Охридски пролог 16/3. мај

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Рођен је 4. јануара 1886. године у Скраду код Војнића, од оца Богдана, учитеља, и мајке Софије Добросављевић. Завршио је вишу пучку школу у Слуњу и Велику реалну гимназију у Раковцу код Карловца 1904. године. Исте године одлази у Сремске  Карловце где се уписао у прву генерацију Карловачке богословије, коју је подигао  Карловачки патријарх Георгије (Бранковић).

Заједно у разреду био је са Николом Алагићем из Мазина, потоњим главним секретаром Светог Архијерејског Синода; Светиславом Брдваревићем, потоњим Митрополитом будимским Арсенијем; и Светозаром Трлајићем из Мола, потоњим Епископом горњокарловачким Савом свештеномучеником. Богословију са испитом зрелости је завршио у јулу 1908. године. У брак са Даницом Стојановић из Оточца ступио је 29. фебруара 1909. године. У браку су добили децу: Мирјану, Небојшу и Георгину. Епископ горњокарловачки Михаило (Грујић) је рукоположио Бранка Добросављевића у Саборном храму у Плашком у чин ђакона 15/18. марта, а у чин презвитера 22. марта/4. априла 1909. године. Службовао је на парохијама у Бачуги и Радовици, а од 1910. године постављен је за пароха на Вељуну.

Као вељунски парох радио је на просвећивању, духовном и културном подизању села. Године 1935. изабран је за народног посланика у срезу Слуњском. Као посланик у Скупштини Краљевине Југославије 1937. године веома се жестоко супротставио ратификацији конкордата са Светом столицом и позвао посланике да гласају против. Краљ Александар I Карађорђевић га је одликовао орденом Светог Саве петог реда 1929. године. Следеће године, 15. децембра 1930. године, краљ Александар одликује га краљевским орденом Југословенске круне петог реда. Произведен је у чин протојереја са правом ношења надбедреника у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Гомирју 14/27. марта 1938. године од Митрополита загребачког Доситеја (Васића), тадашњег администратора Епархије горњокарловачке.

Након што је окупирана Краљевина Југославија и подељене на интересне зоне окупатора и њихових савезника, основана је и геноцидна творевина Независна Држава Хрватска са својом усташком војском. На Ђурђевдан 6. маја 1941. године, на дан његове крсне славе, проту Бранка су ухапсиле усташе које је предводио бојник усташке војске Иван Шајфор, учитељ из Вељуна. Тога дана је ухапшено преко шест стотина Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић брда, и Небојша, студент медицине, син проте Бранка. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну где су свирепо мучени, а сутрадан 7. маја њих 520 је одведено и убијено код Хрватског Благаја у шуми званој Кестеновац. Преосталих 80 Срба на интервенцију италијанског пуковника Оскара Грита враћено је камионима у Слуњ и пуштено својим кућама.

Архијерејски намесник прота Исо Пејновић известио је марта 1942. године Свети Архијерејски Синод о страдању Срба на вељунској парохији: „У почетку маја 1941. убијен је и опљачкан неки млинар из Благаја, срез Слуњ, који је имао млин на реци Корани. Новине загребачке – нарочито „Хрватски народ“ донеле су опис тога догађаја, бацајући кривњу на Србе из горе поменутих места, да су они извршили наведени злочин над Хрватом млинаром. Усташе из Слуња похапсили су око 500 људи из Вељуна, Цвијановић брда и Полоја, а међу њима проту Бранка Добросављевића са Вељуна и свештеника Димитрија Скорупана из Цвијановић Брда. Сви су људи стрељани дана 6. маја 1941. године у хрватском селу Благају у срезу слуњском“.

Марија Шајфар Мимица је испричала др Ђури Затезалу у Копривници 10. маја 1963. године: „Мој муж (Иван Шајфер) је из Слуња добио налог да прво ухапси православног попа Бранка Добросављевића, његовог сина студента Небојшу, Раду Гојсовића, Милића Гојсовића, Радоша Вујићића, Ђуру Велимировића, Ману Михајловића, Тодора Драгулића и друге...“ Душан Никшић из Доњег Полоја се сећа: „Добро сам запамтио окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, председника општине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мукицу Вучковића“.

Из извештаја италијанских војних органа о злочинима над српским народом и црквеном јерархијом у Независној Држави Хрватској у времену од успостављања хрватске власти до 20. јула 1941. године наводи се: „Прота Бранко Добросављевић из Вељуна котар Слуњ. Усташе су му наредиле да ископа јаму за сина студента. Кад је завршио пред њега су довели сина и почели су га мучити тако страшно да је младић од тога умро. Онда су усташе наредили оцу да говори молитву за мртве. За време службе прота Бранко онесвестио се три пута, али су га они ударцима пушке присилили да заврши. И он је подлегао због њихове окрутности на истоме месту“. Мученичку смрт проте Бранка помиње и генерал Фуруја Монтичелије, командант пешадијске дивизије „Сасари“ у свом дневнику, који се данас чува у Државном архиву у Риму.

После завршетка рата, 1946. године, посмртни остаци проте Бранка Добросављевића, његовог сина Небојше, свештеника Димитрија Скорупана и осталих побијених Срба код Хрватског Благаја у шуми Кестеновац пренети су у заједничку гробницу на Вељуну, где и данас почивају.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на својој седници од 22. маја 1998. године, донео је одлуку да за свештеномученика Православне Цркве прогласи протојереј Бранко Добросављевић, парох вељунски. Молитвено се прославља 7. маја и 17. јула, по новом календару. 

Епископ Платон (световно име Миливоје) је рођен 29. септембра 1874. године у Београду од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а затим школовање наставио у Београдској богословији, где се замонашио док је похађао трећи разред.

По завршетку Богословије је рукоположен за ђакона и презвитера. Године 1896. одлази у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор је службовао у Алексинцу и Јагодини и за то време је одликован достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

У току Првог балканског рата 1912. године архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији. Био је и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног Епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је Патријарх српски Варнава 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја и Анастасија из Руске Православне Заграничне Цркве, као и епископа бачког Иринеја, бостонског Макарија и сремског Саве. За Епископа охридско-битољског је изабран 22. јуна 1938. године. Следеће године је премештен у Бању Луку.

Као Епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти Независну Државу Хрватску, он је одговорио: Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свог духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941. године, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бања Луке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког је убио усташа Асим Ћелић. Владичино унакажено тело је пронађено у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бања Луци, а 1973. године је пренет у бањалучку Саборну цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године га је прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске Православне Цркве. Славимо га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.

Тропар, глас 8:  У чаши Христовој сапричасниче  и апостолима санаследниче,  свештеномучениче Платоне, архипастиру бањалучки. Река Врбас постаде река живота вечног,  који сад наслеђујеш са паством твојом, што ради вере праве с тобом пострада. И сада, Светитељу, са новомученицима, моли Христа Бога и Спаса свију да спасе род наш православни.

Кондак, глас 3:  Црква данас слави свога архипастира Платона, славног свештеномученика, и с њим мноштво дивних новомученика што за веру праву невино пострадаше и Царство Небеско вечно наследише. Тога ради славимо Христа Логоса, Предвечног Бога и Спаса нашег.

Светиње настале из живота Цркве и за живот Цркве

Историјска изложба под називом „Свети Сава“, приређена поводом великог јубилеја – 850 година од рођења Растка Немањића, светитеља Саве, првог Архиепископа самосталне Српске Цркве, просветитеља, дипломате, законодавца и прве у низу најузвишенијих личности српске духовне и културне историје – свечано је отворена 14. маја 2026. године у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду.

Светосавско наслеђе није грађено на сили, него на истини, правди, просвећењу и духовној одговорности

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирија, у чијој личности се сабира осмовековна непрекинута српска духовна нит од Светог Саве до данас, отворио је изложбу и том свечаном приликом поручио:

– Поштована господо архијереји, уважени представници Српске академије наука и уметности, представници државних и културних установа, драги гости, вечерас се у овом простору не отвара само једна изложба. Пред нама се отварају двери осмовековног српског духовног, културног и историјског памћења, окупљеног око личности Светога Саве — личности која је дубље од било кога другог обележила пут Српске Цркве, српске културе и самосвести нашег народа.

Зато није случајно што изложба носи једноставан назив – „Свети Сава“. Јер име Светог Саве већ вековима у себи сабира најдубље слојеве духовног, културног и историјског искуства српског народа. У том имену сусрећу се Хиландар и Студеница, Жича седмоврата, Кареја и Горња испосница, Крмчија и Типици, иконе и храмови, богослужење и уметност, а изнад свега жива вера народа.

Ова изложба зато има много шири значај од једног јубиларног подсећања. Она показује колико је светосавско наслеђе прожело различите векове и различите облике српске културе: од средњовековних светиња, рукописа и икона, преко уметности потоњих столећа, до савременог стваралаштва. Пред нама није само историјски преглед, него сведочанство једног дугог и непрекинутог трајања, сталног присуства Светог Саве међу Србима.

Посебан благослов ове изложбе јесте присуство светиња које су из царске лавре манастира Хиландара стигле у Београд као живо сведочанство везе Свете Горе, Српске Цркве и нашег народа. Међу њима су иконе пред којима су се молили Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, Карејски типик који сведочи о поретку Савиног духовног живота, као и светиње које вековима припадају не само нашем народу, него и живом молитвеном и духовном искуству васељенске Цркве.

Ова изложба зато не говори само о историји српске културе и уметности. Она говори и о Цркви као простору у коме су та дела настајала, за који су стварана и из кога су добијала свој пуни смисао. Црква их је вековима чувала, тумачила и предавала новим поколењима. То чини и данас, а чиниће светим Савиним молитвама, до свршетка света.

У срећним и слободним временима српски народ је живео у својој држави и Богу се молио у својој Цркви. Али постојала су и времена таме и страдања када државе није било, а Црква је остала. У њој је народ чувао своје памћење, свој језик, своје светитеље и своје светиње. У њој је, чувајући све то, сачувао себе.

И управо су ова дела која вечерас стоје пред нама кроз различите епохе имала другачију, али подједнако важну улогу. У временима слободе уздизала су лепоту богослужења, изражавала снагу вере и достојанство једног хришћанског народа, а у временима страдања, расејања и неправде подизала су ум и срце ка небу, крепила, тешила и подсећала народ ко је, коме припада и куда треба да иде.

Свети Сава је најпре себе измирио са Богом, па је зато могао да буде миротворац међу људима. Из мира који је стекао, мирио је браћу, сабирао завађене, градио Цркву, уређивао народни живот и отварао путеве према Истоку и Западу. Светлост коју је примио није задржао за себе. Претворио ју је у дело, у службу, у просвећивање, у бригу за сваког човека и народ.

Нека би и ова изложба у временима немира, подела, буке и многих обмана била позив на измирење, на трезвеност, на разликовање истине од лажи и светлости од таме. Светосавско наслеђе није грађено на сили, него на истини, правди, просвећењу и духовној одговорности. Управо зато оно и данас има снагу да нас охрабри да стојимо на страни истине.

Ове светиње и ова дела нису настајали да буду тек неми украси на зидовима музеја, нити само тема учених анализа и тумачења. Оне су настале из живота Цркве и за живот Цркве. Настале су да надахњују, укрепљују, просвећују и освећују. У себи носе снагу вере, храброст у временима искушења и светлост која показује пут онда када многа друга светла бивају угашена.

Оно што су ове светиње и ова дела значили поколењима пре нас, то могу значити и онима који долазе после нас. Оне су чувале наше претке у тешким временима, учећи их ко су, коме припадају и како да остану усправни онда када је било најтеже. Зато верујемо да ће и будућим поколењима бити извор снаге, утехе, храбрости и духовног оријентира.

Посебну благодарност дугујемо Музеју Српске Православне Цркве, Српској академији наука и уметности, ауторима изложбе, бројним сарадницима, установама и појединцима који су учествовали у овом великом подухвату, а нарочито свештеном братству манастира Хиландара и свима који су омогућили да овај велики јубилеј буде обележен на начин достојан Светог Саве и његовог наслеђа.

Ова изложба није само поглед у прошлост. Она је сведочанство живог трајања светосавског предања и позив да и у нашем времену будемо достојни свега онога што смо наследили у њему. Јер док год будемо умели да чувамо то наслеђе и да живимо из њега, знаћемо ко смо, коме припадамо и куда треба да идемо. Нека нас ова изложба томе још више приближи.

Молитвама Светог оца Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас.

Свети синод одобрава одлуке о канонизацији

Свети синод Руске православне цркве састао се 14. маја 2026. године у Патријаршијској и синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви под председавање патријарха московског Кирила.

Након седнице, Владимир Легојда, председник Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима, изложио је одлуке које је Синод усвојио, укључујући питања која се односе на црквену администрацију и канонизацију.

Према Легојдиним речима, чланови Светог синода саслушали су извештај патријарха Кирила о његовој недавној првосвештеничкој посети Кубанској митрополији.

Легојда је даље изјавио да је Синод размотрио извештаје које су поднеле синодалне институције у вези са њиховим активностима током 2025. године. Након дискусије, чланови су одобрили годишње извештаје синодских одељења и институција.

Свети Синод је такође потврдио дневнике Синода Патријаршијског егзархата Западне Европе од 11. фебруара 2026. године, као и дневнике Синода Средњоазијске митрополитанске области од 17. марта 2026. године.

Значајан део састанка био је посвећен питањима канонизације. Синод је саслушао извештај епископа троичког Панкратија, председника Синодске комисије за канонизацију светих, у вези са молбом коју је поднео митрополит Јекатеринбурга и Верхотурја Јевгеније за уврштавање монаха Владимира (Јелизарова) у Синаксис новомученика и исповедника Руске Цркве.

Након разматрања, Свети Синод је одлучио да уврсти име монаха Владимира Јелизарова у званични регистар новомученика и исповедника Руске Цркве. Синод је даље одлучио да, уколико се његове мошти открију, оне треба поштовати као свете мошти. Такође је одлучено да се иконе новопрослављеног светитеља насликају ради поштовања и да се његово име дода на претходно одобрени Синаксис Светих Јекатеринбурга и Перма.

Синод је такође размотрио молбу коју је поднео митрополит Орловски и Болховски Тихон у вези са укључивањем Атанасија Андрејевича Сајка у Синаксис Новомученика и Исповедника Руске Цркве. Синод је одлучио да Атанасија Сајка, који се упокојио 1967. године, уврсти међу исповеднике Руске Цркве.

Према одлуци Синода, часни остаци блаженог Атанасија Сајка, уколико буду пронађени, такође треба сматрати светим моштима и указивати им се одговарајуће поштовање. Синод је такође одобрио сликање икона у његову част и додао његово име на Синаксис Светих Орловских.

Поред тога, Синод је размотрио предлоге који се тичу регионалних Синаксиса светих. Одговарајући на молбу митрополита Јована Јошкар-Олинског и Маријског, Синод је одобрио званични списак Светих Маријске митрополије и утврдио датум њиховог помена.

Синод је такође прихватио захтев митрополита Теодосија Самарског и Новокујбишевског да се Синаксис Светих Самарске митрополије допуни именом Светог Герасима (Доброседова), епископа Астраханског, који је једанаест година водио Самарску епархију и упокојио се 1880. године.

Поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве, првог Архиепископа српског, у Београд су стигле најважније српске светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори.

На београдском аеродрому Никола Тесла 13. маја 2026. године хиландарске светиње, у чијој пратњи је била министар културе Републике Грчке др Лина Мендони, дочекали су преосвећена господа викарни епископи липљански Доситеј и топлички Петар, министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић, директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило и протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског. 

Светиње, међу којима су величанствене иконе Христа Пантократора, Богородице Одигитрије и Мајке Божје Млекопитатељнице, дочекане су уз највише црквене и државне почасти. Пронете кроз почасни шпалир Гарде Војске Србије постављен испред авиона на аеродромској писти, светиње су пратили ученици београдске Богословије Светог Саве и млади у српским народним ношњама.

Том свечаном приликом, вероватно по први пут у историји аеродрома Никола Тесла, на писти је служен молебан. Началствовао је Епископ липљански г. Доситеј, уз саслужење протојереја Бориса Савића, јереја Рајка Згоњанина и ђакона Николе Костића и Владимира Јовића. Речи добродошлице и благодарности је изговорио владика Доситеј:

– Овај час када су пред нама најзначајније светиње из царске лавре манастира Хиландара на Светој Гори можемо гледати као парадигму за српску културу и положај српског православног народа у 20. столећу, изразитије у његовој другој половини, али не  мање и на почетку трећег миленијума. Наиме, ми стојимо пред овим великим светињама, светињама које имају конститутивни значај за наше формирање као  крштеног, словесног народа, али их не видимо, јер су у кутијама. Тако су и њихову лепоту, њихову поруку која нам, у суштини, говори само једно: да је Христос васкрсао и да ако идемо за Васкрслим живот има смисла, у деценијама које сам поменуо, крили од нашег народа,  забрањивали је, а многи су због те поруке на различите начине и страдали.

Али, Богу хвала, времена се мењају и данас смо их дочекали на највишем нивоу. То је знак да се, напокон, коначно мења и вредносни систем којим смо упућивани, који се натура и нашој деци и младима, којим смо завођени да бисмо постали оно што нисмо, да бисмо заправо нестали као народ Светог Саве и Светог Симеона  Мироточивог. То је знак да се враћамо на Савин пут, пут који у живот води, пут Хиландара, Жиче, Студенице, Милешеве, Савине, Патријарховог и Савиног Ковиља. Идући тим путем, утемељени у јеванђељским вредностима којима нас је Свети Сава  учио, можемо стићи  свуда, и на Исток и на Запад, и бити прихваћени и уважени свуда, као што је он био прихваћен и уважен.

На послетку, са благословом Његове Светости, још једном се захваљујем свима који су помогли да ове светиње дођу у престони Београд и тако нашем народу омогућили да их види и да им се поклони, а у првом реду министру културе Републике Грчке који нам је учинио част дошавши у  Београд. 

Обраћајући се бројним медијским екипама министар културе Републике Србије г. Никола Селаковић је поручио:

– Данас смо на свечани начин дочекали неке од највећих српских и хиландарских светиња. Поменућу само две међу њима, не умањујући значај осталих, мозаичку икону Пресвете Богородице Одигитрије, за коју са сигурношћу знамо да представља личну својину Светог Симеона који је ујединио српске земље у средњем веку и који је био родоначелник наше најславније владарске лозе Немањића, као и Карејски типик Светог Саве, правни акт духовне природе који уређује начин живота и молитве у Карејској испосници коју је сам Свети Сава устројио.
***
Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се иконама Христа Пантократора, Богородице Одигитрије, Млекопитатељнице, Светог Саве и Светог Симеона, репликама хиландарског игуманског штапа и патерице Светог Саве Освећеног, Карејском типику и реплици иконе Богородице Тројеручице.

Родио се у Левитском граду Анаготу, у пламену Венијаминову, недалеко од Јерусалима. Отац му је био свештеник Хелкија, те пошто беше од свештеничка рода он би унапред изабран и предзначен за пророчку службу, још пре свог рођења, по Божјем промислу.

Рођен је 600 година пре Христа и прорекао је његово рођење, страдање и васкрсење.

Са пророковањем је почео када му је било 15 година, у време цара Јосије. Пророковао је покајање цару и велможама и свим лажним пророцима и свештеницима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му погреб бити као погреб магарца, тј. биће мртав избачен ван Јерусалима. Због тог пророчанства, Јеремију бацише у тамницу, али све се обистини. Такође је прорекао цару Јехонију да ће са својом породицом бити одведен у Вавилон и тамо умрети. Прорекао је и пад Јерусалима. Робовима јеврејским је прорекао да ће у ропству провести 70 година и тачно се тако и десило. Јевреји га одведоше у Мисир да прорекне пропаст мисирских идола и да најави долазак Младенца рођеног од Пречисте Деве Марије. Но, ту и сконча свој овоземни живот, и то од стране својих сународника, који га каменоваше и убише. Пострада овој пророк мученичком смрћу, али његова пророчанства се обистинише после шест векова.

После много година, Часне мошти светог пророка Јеремије пренесе цар Александар Македонски у Александрију у град Тетрафил. Овај угодник Божји наставио је и након своје смрти молити Бога за све нас, те нека молитве његове помажу у борби против наших видљивих и невидљивих непријатеља, у болести и немоћи.

Тропар (глас 2):

Пророка твојего Јеремија памјат Господи празднујушче; тјем тја молим спаси души нашја.

Православна Црква 13. маја по новом, 30. априла по јулијанском календару молитвено прославља Светог апостола Јакова Зеведејева.

Тропар, глас 3.

Апостоле Свети Јакове, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Тропар други, глас 3.

Био си изабрани Христов Апостол, и Јовану Богослову, возљубљеном ученику Христовом, брат рођени, свехвални Јакове. Нама који те славимо испроси опроштај грехова, и душама велику милост.

Кондак, глас 2.

Чувши божански глас који те је призивао за Апостола, љубав оца земаљског си презрео, и пришао си Господу Христу, славни Јакове, са братом твојим: С њим си се удостојио да видиш божанско Преображење.

Свети Јаков, син Заведејев и брат светог еванђелиста Јована Богослова, беше један од Дванаесторице апостола. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са својим братом Јованом одмах пошао за Господом (Мт. 4, 21-22). Обојица су слушали проповед Спаситељеву из пречистих уста Његових и гледали чудеса Његова. И Господ их толико заволе, да Јовану допусти да легне на прси Његове, а Јакову обећа чашу коју сам испи (Јн. 13, 23-25; Мт. 20.23). Но и они толико Господа свог заволеше и толику ревност за Њега показаше, да хтедоше низвести огањ с неба на неверујуће Самарјане да их истребе. И они би то учинили, да им дуготрпљиви Господ није забранио (Лк. 9, 54-56). Овој двојици и апостолу Петру Господ је откривао највеће тајне; пред њима се преобразио на Тавору и показао им славу Свога Божанства; пред њима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском.

После пријема Духа Светога свети апостол Јаков проповедао је Еванђеље по разним земљама, и ишао је до Шпаније. По повратку из Шпаније у Јерусалим, он постаде Јеврејима страшан као гром, јер је неустрашиво проповедао о Христу Исусу да је истинити Месија, Спаситељ света. И препираше се с фарисејима и законицима о Светом Писму, изобличавајући њихову тврдоглавост и неверје. А они, не могући му никако одолети, најмише неког мађионичара Хермогена, да се он препире с Јаковом и посрами проповед његову. Но овај охоли мађионичар не хтеде сам разговарати с Јаковом, већ посла ученика свог Филита, изјављујући: Не само мене лично, него ни ученика мог неће моћи Јаков победити у препирци.

У препирци са светим Јаковом Филит не могаде противстати премудрости Духа Светога у апостолу, већ као нем умуче и не отвори уста своја да противречи апостолу. И познавши истину, умилење се разли по души Филитовој. И Филит се врати к своме учитељу мађионичару, и обавести га да је наука Јаковљева неодољива и да је он чудесима потврђује. И саветова Филит учитељу, да се одрекне своје науке и постане ученик Јаковљев. А охоли Хермоген помоћу мађија дозва демоне и нареди им да Филита држе на једном месту као окованог и укопаног да се не може маћи, и рече Филиту: Видећу да ли ће те тај Јаков избавити. Тада Филит посла тајно једног човека к апостолу и извести га да је помоћу Хермогенових мађија свезан од демона. А апостол му посла свој убрушчић, наређујући му да тај убрус узме и изговори ове речи: Господ дреши свезане, Господ подиже оборене (Пс. 145, 7. 8). - Чим то Филит изговори, одмах се ослободи невидљиве свезаности, јер демони, уплашени од апостоловог убрушчића и силе изговорених речи, оставише Филита и побегоше. Филит се наруга Хермогену, па отрча к светоме Јакову који га поучи светој вери и крсти.

Хермоген пак, бесан од јарости и гнева, закле демоне који му служе, да му Јакова и Филита доведу везане. И када се демони приближише дому у коме беху свети Јаков и Филит, Анђео Господњи, по наређењу Божјем, одмах ухвати те демоне, свеза их, и стаде их мучити. И невидљиви демони, мучени силом Божјом, викаху на сав глас свима, говорећи: Апостоле Христов Јакове, смилуј се на нас, јер смо ми по наређењу Хермогеновом свезали тебе и Филита, и ето сада смо сами чврсто везани и љуто мучени. На то свети Јаков рече: Анђео Божји који вас је свезао нека вас одреши, па идите и доведите овамо Хермогена не учинивши му ништа нажао.

Демони тог тренутка бише одрешени, па одјурише Хермогену, шчепаше га и за трен ока поставише свезана пред апостолом. И мољаху апостола да им допусти да своје муке искале на Хермогену. А апостол упита демоне, зашто не везаше Филита као што им Хермоген беше наредио. Демони одговорише: Ми не можемо ни мушицу покренути из твога дома. - И рече апостол Филиту: Господ наш заповеда да за зло узвраћамо добром. Зато одреши Хермогена, и ослободи га од демона. И би тако. Апостол онда рече Хермогену, ослобођеном од уза демонских: Господ наш не жели да има невољне слуге, који Му под морањем служе, већ оне који Му добровољно служе. Стога иди куда хоћеш. На то му Хермоген рече: Чим изађем из дома твог, мене ће демони убити, јер знам колико је страшан њихов бес. И ја се не могу избавити од њих, ако ме ти не заштитиш.

Тада му апостол даде свој путнички штап. Са тим штапом Хермоген оде својој кући, а демони га не нападоше нити уплашише. И тако познавши силу Христову, и видевши немоћ демона, он покупи све своје мађионичарске књиге, па их однесе светоме Јакову, и припавши к ногама његовим, вапијаше: Истинити слуго истинитога Бога, ти спасаваш од погибли душе људске, смилуј се на мене, и прими непријатеља свог за ученика. - И пошто Хермоген би научен светој вери, прими крштење, и по апостоловом наређењу спали све мађионичарске књиге. И би служитељ Христов, и чињаше чудеса именом Христовим.

Видевши то, Јевреји се силно разјарише, и наговорише цара Ирода да дигне гоњење на Цркву Христову и да убије Јакова. И цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве; и погуби Јакова брата Јованова мачем. И видевши да је то по вољи Јеврејима настаде да ухвати и Петра, кога и баци у тамницу (Д.А. 12, 1-4). А Јевсавије, епископ Кесарије Палестинске, пише о светом Јакову ово: Када Ирод осуди Јакова на смрт, неки Јосија који беше један од клеветника на апостола пред Иродом, видећи јунаштво, храброст, светост и невиност светога Јакова, и познавши истину његове проповеди, покаја се и поверова у Христа, и изненада се показа исповедник Христов. Јер одмах и он заједно са светим апостолом Јаковом би осуђен на смрт. И када заједно иђаху на губилиште, свети апостол исцели једног узетог који лежаше крај пута. И припремајући се за посечење, Јосија моли светог Јакова да му опрости грех клевете који учини у незнању. А Јаков га загрли и целива и рече му: "Мир теби и опроштај! И обојица погнуше главу под мач и бише посечени за Господа. То би 45. године у Јерусалиму. И тако Свети апостол Јаков Заведејев постаде други мученик Христов, после Светог првомученика Стефана. А ученици Светог апостола Јакова, научени Богом, узеше тело свога учитеља и чесно га погребоше. Свете мошти његове почивају у Шпанији, где му се на гробу и до данас догађају исцељења и збивају чудеса у славу Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног од целокупне твари вавек, амин.

Чудесни Богородичин појас за Спасовдан у престоници српског народа

Београд, град посвећен Пресветој Богородици, припрема се за велики догађај

Долазак Чудесног појаса Пресвете Богородице, уз делове Часног крста Господњег, највеће светиње васцелог хришћанског света, разлог је што ће овогодишњи 21. мај, када пада Спасовдан, слава Београда, остати забележен као један од најзначајнијих датума и догађаја у историји престоног града.

У Београд ће Свети појас посебним летом донети игуман светогорског манастира Ватопеда г. Јефрем, са братством, уочи градске славе, у среду 20. маја 2026. године. Дочек ове светиње, која верујућем народу доноси благодат какву наш престони Београд и наша Отаџбина нису вековима видели и доживели, биће одржан испред Вазнесењске цркве у 17.00 часова, када ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служити празнично вечерње. Сутрадан, у порти Вазнесењског храма Његова Светост ће началствовати, уз саслужење отачаствених архијереја, светогорских монаха и нашег клира, на празничној светој Литургији. Чудесни појас Мајке Божје ће и претходне вечери и током Божанствене службе на празник Вазнесења Господњег бити доступан вернима за поклоњење.

Традиционална славска литија од Вазнесењског до Светосавског  храма, коју ће предводити Мајка Божја посредством свог Чудесног појаса, јединог личног предмета који је остао по Њеном Успењу на небо, кренуће у 19.00 часова и благословити и освештати сабрани верни народ и престоничке улице и тргове.

По доласку у Саборни храм православног српског народа на Врачару биће служен акатист Пресветој Богородици и Њеном Чудесном појасу, а Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије ће одржати беседу поводом овог историјског догађаја.

О детаљима везаним за боравак Чудесног појаса Пресвете  Богородице у српској престоници у наредним данима верни народ ће бити  благовремено обавештен.

Свето предање нас учи да  је Чудесни појас од камиље длаке сама изаткала Мати Божја и да се прекривала њиме док је у Њој обитавао још нерођени Господ Христос. Тако је на појас пренета благодат исцељења. Постоје стотине и стотине сведочанстава о  исцељењима или добијању порода оних који су са вером и молитвом приступили Чудесном појасу Пресвете Богородице.

Свети великомученик кнез Лазар Косовски је 1371. године поклонио овај Часни појас манастиру Ватопеду на Светој Гори Атонској, где се ова велика светиња чува од тада до данас. Из необичног поштовања и љубави светогорских монаха према Пресветој Богородици, још од давнина изнедрена је традиција да се поклоницима, на њихову молбу, дају комадићи траке која се освештава на самом појасу Пресвете Богомајке за благослов и духовно укрепљење. Овај обичај неће бити прекидан ни у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, где ће се вернима, који затраже, давати део платнене траке освештане на сâмом Часном појасу Богородичином.

Захваљујући ангажовању Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и угледу који Српска Православна Црква има у пријатељској Грчкој и њеним најважнијим установама, Београд и сав српски православни род доживеће редак благослов, јер поводом изложбе посвећене 850. годишњици од рођења Светог Саве у престоницу свих Срба стижу најзначајније српске светиње из Царске лавре манастира Хиландар на Светој Гори Атонској, које су везане за живот првог српског архиепископа. Светиње ће на Аеродрому „Никола Тесла”​ сутра дочекати Његова Светост Патријарх и највиши представници српске државе, уз црквене и државне почасти.

      Историјска изложба једноставног назива Свети Сава, коју Музеј Српске Православне Цркве организује у Галерији Српске академије наука и уметности, трајаће од 15. маја до 19. јула. То ће бити потпуно јединствена и непоновљива прилика да, поред других драгоцених уметничких дела везаних за личност и живот Светог Саве, верни народ види и поклони се следећим хиландарским светињама:
            - мозаичној икони Богородице Одигитрије, пред којом је уснуо у Господу Стефан Немања, у монаштву прослaвљен као Свети Симеон Мироточиви. Икона је рад солунских мајстора с краја 12. века.  Ово је најстарија икона сачувана у ризници манастира Хи­ландара. Како је сам Свети Сава посведочио у Житију Светог Симеона – монах Симеон је затражио на самрти икону Богоро­дице да пред њом преда дух свој Господу.
            - икони Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофусе), светињи Савине испоснице у Кареји. По познијем предању, икону је насликао Свети апостол и јеванђелист Лука, а Свети Сава ју је током свог путовања у Свету земљу добио у манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму заједно са патерицом Светог Саве и иконом Богородице Тројеручице, према завештању оснивача Све­тог Саве Освећеног у VI веку;
            - по многима најлепшој икони Христа Пантократора, ремек-делу византијског сликарства, датираној у 1260. годину;
            - чувеној икони Светог Саве и Светог Симеона из 15. века, коју ико­нографске појединости опредељују у XV столеће.
            - реплици Хиландарског игуманског штапа, дару Алексија III Анђела, пореклом из Цариграда, из 1199. године, израђеног од абоноса, јасписа, сребра, позлате и другог драгог и полудрагог камења. Свети Сава је хиландарски игумански штап добио од византијског цара Алексија III Анђе­ла приликом свог боравка у царској престони­ци 1199. године, као симбол потврде да новоосновани српски манастир и његово братство на Атосу имају право да самостално постављају наредне, изабране старешине манастира. За хиландарско братство је овај чин био од вели­ког значаја, будући да је дотадашња пракса на Атосу приликом постављања новог игумана манастира подразумевала његов одлазак на цариградски двор због потврде коју би добио од самог цара.
      - реплици Патерице Светог Саве Освећеног, коју је током свог првог поклоничког путовања у Свету земљу, 1229. године, Свети Сава добио у Великој лаври Светог Саве освећеног. Свето преда­ње каже да је пре своје смрти Сава Освећени одредио да се његов штап – патерица постави уз иконостас главне цркве његовог манастира и прорекао да ће са Запада доћи његов имењак, монах „царског рода” који ће узети његову па­терицу;
      - Карејском типику - препису из прве четвртине XIII века, оснивачком акту, којим су прописана и правила поста и богослужења Испоснице Светог Саве Освећеног у Кареји
      - реплици Иконе Богородице Тројеручице, паладијуму све Српске земље, којој је била посвећена и катедрална црква у Скопљу.  Свето предање нас учи да је припадала Светом Јовану Дамаски­ну, чија се одсечена десница исцелила после молитве пред њом. Свети Сава је ову икону донео из Дамаска, а доцније је извесно време била и у манастиру Студени­ци, одакле је на чудесан начин, 1661. године доспела на Свету Гору, пред манастир Хиландар. икона Богородице Тројеручице налази се у наосу главне манастирске цркве у проски­нитару уз источну страну југозападног стуба, крај игуманског трона.

Више хиљада верника на свечаној литији у Никшићу

Светом архијерејском литургијом у Саборном храму, коју је служио епископ диоклијски Пајсије са свештенством, и свечаном литијом, која је окупила више хиљада грађана из Црне Горе и региона, у Никшићу је традиционално обиљежен Дан Светог Василија Острошког чудотворца, духовног заштитника града подно Требјесе.

Никшић је данас 12.маја посебно у знаку Острошког Чудотворца, светитеља кога поштују људи без обзира на вјеру и нацију. А да Никшић живи под окриљем Светог Василија Острошког свједочи и застава са ликом светитеља, уздигнута на јарболу испред зграде Скупштине општине.

Свечана литија је завршница традиционалне духовно – културне манифестације “Дани Светог Василија Острошког”, а данашњу молитвену шетњу предвододе митрополити црногорско – приморски Јоаникије и будимљанско – никшићки Методије, бројни епископи, као и челници никшићке Општине и Скупштине, Марко Kовачевић, Милица Лалатовић Жижић.

Kолона вјерника кренула је у 18 сати испред Саборног храма посвећеном Светом Василију Острошком и у свештеном ходу, уз духовне пјесме, мирис тамјана, благослова и молитви за мир, напредак, слогу и благостање пролази традиционалном маршрутом никшићким улицама, заустављајући се на више градских раскршћа.

Улицама Никшића проносе се јастук и епитрахиљ Светог Василија Острошког, који се чувају у његовом Саборном храму.