је убио Самуиловог сина, да би заузео његове земље, или зато што је био јеретик; не зна се ни да ли га је баш он убио. Историјска смутња иде дотле да се и Владимирова женидба са кћерком бугарског цара Самуила ставља под знак питања. Епископ Деволски Михаило записао је почетком XII вијека у својим исправкама „Кратке историје“ Јована Скилице да је Владимирова жена била Гркиња, кћерка Теодорита (Теодора), сина драчког великаша Јована Хрисилија. Кћерка Јована Хрисилија била је удата за цара Самуила. Наводно, Владимирови шурак и жена били су јеретици новатиани, па су га зато и убили.

Међутим – било гдје да је убијен, било ко и било из којег разлога да га је убио, било који јеретици: новатиани и Јермени, или масалијани и богомили, да су му радили о глави – Свети Јован Владимир је постао свјетило Православне цркве и укрјепљење православног народа на Балкану, али и многих римокатолика и мухамеданаца. Историчарска детаљисања, као и натурање му својства политичке употребне вриједности, изгледају прилично јадно спрам надвремености, универзалне вриједности личности светог Јована Владимира.

О Светом Јовану Владимиру такорећи јуче веома мало смо знали. Али, слава Богу, више није тако. Међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове – историја и предање“, који ће бити одржан у Бару средином септембра, наша знања о светом Јовану Владимиру просвијетлиће на општем нивоу.

Протојереј Јован Пламенац

Свети равноапостолни цар Константин и његова мајка Јелена

Наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена у четвртом веку. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари. 

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: Равноапостолни. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест.

Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом Часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења.

Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још десет година од упокојења своје мајке, те се и он престави Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.

Акатист светом цару Константину и царици Јечени

празнују се 21. маја (03. јуна)

Кондак 1.
Ти, који си знаком Крста обасјан са неба светлије него сунчевим сјајем, открио си знак Господњи и њиме се наоружао и све непријатеље победио. Сада и нама, који се клањамо икони твојој, Свети Царе Константине, заједно са предобром мајком твојом Царицом Јеленом, помозите нама који вам певамо: Радујте се, родитељи хришћана!
Икос 1.
Као анђео богозарном светлошћу осветљен благовестио си свету Госнода нашег Исуса Христа, да је Господ и Син Бога истинитог; због тога ти певамо овако:
Радуј се, оцем хришћана си назван!
Радуј се, јер се Сам Господ Исус у твом сну показа!
Радуј се, јер си Максенција снагом Крста победио!
Радуј се, јер си у Рим са великом славом ушао!
Радуј се, јер те Римљани са великом радошћу за цара поставише!
Радуј се, јер си у част Господа Исуса Христа камени Крст у сред Рима поставио!
Радуј се, јер си на светом Крсту написао ”Исус Христос побеђује”!
Радуј се, јер си снагом Исусовог Крста све непријатеље победио!
Радуј се, јер си се по допушгењу Господњем од лепре разболео!
Радуј се, јер су ти се светитељи велики, Апостоли, у сну ноказали!
Радуј се, јер си, кроз учење свегог јерарха Силвестра, свим срцем својим у Господа нашег Исуса Христа поверовао!
Радуј се, Свети Царе Константине!
Кондак 2.
Видећи да си се душом и телом од лепре разболео, позвао си у помоћ Бога хришћанског а Господ, не окренувши се од тебе, посла ти свете Своје Апостоле за утеху и они ти рекоше шта да радиш како би се исцелио, те си се Божјој милости радовао певајући Господу: Алилуја!
Икос 2.
Царицу Јелену пречеститу, мајку Цара Константина, са радошћу се окупивши сви правоверни хришћани заједно са монасима и монахињама, хвалимо песмама својим овако:
Радуј се, јер си из рода царскога потекла!
Радуј се, јер си мајка Светог Цара Константина!
Радуј се, јер си у Исуса Христа веровала!
Радуј се, јер сн у име Свете Тројипе крштена!
Радуј се, јер си си са великом љубављу у Јерусалим отишла!
Радуј се, јер си крст Господњи много желела!
Радуј се, јер си тамо Крст живоносни нашла!
Радуј се, јер си ти нрва Светом Крсту рекла ”Радуј се Дрво радосно”!
Радуј се, јер си радујући се гледала како Свети Крст мртваца оживљује!
Радуј се, јер си дала да се у Јерусалиму велелепна црква изгради!
Радуј се, јер си поручила да се црква назове ”Црква Васкрсења Господа Исуса
Христа”!
Радуј се, јер си нама хришћанима као мајка!
Радуј се, Свега Царице Јелена!
Кондак 3.
Пречестига Царице, ми верници заједно са свештенством и са свим монасима, уздамо се да ћеш се обазрети на многострадалносг нашу и бити од помоћи сада нама грешнима који певамо Господу: Алилуја!
Икос 3.
Царство твоје равнајући са Царством горњим, радосни Царе Константине, царе и господару свих, са чистим мислима вером облагодаћеним, крстио си се; због тога ти певамо овако:
Радуј се, јер си се у име Оца и Сина и Светога Духа крстио!
Радуј се, јер те се за време крштења рука Господа Исуса Христа дотакла!
Радуј се, јер је лепра као крљушт са тебе спала!
Радуј се, јер си се, обучен у беле хаљине, царем хришћана назвао!
Радуј се, јер си свим паганима поручио да се крсте и хришћанима назову!
Радуј се, јер си наредио да се идолима храмови пониште!
Радуј се, јер си свете цркве у име Исуса Христа поручио да се граде!
Радуј се, јер си свету мајку Јелену са много
части и богатсвтва послао!
Радуј се, јер си међу царевима први хришћанин!
Радуј се, јер си целом свету радост донео својим крштењем!
Радуј се, јер су пагани идући за тобом хришћани постали!
Радуј се, јер ми, свештенство мироносно и монаси, грешни дакле, хвалимо те и величамо заувек!
Радуј се, Свети Царе Константине!
Кондак 4.
Помињемо те као скупоцено миро правоверни, Царе Константине, који си по жељи Христовој данас као сунце засијао, који си идоле поништио. Због тога се теби клањамо и заједно са тобом тевамо Гостоду: Алилуја!
Икос 4.
Теби, која си ревносно реч Божју следила, која си се добронамерно и са много честитости, као царица хришћана уподобила, радосно ти приносимо ове похвале:
Радуј се, јер си у Јерусалиму осамнаест цркава саградила!
Радуј се, јер си те цркве свим велелепним богатствима улепшала!
Радуј се, јер заједно са сином својим, Царом Константином, Свети Крст у рукама држите!
Радуј се, јер си део крсног дрвета животворног у Цариград донела!
Радуј се, јер си света постоља целебна Крста Хрнстовог у рукама носила!
Радуј се, јер си, крстећи се са правом вером у Христа, служила!
Радуј се, јер си увек према сиромашнима милосрдна била!
Радуј се, јер си се мноштвом добрих дела уподобила!
Радуј се, јер си се овоземаљским делима увеличала!
Радуј се, јер те сав род хришћански као царицу правоверну слави!
Радуј се, јер си ослабљена и болешћу исцрнљена у дубоку старост зашла!
Радуј се, јер си добрим путем ка Богу кренула и нреселила се са овог света у живот вечни!
Радуј се, Света Царице Јелена!
Кондак 5.
Са великом жељом си се трудио свети царе Константине да хришћанство у целом твоме царству као и у целом свегу распрострањено буде; мноштво ствари си богоугодних учинио и добрих одлука донео док си ту намеру хришћанску извршавао, чишћењу од разних јереси које су у исто време кад и вера хришћанска настале и сметња нравој вери биле много си донринео; због гога са љубављу заједно са тобом Богу певамо: Алилуја!
Икос 5.
Многорадосни царе Константине сабор отаца Божјих си сазвао и кроз њих срца свих јеретика проклео, Арија најпре, и приволео их да славе Госиода Исуса Христа као Сина Божјег; због тога ти приносимо ове похвале:
Радуј се, јер си на Први сабор свих три стотине осамнаест светих отаца сопственом поруком у Никеји сабрао!
Радуј се, јер истинским биткама права вера је осветљена!
Радуј се, јер је Арије после Првог сабора постиђен остао!
Радуј се, јер је неверни Арије довека у ад са ђаволом изгоњен!
Радуј се, јер смо ми хришћани твојим правоверјем просветљени!
Радуј се, јер си Господа нашег Исуса Христа целом свету као Сина Божјег проноведао!
Радуј се, јер се твојим примањем вере хришћанске Крсг Господњи пронађе!
Радуј се, јер пошто Крст Свети би пронађен туговаху непријатељи!
Радуј се, јер се смислом часнога Крста демони гоне!
Радуј се, јер заједно са светом мајком твојом Крст Господа Исуса Христа у рукама држите!
Радуј се, јер део часнога Крсга кога донесе света твоја мајка Царица Јелена у руке твоје свете си примио!
Радуј се, јер за нас у Хрисгу браћу твоју усрдни си молитвеник пред Госиодом!
Радуј се, Свети Царе Константине!
Кондак 6.
Као да си се у најскупље хаљине обукао, о, велики, милосрђем многим и мноштвом умилења си се уподобио. Управо те због тога номињемо и са тобом треславном Господу говоримо: Алилуја!
Икос 6.
Како да захвалимо појући теби великој, које речи да користимо достојне похвале доброте твоје, о, честита Јелена, теби коју су Небеса Госнодња радосно примила. Једини Господ зна те речи, а ми ти зато певамо овако:
Радуј се, ти чију душу свету у великој слави до Небеса самих анђели уздигоше!
Радуј се, јер си светлијег од свеглости Господа видела!
Радуј се, јер си пред Логосом Божјим и Пречистом Матером Божјом на колена пала!
Радуј се, јер си небеске обитељи истражила!
Радуј се, јер си све рајске лепоте видела!
Радуј се, јер сада се наслађујеш свиме што око човечје не виде, ухо не чу и што у срце човечје не уђе!
Радуј се, јер си у Царству Небеском своје место нашла!
Радуј се, Царице јер си и царица небеска!
Радуј се, јер са арханђелима збориш!
Радуј се, јер са анђелима Господу певаш!
Радуј се, јер ти и ми маловерни радосно појемо!
Радуј се, свега царице Јелена!
Кондак 7.
И после твога уснућа и твојих богоугодних дела остала си угодница Божја и она која у чуда верује, радосна царице Јелана; због тога те са вером славимо, ми добрим делима Божјим просветљени, умилно ти кличући: Алилуја!
Икос 7.
Народ Божји си Духом Божјим родио, народе старе јудејске и паганске водом крштења осветио; и зато ти хвалу узносимо овако:
Радуј се, јер си кроз апостоле божје прослављен!
Радуј се, јер си многу милостињу и милосрђе учинио!
Радуј се, јер си након многих мука, искушења и брига до радосно окончао!
Радуј се, јер си се после кратке болести упокојио, и душа и тело се раздвојише, а душа на небо отиде!
Радуј се, јер су те арханђели благим анђеоским појањем на небо уздигли!
Радуј се, јер си се престолу Свете Тројице поклонио!
Радуј се, јер су те свети апостоли пред Богом похвалили!
Радуј се, јер су те свети мученици, преподобни и сви праведници са поштовањем дочекали!
Радуј се, јер си рајска добра за векове векова наследио!
Радуј се, јер ти ми, са монасима и пустињацима, у један глас певамо овако:
Радуј се, свети царе Константине!
Кондак 8.
Из гроба твог, где се одмара свето и честито тело гвоје, царе Константине, зраци исцељења Божјег извиру онима који верују и који си приближе, а ми који у правој вери живимо, молимо те да заједно са предобром твојом мајком Јеленом, руку помоћи пружите нама кличућима Богу: Алилуја!
Икос 8.
Како је само осветљена душа твоја преславна Царице Јелена, поносу жена, која си сада на Небесима, примајући награду за страдања и труд твој; због тога ти кличемо овако:
Радуј се, због гога шго си Крст пречасни пронашла!
Радуј се, истинска молитвенице јер си Крстом, Јудеје избавила!
Радуј се, јер си Крсгом Хрисговом следбеницом себе начинила!
Радуј се, јер ад надзиреш и нечастивог обуздаваш!
Радуј се, јер си рајска добра за векове векова наследила!
Радуј се, посреднице грешних пред Господом!
Радуј се, јер исправљаш оне који неправедно осуђују!
Радуј се, јер си помоћница онима који пребрзо одлуке доносе!
Радуј се, избавитељко од телесних и духовних мука!
Радуј се, болеснима добра лечебнице!
Радуј се, свим правоверним хришћанима добра помоћнице!
Радуј се, свега царице Јелена!
Кондак 9.
Светошћу си свој живот усавршила, светима окружена, светошћу и светлошћу нетварном си испуњена; зато осветљујеш нас који из дубине теме греховне од тебе опроштај тражећи, Господу кличемо: Алилуја!
Икос 9.
Творца и Цара свих прослављајући, царе Константине, теби који си кроз искушења до Небеса у великој слави уздигнут, кличемо овако:
Радуј се, јер сам преподобни Пајсије Му рече да си се са светима изравнао!
Радуј се, јер ти као и сам светитељ за нас се молиш Господу Богу!
Радуј се, јер се ми грешни у молитве твоје уздамо!
Радуј се, јер када смо у невољама твоје име призивамо, а ти нас услишаваш!
Радуј се, јер велика радост јеси у невољама Нашим!
Радуј се, вредни заштитниче наш!
Радуј се, јер нам светлиш попут сунца!
Радуј се, јер си идоле у мрачни ад прогнао!
Радуј се, јер демони беже твојим усрдним молитвама гоњени!
Радуј се, јер си дика нама слабим хришћанима!
Радуј се, куло православних хришћана неосвојива!
Радуј се, велики заштитниче манастира и цркава наших!
Радуј се, Свети Царе Константине!
Кондак 10.
Са неба те је као Павла Христос Господ угледао, свети Ццаре Константине и научио те да Му се клањаш и да Њега Цара Јединога славиш; и са истинском вером си Га прослављао, сав народ уводећи у веру Његову и учећи га да поје оно што до тада није појао: Алилуја!
Икос 10.
Царице Јелена свега, од Господа Христа изабрана, помилуј нас и просвети душе наше затамњене од греха, не обазирући се на грехе наше прими ове наше похвале:
Радуј се, рајска ружо миомирисна!
Радуј се, бели крине израстао у рајској башти небеској!
Радуј се, духовна царице!
Радуј се, ти која проповедаш праву веру!
Радуј се, која си обратила идолопоклонике у праву веру!
Радуј се, преобратитељко јеретика!
Радуј се, изгонитељко недела душманских!
Радуј се, у невољи свагда помоћнице!
Радуј се, посреднице наша пред Госнодом!
Радуј се, ти која нам духовне радости доносиш!
Радуј се, поука учитељко!
Радуј се, ти која нас општежићу учиш!
Радуј се, света царице Јелена!
Кондак 11.
Због свега што сам чуо, снпокојан сам духом и радостан; не бојим се зла које може противу мене да завојује, зато што имам тебе, царице Јелена, у свим невољама моћна помоћнице; због тога са анђелима славим Господа кличући: Алилуја!
Икос 11.
Од Исуса Христа нама даривани, правоверни царе Константине, који си као Соломон праведан, који имаш нежност Давидову, праву веру апостолску и силу Соломонову; због тога ти приносимо похвале и славимо те певајући:
Радуј се, првоизабрани од Господа међу свим царевима!
Радуј се, јер ти је Бог Отац открио Господа нашег Исуса Христа!
Радуј се, јер си Бога истинитог проповедао!
Радуј се, јер просвегљујеш науком небеском!
Радуј се, јер се тобом Господ Исус Христос прослави!
Радуј се, јер се тобом Крст Господњи прослави!
Радуј се, ти који гледаш нетварну светлост небеску!
Радуј се, јер кроз тебе права вера засија!
Радуј се, јер се кроз тебе кривоверје искорени!
Радуј се, чистог срца и духа осветљеног пријатељу Господњи!
Радуј се, јер нас слабе стрпљењем оснажујеш!
Радуј се, јер си посредник наш пред Госиодом!
Радуј се, свети царе Константине!
Кондак 12.
Дарове бесцене и велелепне примаш од Господа, свети царе Консгантине, веселећи се као Цар Небески, а ми радосно певамо Господу: Алилуја!
Икос 12.
Никада нећемо заћутати о чудима твојим; гласно ћемо клицати захваљујући ти за сва добра која си нам донела, света царице Јелена, славећи те овако:
Радуј се, смерна и многовољена царице!
Радуј се, откривена ризницо доброте!
Радуј се, неуморна заштитнице онима који ти се моле!
Радуј се, победитељко непријатеља светих манастира!
Радуј се, јер оне који те славе милујеш!
Радуј се, јер са неба гледаш и помажеш онима који ти се моле!
Радуј се, јер се пред престолом Свегом Тројицом за нас молиш!
Радуј се, јер си посредница наша пред пречистом Богородицом!
Радуј се, јер је радост твоја на Небесима бескрајна!
Радуј се, јер се заједно са сином својим царом Консгантином у Царству Божјем радујеш!
Радуј се, телима нашим напаћеним!
Радуј се, јер твоје свете молитве бивају услишене!
Радуј се, свега царице Јелена!
Кондак 13.
Ви Свети који васељену просветлисте правом вером у истини се показасте, у Господу заједнице свега, царе Константине и царице Јелена, примите сада ове молитве наше и принесите Цару Христу кога прослављамо као Јединога који вас је ујединио, кличући Му са вама и са свим причасницима небеским: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва прва светом цару Константину и царици Јелени

Свети цареви Константине и Јелена, пред Богом и Матером Божјом ви сте нада наша и посредници наши, наша радост у временима злим, штитите нас кад устреба и помозите нам. Манастира наших и цркава пазитељи, због чега верујемо и молимо се у сузама усрдно вама, не окрените се од нас слабих, и посредујете пред Богом и пречистом матером Божјом Маријом да бдију над нама праштајући нам сагрешења наша и да све нас оснаже у вери доживотно, до опроштаја грехова наших. Амин.

Молитва друга светом цару Константину и царици Јелени

Свети цареви Константине и Јелена, ви који сте чистији од свих Господњом руком одабраних царева, падајући пред вама у сузама вас молимо: помилујте нас који смо у невољама; ви сте посредници наши пред Светом Тројицом, и избавитељи. Почујте мољења наша сада, одагнајте невоље наше у овом земном животу и излечите немоћи наше, исцелите болести наше, угасите пламен злобе наше, избавите нас од непријатеља видљивих и невидљивих. Дајте нам да у миру са другима и у миру своме душевном живимо; помозите нам молитвама вашим светим. Смилујте се сада и опростите сагрешења наша, јер са Страхом и умиљењем кличемо вам: Родитељи хришћана! Амин

Преподобни Стефан Пиперски

Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.

У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског — Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина — свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“.

Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче.

Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут.

То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде.

Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан.

Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и пастом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима.

Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња.

У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља.

Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела.

На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској.

Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

Свети мученик Талалеј

Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата, Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима, као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!“ Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло, да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов, помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах, него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.

Поводом нагађања и претпоставки о броју верних који су се поклонили Чудесном Појасу Пресвете Богородице обавештавамо јавност да Управа Храма Светог Саве о томе води тачну евиденцију, првенствено из безбедносних разлога.

Наиме, од уношења на Спасовдан, 21. маја увече, па до вечерас , 31. маја у 20,35 часова кроз Храм Светог Саве је прошло 478.000 верника.

Часни Појас Пресвете Богородице у престоном храму Светог Саве биће све до суботе, 6. јуна 2026. године, када ће, после свете Литургије којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, бити свечано испраћен у свети и велики манастир Ватопед на Светој Гори Aтонској.

Педесетница /Духови /Тројица

Педесетница, или Духови, празнује се педесет дана након Васкрса и обележава силазак Светога Духа на апостоле. Тиме се испуњава Христово обећање да нас неће оставити саме, већ да ће нам послати Утешитеља. Силаском Духа Светога Црква се рађа и отпочиње њена мисија – сабирање свих народа у јединство. Свети Дух није безлична сила, већ једна од Тројице – Бог, једнак Оцу и Сину. Он делује у Цркви и у срцима верника, преображава, дарује живот, доноси плодове духовног живота: љубав, радост, мир и остале дарове. Педесетница je стална реалност живота у Цркви. Верник, ако живи у Духу, већ сада учествује у Царству Божјем.

Јеванђеље:

А у последњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: „Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе.” А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен. А многи од народа, чувши ту реч, говораху: „Ово је заиста Пророк.” Други говораху: „Ово је Христос.” А једни говораху: „Зар ће Христос доћи из Галилеје? Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од семена Давидова и из села Витлејема где беше Давид?” Тако настаде раздор у народу због њега. А неки од њих хтедоше да га ухвате; али нико не метну руку на њега. Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: „Зашто га не доведосте?” Слуге одговорише: „Никада човек није тако говорио као овај човек.” Тада им одговорише фарисеји: „Зар сте се и ви преварили?” Верова ли ко у њега од главара или од фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је! Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и беше један од њих: „Еда ли Закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша и дозна шта чини?” Одговорише му и рекоше: „Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази.” Исус им опет рече, говорећи: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ Јеванђеље од Јована зачало 27 (7,37-52; 8,12)

Силазак Светога Духа на апостоле

Прошле недеље на празник Светих отаца Првог васељенског сабора, говорили смо о Христовом Божанству. Данас на празник Педесетнице размишљамо о Божанству Светога Духа.

Педесети дан након Васкрса славимо празник Педесетнице, односно Силаска Светога Духа на апостоле. Тада се испунило Христово обећање о доласку Светога Духа а о којем Господ говори и у данашњем јеванђељу: „Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе.” О значењу воде живе, говорили смо у Недељу Самарјанке. Рекли смо да је вода жива симбол Светога Духа који долази да опере, очисти, скине сва наша бремена и све наше мрље. Празник је ово велике радости јер нас по њему Христос уверава да нас није оставио својим вазнесењем на небо. Послао нам је обећаног Утешитеља и по Њему Христос остаје са нама до свршетка века (Матеј 28,20).

Овај је празник познат и као Тројице, Тројичин дан, односно Духови. Назив Тројице говори о епифанији (богојављењу) овога празника. Силазак Светога Духа на апостоле је завршни чин откривења Бога као Оца, Сина и Светога Духа па се из тога разлога данас слави и Света Тројица. Назив Духови је преузет из старословенског односно црквенословенског језика где је то генитив једнине и односи се на Светог Духа, а не множину духова, како то звучи у нашем савременом језику.

Назив Педесетница је преузет  из Старога завета. Педесети дан након Пасхе, Јевреји су славили празник седмица (Левитска 23,15; Исаија 34,22). То је заправо био дан захвалности за жетву која се тих дана завршавала. На овај дан, Јевреји су такође славили проглашење Закона на Синају након изласка из Египта.

Пошто је ово био обавезан ходочаснички празник за све пунолетне Јевреје, многи ходочасници су се нашли у Јерусалиму. У данашњем апостолу (Дела 2,1-11) читамо како “у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом”. Били су то Јевреји из различитих делова Римског царства. Иако су они говорили арамејским или грчким језиком, говорили су и језицима односно нагласцима простора с којег су долазили. Било је ту и оних који су били прозелити, дакле обраћеници на јудаизам,а који су долазили из других народа. Господ је нашао за сходно да да управо тада излије Светога Духа на апостоле. Свети Дух долази у виду огњених језика, односно свакоме је Дух дао да говори одређени језик (Дела 2, 3-4). Језици којима су апостоли говорили били су разумљиви ходочаснима: „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили” (Дела 2, 7-8). Свети Дух долази долази да уједини раздељено и да сломи проклетство Вавилона, о чему се пева у кондаку данашњег празника: “Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа“.

Зато се силазак Светога Духа на апостоле сматра и рођењем Цркве. Као што је проглашењем Закона на Синају Бог успоставио савез са Израелом, тако се и силаском Светога Духа на апостоле успоставља савез са новим народом односно Црквом, која окупља различите народе и језике. Овога дана испунило се и старозаветно обећање дато по пророку Јоилу: “И после тога ћу излити Духа Својега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне, младићи ће ваши видети утваре. И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Духа Својега. И учинићу чудеса на небу и на земљи, крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И сваки који призове име Господње, спашће се, јер ће на гори Сион и у Јерусалиму бити спасење, као што је рекао Господ, и у остатку који позове Господ” (Јоил 2, 28-32; 3, 1-4)

Ко је Свети Дух? Да ли је Он особа или само сила Божја? Да ли је један од нераздељиве Тројице или назив за једног Бога? Ова су се питања постављала у самим почецима Цркве. Појављивале су се различите јереси на које је Црква реаговала правоверним одговором. Јеретик Савелије, у трећем веку, учио је да је Бог једна личност са три маске, односно да се Бог манифестује као Отац, као Син и као Свети Дух, али да се не ради о три личности већ само једној. Јеретик Арије у четвртом веку учио је да један Бог, Отац, а да су Син и Свети Дух створења. Јеретик Македоније, у четвртом век сматрао је да је Свети Дух створен од Сина. Сва та учења су у мањој или већој мери присутна и у појединим данашњим сектама. Унитаристи и Јеховини сведоци заступају Аријево учење о Христу. Јеховини сведоци сматрају да је Свети Дух само назив за Божју силу. Као реакција на ране јереси о Светом Духу, Други васељенски сабор, 381. године допунио је Никејски Симбол вере: “И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке”.

Дакле, у Никејско-цариградском Сиболу вере исповедамо да је Свети Дух истинити Бог, једнак Оцу и Сину. То веровање темељено је на учењу Светог Писма. Већ на почетку, у Постанку 1, 2, говори се о Духу Божијем који „лебди над водама“. Овај извештај је веома важан за даље разумевање деловања Светог Духа. Он учествује у стварању и ствара ред из хаоса. И данас он ствара нове личности у Христу и уноси хармонију и ред у хаотичне животе. Он је дакле активна личност а не нека безлична сила.

У Старом завету Свети Дух је деловао на различите начине. Он је инспирисао људе да запишу Божје откривење – Свето Писмо (2 Тимотеју 3, 16). Он је Божјим слугама дао снагу да буду верни и постојани и да воде Божји народ (Судије 6, 35), да познају и проповедају јединог Бога (Исаија 61,1-2), а Самсону даје и физичку снагу (Судије 15,14). ). Веселеилу је развио дарове и способности, да изводи уметничке радове у Шатору састанка (Излазак 31, 3-5). Деловање Светога Духа је посебно видљиво код пророка, као што су Илија и Јелисеј.

Свето Писмо нам открива да је Свети Дух личност, али не било која личност. Свети Дух је божанска личност, дакле Бог. Свето Писмо објављује Светог Духа као личност која има атрибуте Божанства. Свети Дух је свезнајући. (1 Коринћанима 2, 11). Он је свуда присутан. Он истовремено обитава у срцима свих верника (Јован 14,17). Он је свемоћан (Захарија 4, 6). Он је творац (Јов 33, 4). Дух Свети је истина (1 Јованова 5, 6).

Свети Дух је трећа божанска личност. У Матеју 28, 18 помиње се и изједначава заједно са Оцем и Сином. У 2 Коринћанима 13, 13 Павле изриче благослов у име Оца и Сина и Светога Духа. Христос говори о другом Утешитељу који наставља Његову службу (Јован 16,7). У Јовану 14, 5-26 говори се о све три личности Тројице, а на посебан начин о улози Светога Духа након Христовог физичког одласка са ове земље: “И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер га не види, нити га познаје; а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама”. (Јован 14, 16-18).

Свети Дух чини Цркву живим организмом. Све што се у цркви догађа, догађа се деловањем, односно благодаћу Светога Духа. Свака је литургија изливање Светога Духа на сабрани верни народ. Свете тајне преображавају верујуће по благодати Светога Духа. Свети Дух вечно пребива у Цркви, чува је и брани. Зато је она ступ и тврђава истине која је опстала до данашњега дана и поред свих искушења, невоља и прогонстава.

Свети Дух је присутан не само у Цркви као заједници Божјег народа, већ и у сваком хришћанину. У Источној цркви, већ при крштењу, врши се и света тајна миропомазања. Свештеник помазује делове тела новокрштенога освећеним миром, чиме му се даје печат дара Светога Духа, за узрастање и јачање у духовном животу. Само по Светом Духу можемо имати праву заједницу са Христом. Свети Јован Златоусти у својој проповеди на Духове каже: “Када код вас не би било Духа Светога, онда ми верни не би могли Исуса називати Господом, јер је написано: И нико не може рећи: ‘Исус је Господ, осим Духом Светим’ (1 Коринћанима 13, 3). Када код вас не би било Духа Светога не би се могли молити Богу пошто говоримо: ‘Оче наш који си на небесима’. Као што не би могли Христа да називамо својим Господом, тако ни Бога не би могли да називамо својим Оцем. А како је то познато? Сам апостол говори: ‘А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче’(Галатима. 4, 6)”. 

Хришћански верник се препознаје по плодовима које у њему производи Свети Дух. А плод Светога Духа је “љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост; против оваквих ствари нема закона”. (Галаћанима 5, 22-23). Да би се ови плодови развијали у нашем духовном животу, потребно је да будемо у заједници са Светим Духом. Отац нам даје љубав, по Христу добијамо благодат, а по Светом Духу развијамо заједницу с Оцем, Сином и Светим Духом (2 Коринћанима 13,13). Зато је литургијска молитва Царе небески (Царју небесни), и свакодневна молитва сваког хришћанина: “Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше”. Када се Свети Дух усели у нас, он нас води ка покајању. Покајање чини наше душе очишћенима. Хришћанин у снази Светога Духа, који је ризница добара и даваоц живота, живи плодоносним животом. Наведени плодови Светога Духа су јасан показатељ живота у Христу. Свети апостол Павле каже: “Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов” (Римљанима 8,9). А ко има Светога Духа “они су синови Божји” (Римљанима 8, 14). У данашњем јеванђељу Христос каже: “Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ А Свети апостол Павле каже: “Владајте се као деца светлости: Јер плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини” (Ефежанима 5, 8-9). Бити дакле Христов значи бити испуњен Светим Духом а видиљиви знаци те испуњености су плодови Светог Духа.

Педесетница није само прослава догађаја од пре 2000 година. Она је и данас стварност Цркве и верујућих у Христа. Ако смо Христови, десила нам се и дешава се Педесетница. Протојереј Александар Шмеман каже: “Живот Цркве је вечна Педесетница, вечни долазак Светога Духа, и зато ‘Ко је жедан нека дође и пије!’ (Јован 7,37)“. Свети Дух је наш Утешитељ и чувар на путу до коначног циља – Царства Божјег. Нека нам Бог помогне да, вођени Светим Духом, устрајемо на томе путу. Амин.

Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки

Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик Светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере.

Исте године донете су мошти Светог Саве из Манастира Милешева и спаљене на Врачару.

Новомученик Вукашин (Клепачки)

Вукашин Мандрапа (рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу). Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче,
Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац.
Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше
„Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао.
Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој истроји Срба

Ево дана који нам је дао Бог: у архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ.

Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941.г. повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г., недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица.

У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" ( εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес).

Завера ћутања

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"!

Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ , значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачки "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их. преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. С астанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у С Р Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу , и још више : идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје! - давали у п раво ср п ски комунис ти Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест".

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна п есма ' Ђурђевдан је ' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна "Маршала Тита"!).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 ., нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , зашворених само за т о ш т о су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби : млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЏ" и натпис "седам коња или четрдесет војника ", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!

Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо ) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе ! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас ! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :"Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан ' Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај"!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом "Јасеновац"). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње).

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају "Тотовци" "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљенос т и, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке . Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану . Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. г. , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју") . Пробој из Јасеновца су извршили зана т лије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини п реживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!

Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде : сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци "Тотовци" нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа , иду задригли "Тотовци" и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали "Тотовску" пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за "њега " цву смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999 . ), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор : додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје , наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној !", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреносш еепе Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

Свети мученици сурдулички

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.

За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.

О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације

Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством.

Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.

По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.

Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом.

То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом.

На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.

Свети Ахил, епископ лариски

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена". И јелај заиста потекне на удивљење свију.

Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу.

Свети Ахилије, црква у Ариљу