Алексинац 1876 – 2026

Људи, прошлост, сећање

Центар за српске студије  Филозофског факултета Универзитета у Београду и Руски научни институт у Београду, организатори међународног научног скупа „Алексинац 1876 – 2026. Људи, прошлост, сећање” који ће бити одржан 2. јула у манастиру Свети Роман у селу Прасковче, објавили су Програм дешавања тог дана и позвали заинтересоване грађане да присуствују неким од тих догађаја.

Научни скуп се одржава у знак обележавања 150 година од почетка Првог српско-турског рата (1876–2026). Централни догађај прати објављивање капиталног тематског зборника под називом „Алексинац 1876 – 2026. Људи, прошлост, сећање”. Зборник представља резултат вишегодишњег рада, броји чак 800 страница, а материјал је конципиран кроз три кључне тематске целине Ратови за ослобођење и независност – детаљан осврт на војна дешавања, битке и страдања из 1876. године, Политика и идеологија – историјски преглед друштвених и државних околности у том периоду и Личности и политички процеси – анализе кључних актера и њиховог утицаја на историју Алексинца и околине.

Овај научни скуп представља важан део ширег пројекта очувања историјског наслеђа, којим се локална заједница и шира научна јавност враћају сећањима на пресудне догађаје српске историје.

Видовданска академија у Нишу

Молитвено сећање на Косовски завет и српску духовност

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита нишког Господина Арсенија, Управа Саборног нишког храма Силаска Светог Духа на Апостоле упућује свечани позив верном народу, поштоваоцима славне српске историје, као и свим људима добре воље да својим присуством увеличају свечану Видовданску академију. Овај догађај представља централну културно-духовну манифестацију у граду Нишу, посвећену очувању свештеног сећања на Видовдан, свети датум који у себи носи темеље српског националног идентитета, непролазну снагу Косовског завета и непрекидну тежњу српског народа ка Царству Небеском. Овим сабрањем желимо да нагласимо важност историјског памћења које нас веже за наше претке и оне вредности које су обликовале наш народ кроз векове страдања и уздизања.

Духовни значај и историјско наслеђе Видовдана

Видовдан није само историјски датум уписан у црквене календаре, већ дубоко усађен осећај и духовни компас у бићу српског народа. Кроз призму ове свечане академије, Ниш постаје средиште сабрања где се на јединствен начин сусрећу традиција, духовна вертикала и богато културно наслеђе наше нације. Ово је драгоцена прилика да се, кроз молитвено сећање, поклонимо сенима наших славних предака који су својим подвигом, самопожртвовањем и непоколебљивом вером у Господа Исуса Христа поставили вечни узор чојства, јунаштва и верности отаџбини. Академија нас изнова подсећа на косовску етику, на узвишеност Часног крста и на вредности које су нас, кроз векове искушења, очувале као народ достојан својих предака. Ово је време када се сабирамо како бисмо обновили своју духовну снагу и освежили сећање на догађаје који су дефинисали наш културни идентитет.

Беседа о Косовском завету

Срж овогодишње Видовданске академије чиниће надахнута беседа о значају Видовдана за савременог хришћанина у данашњем свету, која ће нам пружити дубљи увид у смисао жртве и верности Богу и народу. Са великом радошћу најављујемо говорника, уваженог професора нишке Богословије, протојереја др Бобана Стојковића. Његова реч, која извире из светоотачког предања и дубоког познавања наше тешке, али славне историје, пружиће нам смернице за промишљање о суштини православне вере, крсној слави, светосављу и оној духовној снази која нас води кроз све савремене изазове. Ово предавање представља позив на духовну обнову, преиспитивање сопствених поступака и оснаживање наше вере у Васкрсење, подсећајући нас да је Косовски завет жива стварност која се кроз наше животе преноси будућим нараштајима.

Музички допринос Нишке црквено-певачке дружине "Бранко"

Свечану атмосферу и литургијску лепоту ове вечери својим анђеоским појањем употпуниће Нишка црквено-певачка дружина Бранко, која већ деценијама представља симбол наше духовне културе. Као један од најстаријих и најугледнијих хорова у нашој земљи, овај ансамбл годинама предано чува српску духовну музичку баштину од заборава, негујући звуке који су се вековима чули под сводовима наших храмова. Њихов пажљиво одабран репертоар, који обухвата најлепше литургијске композиције и изворне родољубиве песме, допринеће томе да сећање на славне претке кроз мелодију и хармонију продре право у срца свих присутних, стварајући незабораван доживљај за сваког верника и поштоваоца српске уметности.

Организациони одбор и синергија институција

Ова манифестација је резултат саборног труда институција које својим активним ангажовањем сведоче о јединству народа и поштовању према историјском наслеђу. У организацији активно учествују Управа Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу као духовни центар и главни домаћин овог сабрања, Град Ниш који кроз несебичну подршку култури негује сећање на најважније датуме наше националне историје, Команда Копнене војске Србије чије учешће на академији симболизује нераскидиву везу између војске и народа кроз све периоде наше прошлости, као и Нишка црквено-певачка дружина Бранко као чувар културног, уметничког и музичког идентитета нашег града. Заједнички рад ових институција показује нашу решеност да сачувамо оно највредније што имамо и пренесемо то у будућност.

Позив на молитвено сабрање

Позивамо све вернике, поштоваоце историје, суграђане и све оне који у свом срцу носе искрену љубав према отаџбини и Цркви, да својим присуством увеличају овај Видовдански сабор. Нека ово окупљање буде снажан знак наше будности, хришћанског јединства и привржености оним вечним вредностима које су нас кроз векове градиле, водиле и одржале. Догађај ће се одржати у четвртак, 25. јуна 2026. године, са почетком програма у 19:30 часова, у амбијенту порте Саборног храма у Нишу. Очекујемо вас у што већем броју, како бисмо заједно, у миру, молитви и достојанству, прославили Видовдан, помолили се за мир у свету и оснажили наду у бољу будућност за све генерације које долазе. Нека нас светлост Косовског завета води кроз све животне путеве, подсећајући нас увек на важност чувања наше свете вере православне.

Манифестација „Видовдан 2026“ у Kрушевцу биће обележена низом културних, духовних, хуманитарних и спортских догађаја од 31. маја до 25. јуна. Kако су организатори саопштили, реч је о програму закључно са 25. јуном, док ће јавност о активностима планираним од 26. до 28. јуна, укључујући и садржаје у оквиру главне видовданске свечаности, бити благовремено обавештена
Обележавање Видовдана почело је 31. маја освећењем камена темељца за нови Храм Свете Петке на Старом аеродрому, док ће 6. или 7. јуна у Спомен-парку Слободиште бити одржана завршна приредба предшколаца „Ти можеш све“, којом ће званично бити отворена манифестација „Видовдан 26“.
Првог фестивалског викенда, 6. и 7. јуна, у Археолошком комплексу Лазаров град биће организован „Витешки мегдан у Лазаревом граду“. Свечано отварање заказано је за 6. јун у 20.30 часова, након чега ће уследити концерт групе „Зана“. Дан касније посетиоци ће моћи да присуствују средњовековном венчању у Лазарици и Лазаровом граду, као и промоцији књиге „Пут у вечност кнеза Лазара и дух косовског витеза“ аутора Слободана Николића.
Програм се наставља 10. јуна Видовданском скупштином Друштва архитеката Kрушевца у Kрушевачком позоришту и отварањем изложбе „Минерали Трепче“ у Уметничкој галерији. У истој установи 14. јуна биће одржани „Дани духовне културе Русије у Србији“.

Свечано освећење обновљеног манастирског храма у Липовцу

Повод и значај великог духовног догађаја

Преображењски манастир у Липовцу, један од најзначајнијих духовних центара и споменика културе од изузетног значаја у Републици Србији, улази у нову епоху своје вишевековне историје. Након темељних, дуготрајних и стручно вођених радова на заштити, санацији и уређењу, у потпуности је обновљен централни манастирски храм.

Како би се овом великом градитељском и духовном подухвату дао коначни печат, Свештена обитељ Преображењског манастира и Православна епархија нишка упутиле су званични позив верном народу на Свечани чин освећења обновљеног храма.

Овим литургијским сабрањем, које представља историјски дан за саму светињу и алексиначки крај, началствоваће Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит нишки господин Арсеније.

Свечани програм и сатница догађаја одвијају се према следећем редоследу:

Уторак, 26. мај у 07:30 часова: Свечани дочек предстојатеља Нишке епархије, Архиепископа и Митрополита Арсенија.

Након дочека: Чин великог освећења манастирског храма, а потом и Света архијерејска литургија.

По завршетку литургије: Свечана „Трпеза љубави” за све присутне госте, свештенство, монаштво и верни народ, која ће бити уприличена у новој манастирској трпезарији.

Сабрање се организује под библијским вођством и поруком исписаном на позивници: "Благословен који долази у име Господње!"

Историјско-архитектонски контекст обновљеног храма

Да би се разумела важност ове обнове, потребно је сагледати тачне и проверене историјске чињенице о самом објекту:

1. Првобитни настанак (XIV век)

Данашња црква подигнута је у периоду између 1370. и 1375. године. На основу детаљних археолошких ископавања утврђено је да храм није настао на „празном” месту, већ су његови темељи постављени преко раносредњовековне некрополе која потиче још из 10. века. Црква у почетку није грађена као манастирска, већ као приватна, придворна црква (капела) локалног српског властелина који је столовао у утврђеном Липовачким граду, чије се рушевине и данас налазе на узвишењу изнад манастира. Ктитор и његова породица сахрањени су у југозападном делу цркве, што доказују откривене ктиторске гробнице са богатим прилозима.

2. Долазак Синаита и успон манастира (1399. година)

Прекретница се дешава у време најезде Турака, када у Србију кнеза Лазара долазе монаси синаити. Међу њима је и Преподобни Герман Синаит. Он 1399. године поред постојеће властелинске цркве подиже припрату и оснива право општежитељно монашко братство. Обнову су материјално подржали синови кнеза Лазара – свети деспот Стефан Лазаревић и његов брат Вук, који су манастиру даровали земљиште и села. Овај ктиторски чин детално је забележен у прецизном натпису из 1399. године, који је уклесан на каменом надвратнику изнад улаза из припрате у наос.

3. Архитектонске одлике и живопис

Сама црква представља класичан и изузетно складан пример архитектуре српског средњег века. Грађена је у форми сажетог триконхоса (основа у облику тролиста) са осмостраном куполом која почива на луковима и пандантифима. Спољни зидови су зидани од локалног ломљеног камена и сиге, повезани кречним малтером.

Унутрашњост храма крије слојеве фрескосликарства:

Први слој је урађен одмах по обнови 1399. године, а аутор је био познати средњовековни живописац, монах Макрије.

Други слој фресака настао је у време обнове крајем 15. века, а фрагменти овог сликарства (фигуре пророка) и данас су видљиви у тамбуру куполе.

Унутрашњост је у периоду 1938–1939. године у потпуности пресликао руски академски сликар Иван Петрович Дикиј, који је урадио и већи део икона за тадашњи иконостас.

Мозаик изнад улазних врата, који приказује сцену Преображења Господњег, израдио је уметник Ђорђе Радуловић 1985. године.

4. Питање манастирске славе

Један од најчешћих извора забуне код овог манастира јесте његово име. Првобитна средњовековна црква била је посвећена Светом архиђакону Стефану (Првомученику). Због тога се у народу преко 600 година задржао назив „Манастир Светог Стефана”. Међутим, током каснијих обнова кроз векове, главна манастирска слава и посвета храма званично су промењени у Преображење Господње, што је и данас главни празник око кога се народ окупља.

Савремена обнова и значај за Епархију нишку

Након Другог светског рата, Липовац од мушког постаје женски манастир. Деценијама је овом светињом управљала чувена игуманија Меланија (Пантелић), која је својим трудом подигла манастир из сиромаштва, уредила порту и изградила велики конак. Данас се на челу манастирског сестринства налази игуманија Ирина.

Рестаураторски радови на самом објекту цркве, који су претходили овом великом чину освећења са огласне табле, изведени су уз строги надзор стручњака за заштиту споменика културе. Они су обухватали санацију влаге, уређење фасадних зидова, конструктивно учвршћивање куполе и комплетно уређење унутрашњег простора.

Освећење које предводи митрополит Арсеније представља круну тих вишегодишњих напора да се овом бисеру српске средњовековне баштине врати његов пуни сјај и обезбеди његово трајање за будуће генерације.

Недеља Пета свете Четрдесетнице у светој обитељи Ђуниској

У недељу пету Васкршњег поста, која је посвећена спомену на Свету Марију Египћанку, 29. марта 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Ђунису.

Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереј Братислав Вукићевић, Архијерејски намесник алексиначки, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, свештеник у пензији, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, старешина Саборног храма Светог Великомученика Георгија у Крушевцу, јереј Марко Николић, парох први власотиначки, јереј Марко Ракоњац, парох други мудраковачки, јеромонах Пантелејмон Мијаиловић и протођакон Ђорђе Филиповић.

Уз присуство мноштва верних, литургијском благољепију умногоме је допринело и појање ученика нишке Богословије Светих Кирила и Методија.

Након заамвоне молитве, Високопреосвећени Владика је осветио славске дарове и пререзао колач, припремљен поводом имендана игуманије ове свете обитељи, мати Марије, која је своје монашко име понела у част и спомен свете Божје угоднице, Преподобне Марије Египћанке.

Уснула у Господу сестра Ђуниске обитељи     монахиња Евгенија

Монахиња Евгенија Загорац, из сестринства манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, упокојила се 23. јануара 2026. године. Монашко опело престављеној монахињи служио је 24. јануара 2026. архимандрит Мардарије из Манастира Светог Јована Богослова у Поганову, а надгробну беседу одржао је архимандрит Доситеј из Манастира Гргетег (Епархија сремска).

Рођена је 1937. године, у богомољачкој породици Ђорђа и Руже Загорац, у селу Кутања код Доњег Вакуфа. Надахнута од својих благочестивих родитеља, старије браће и сестара, а нарочито мати Михаиле, сестре по мајци, она је још као дванаестогодишња девојчица показивала јасно опредељење за монашки пут. Често је боравила у Манастиру Гомионица, где је коначно остала 1955. године. Монашки постриг примила је 1959. године, по благослову свог духовника, Светог Мученика и Исповедника Епископа Варнаве. Седамдесетих година прошлог века дошла је у Манастир Ђунис, где је остала до своје блажене кончине. „Сусрети са мати Евгенијом за сваког монаха, верујућег и неверујућег човека, остаће вечни празник поуке, подршке и саосећања. Њена љубав, доброта, поверење, смирење посебно показано у последњим деценијама њене болести, лепота и ширина душе не могу стати у наше речи,“ написале су сестре манастира Ђунис.

У недељу Праотаца, 28. децембра 2025. године, на дан када наша Света Црква прославља Материце - празник посвећен женама и мајкама, Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Ђунису.

Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереј Братислав Вукићевић, Архијерејски намесник алексиначки, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, старешина Саборног храма Светог Великомученика Георгија у Крушевцу, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, свештеник у пензији, јереј Марко Николић, парох први власотиначки, јеромонах Пантелејмон Мијаиловић и протођакон Никола Ераковић.

Након читања из Светог Јеванђеља, Високопреосвећени Владика је поучио сабране верне пригодном празничном беседом.

На празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2025. године, Светом Архијерејском Литургијом прослављен је овај дан торжества, као и слава манастира Ђунис.

Евхаристијском прославом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки г. Арсеније, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа лондонског и великобританско-ирског г. Нектарија и Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Алексеја, викара Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Својим саслужењем учешћа у Светој Литургији узели су и архимандрит Мардарије Ковачевић, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Поповић, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Милан Ристивојчевић, протођакон Никола Ераковић, ђакон Стефан Пекић и ђакон Филип Миливојевић.

Хор цркве Лазарице из Крушевца пратио је својим појањем последовање Свете Литургије.

Након заамвоне молитве, Преосвећени Владика Нектарије осветио је славске дарове и пререзао колач, припремљен поводом славе ове свете обитељи.

Манастир Грабово

Светиња која васкрсава кроз векове

Храм Светих апостола Петра и Павла

На десетак километара од Ражња, у подножју планине Буковик налази се манастир Грабово посвећен двојици Христових апостола и угодницима Божијим Светом Петру и Павлу који победише грех, смрт и ђавола проповедајући Јеванђеље и пострадавши мученички за Господа Исуса Христа. Подигао га је око 1380. године властелин кнеза Лазара, жупан Вукослав, отац Црепа Вукославића (у народној песми Орловић Павле кога је пронашла косовка девојка). Саграђен 110 година пре открића Америке, опирао се свим искушењима кроз векове. Два пута је спаљиван од Турака, али је увек изнова васкрсавао. У задњих 200 година храм је служио као парохијска црква и био место окупљања верног народа овог краја, уточиште борцима у братоубилачком рату, сеоским учитељима, свештеницима… Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита и Архиепископа крушевачког Г. Давида ова велика светиња је обновљена и проглашена за манастир, 2014. године.

Хришћанство је у Нишу објављено када и у свим градовима Горње Мезије, у времену апостола Павла, оснивача многих цркава на Балкану: солунске, филипљанске, атинске и коринтске. Непознато је то да ли је Ниш тада имао своју епископију или је био потчињен некој другој. Прва писана сведочанства о епископији Наиској су из средине 4. века (пре 343. године). По хрисовуљи византијског цара Василија ИИ од 1018. године обухватала је, поред Ниша, и крајеве око Беле Паланке, Прокупља, Kопријана, Топлицу и Сврљиг. Kрајем 12. и почетком 13. века овај крај је чешће прелазио из византијских у мађарске, српске и бугарске руке. Свети Сава је за крајеве Нишке епархије под српском влашћу основао посебну епископију са седиштем у манастиру Светог Николе у Топлици. Из тога времена познат је само један епископ нишки Никодим (око 1279. г).

Манастир Светог Петра и Павла у Грабову подигнут је за време владавине кнеза Лазара, око 1380 године. Његов ктитор је Лазарев властелин жупан Вукослав, отац војводе Црепа (у народним песмама опеван као Орловић Павле). Управо у то време, на Божић 1381. године вођена је прва већа битка између Срба и Турака после Марице, код реке Дубравнице у близини Параћина. Српска војска коју су предводили господар Петруског крајишта и ктитор манастира Лешја Цреп Вукославић и Витомир однела је победу. До сукоба је највероватније дошло услед покушаја Османлија да после пљачкања по Бугарској, упадну у Србију и наставе свој поход. По предању, Вукослав и Цреп су често долазили на планину Буковик да лове дивљач. Заволели су овај крај и саградили себи задужбину поред два извора лековите воде.

Манастир није био толико велики, а имао је око 300 хектара имања.

После Kосовског боја и погибије кнеза Лазара, на престо је дошао деспот Стефан Лазаревић. Многе колоније монаха тада су биле принуђене да беже са десне на леву обалу Мораве и траже уточиште у манастирима. О томе сведоче средњовековни записи калуђера.

Султан Бајазит је имао пет синова који су се борили за власт: Сулејмана, Мехмеда, Ису, Мустафу и Мусу. Деспот Стефан Лазаревић приклонио се Сулејману кога побеђује његов брат Муса. После победе, 1413. године, Муса организује казнену експедицију и поруши Бован, Соко, Сталаћ, Kрушевац, а манастир Грабово спали до темеља. Тада се преко 30 монаха са бројним становништвом иселило у Бугарску.

Kако пише непознати инок „велике невоље побожности хришћанској” беху и 1434, а 1437. било је „преселеније многим иноком”. Највеће пресељење калуђера догодило се 1445. године. Тада су Турци град Петрус и петрушку област потпуно опустошили. Из овога се може засигурно закључити да је у 15. веку монашки живот на овим просторима доживео свој процват, када су манастири и цркве били пуни црноризаца и народа.

Обнова светиње

Три века након рушења манастира, народ је долазио на ово свето место. Преносило се с колена на колено да је на овом месту некада постојао манастир. По вољи Божијој, око 1780. године почела је да васкрсава и оживљава светиња. У њему су првобитно боравила два или три монаха, чији се игуман налазио у манастиру Светог Романа. Прво је 1756. обновљен порушен манастир Свети Роман, а после 15 или 20 година подигнута је мала црква, касније манастир Светог Петра и Павла у коме је живело 32 калуђера.

За време турске офанзиве, лета 1809. године, Гушанац Алија је потпуно спалио оближњи манастир Светог Романа, а затим се у њему утаборио са својим војницима. Док су његове претходнице допирале до Ћуприје, Срби који су живели у близини Царигардског друма, склањали су имовину, жене и децу у најдубље шуме и најнеприступачније планине. Турци су се у овим пределима задржали све до почетка октобра 1809, а онда су се повукли ка Нишу.

Након пропасти Првог српског устанка, 1813. године, када су Србијом харале чете злогласног Сулејман-паше Скопљака, Турци су поново срушили и запалили манастир Грабово. Међутим, Срби су духовно и материјално јачали и молили се Богу. Хтели су поново да обнове овај храм.

Kнез Милош је веома много учинио на подизању нових и обнови старих цркава. Он је већ 1820. изобичајио да се за оправку цркава тражи везирово одобрење. Kнез још 14/26. децембра 1815. пише кнезовима свих нахија да се попишу све цркве и црквишта. Одмах затим се наређује и њихова обнова. Од почетка двадесетих година то је већ прави покрет иза кога стоји држава. Форсира се изградња и обнова цркава и у неослобођеним крајевима, али је ту и даље неопходна дозвола паша. За крушевачки крај надлежан је био лесковачки Шашит паша.

Око Богојављења, 1831. године представници околних села добили су усмену дозволу од сердара ражањског Kара- Хасана да зидају цркву на темељу старе, али да не сазна лесковачки Шашит паша. Убрзо сердар умре. Паша, сазнавши да се храм зида без његовог знања и знајући да је ово место саборно, културни и историјски центар, одбије да им изда дозволу. Људе који су дошли код њега похапси и затражи откуп за њих (чак 3.500 гроша). Сељаци из околних села сакупе половину откупа а за другу половину се задуже код манастира Светог Романа (1.181 грош). Остали део средстава обезбедила су два трговца из Ражња и један из Алексинца.

Пред Митровдан 1832. године, браћа Френчевићи Осман-бег и Селим-бег, спахије из Kрушевца, отели су из алексиначког села Мозгова две девојке- Марију и Милану. Најпре су их одвели у свој харем у Kрушевац, а после тога у Ниш, где су их потурчили и дали им турска имена, Марији- Јурмуса, и Милани- Фатима. Отмица тих двеју девојака била је повод да Срби устану на оружје у алексиначкој, параћинској и крушевачкој нахији. Kнез Милош је одмах позвао у помоћ руску дипломатију. На крају су се обе девојке вратиле родитељима, а Србији је прикључено шест нахија које су јој припале још приликом потписивања Букурешког мира, 1813. године. Тада је и овај крај коначно ослобођен од Турака.

У изградњи цркве Светог Петра и Павла учествовао је народ из свих околних села. Радови на обнови светиње отпочели су 1835. године. Године 1837. тадашњи епископ тимочки Доситеј освештао је антиминс, који је био у употреби до оснивања Епархије крушевачке, 2011. године. Црква, већа и лепша, изграђена је на старим темељима 1840, а освештао ју је на Петровдан 1844. године епископ тимочки Доситеј (Новаковић), за време владавине кнеза Александра Kарађорђевића. Kонак је сазидан 1864. године. Од 1942. до јула 1944. године у њему се налазио штаб Делиградског корпуса Југословенске војске у отаџбини на челу са капетаном Властимиром Весићем, сином свештеника Душана Весића из Пепељевца. Након братоубилачке битке на Буковику он се са својом четом повукао преко Дрине у Босну.

До тада парохијска црква, благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Давида, на Петровдан 2014. године, Грабово поново постаје манастир. Данас је то активан женски манастир који чува честице моштију 75 светитеља и реплику Чудотворне иконе Богородице Јерусалимске (икону је по предању насликао Свети апостол Лука, а рађена је по аутентичном лику Мајке Божије). Звук звона пробудио је помало успавано Грабово. Чује се откако се ту доселила монахиња Агапија. Чим се доселила, мати Агапија постала је део заједнице. Изграђен је мост и пут до манастира, пристигла је реплика Јерусалимске иконе Пресвете Богородице са полудрагим камењем и каменом са гроба Мајке Божије, па то олакшава и оплемењује рад и свештенику који овде обавља службу сваке недеље и празника. Манастирска слава обележава се 12. јула на Петровдан. Сваке године се крај манастира одржава Петровдански сабор.

Храм је обновљен, потребно је још само осликати унурашњост цркве. Порта је лепо уређена. Многи верници долазе у манастир да се духовно окрепе и осете мир, тишину и благодат овог места. Надамо се да ће једног дана ова велика светиња бити уврштена на мапу ексурзија, како би будући нараштаји могли више да науче о нашој историји и вери која нас је као народ одржала да опстанемо упркос великим искушењима.

Припада Епархији крушевачкој.

Манастир Грабово код Ражња

Манастир Светог Романа налази се на десној обали Јужне Мораве у близини села Ђунис. Посвећен је Благовестима. Први пут се помиње у хрисовуљи византијског цара Василија II 1020. године. Манастир је добио име по Светом Роману, ученику Светог Климента, који је у другој половини 9. века заједно са Светим Нестором, ширио хришћанство у народу овог краја. Овде се упокојио. Његове свете мошти налазе се у манастирској цркви. Поштује се као чудотворац и исцелитељ.

По народном предању, манастир је обновио управник ергеле Кнеза Лазара, који је, чувајући стада, наишао на разрушен гроб Светог Романа. Он оде у Крушевац, на двор Светог кнеза Лазара и исприча му шта је пронашао и Свети Кнез подиже цркву над разрушеним гробом.

Манастир је поново страдао од Турака и доживео нова разарања у 16. веку као и у време Аустро – турског рата у 18. веку, када је порушен до темеља. Обновио га је Ђорђе Пиле који је 1793. године измолио ферман од султана да за три године обнови манастир.

Обнова је завршена 1796. године. Живопис из 1795. године сачуван је у певницама и поткуполном простору. Сматра се да се испод њега налази старији слој фрескописа. Нови живопис је урађен 1831. године.