Свети равноапостолни цар Константин и његова мајка Јелена

Наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена у четвртом веку. Овај празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари. 

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: Равноапостолни. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест.

Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом Часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 храмова. Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења.

Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још десет година од упокојења своје мајке, те се и он престави Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих апостола у Цариграду. И данас, после толико година, Свети равноапостолни Цар живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.

Акатист светом цару Константину и царици Јечени

празнују се 21. маја (03. јуна)

Кондак 1.
Ти, који си знаком Крста обасјан са неба светлије него сунчевим сјајем, открио си знак Господњи и њиме се наоружао и све непријатеље победио. Сада и нама, који се клањамо икони твојој, Свети Царе Константине, заједно са предобром мајком твојом Царицом Јеленом, помозите нама који вам певамо: Радујте се, родитељи хришћана!
Икос 1.
Као анђео богозарном светлошћу осветљен благовестио си свету Госнода нашег Исуса Христа, да је Господ и Син Бога истинитог; због тога ти певамо овако:
Радуј се, оцем хришћана си назван!
Радуј се, јер се Сам Господ Исус у твом сну показа!
Радуј се, јер си Максенција снагом Крста победио!
Радуј се, јер си у Рим са великом славом ушао!
Радуј се, јер те Римљани са великом радошћу за цара поставише!
Радуј се, јер си у част Господа Исуса Христа камени Крст у сред Рима поставио!
Радуј се, јер си на светом Крсту написао ”Исус Христос побеђује”!
Радуј се, јер си снагом Исусовог Крста све непријатеље победио!
Радуј се, јер си се по допушгењу Господњем од лепре разболео!
Радуј се, јер су ти се светитељи велики, Апостоли, у сну ноказали!
Радуј се, јер си, кроз учење свегог јерарха Силвестра, свим срцем својим у Господа нашег Исуса Христа поверовао!
Радуј се, Свети Царе Константине!
Кондак 2.
Видећи да си се душом и телом од лепре разболео, позвао си у помоћ Бога хришћанског а Господ, не окренувши се од тебе, посла ти свете Своје Апостоле за утеху и они ти рекоше шта да радиш како би се исцелио, те си се Божјој милости радовао певајући Господу: Алилуја!
Икос 2.
Царицу Јелену пречеститу, мајку Цара Константина, са радошћу се окупивши сви правоверни хришћани заједно са монасима и монахињама, хвалимо песмама својим овако:
Радуј се, јер си из рода царскога потекла!
Радуј се, јер си мајка Светог Цара Константина!
Радуј се, јер си у Исуса Христа веровала!
Радуј се, јер сн у име Свете Тројипе крштена!
Радуј се, јер си си са великом љубављу у Јерусалим отишла!
Радуј се, јер си крст Господњи много желела!
Радуј се, јер си тамо Крст живоносни нашла!
Радуј се, јер си ти нрва Светом Крсту рекла ”Радуј се Дрво радосно”!
Радуј се, јер си радујући се гледала како Свети Крст мртваца оживљује!
Радуј се, јер си дала да се у Јерусалиму велелепна црква изгради!
Радуј се, јер си поручила да се црква назове ”Црква Васкрсења Господа Исуса
Христа”!
Радуј се, јер си нама хришћанима као мајка!
Радуј се, Свега Царице Јелена!
Кондак 3.
Пречестига Царице, ми верници заједно са свештенством и са свим монасима, уздамо се да ћеш се обазрети на многострадалносг нашу и бити од помоћи сада нама грешнима који певамо Господу: Алилуја!
Икос 3.
Царство твоје равнајући са Царством горњим, радосни Царе Константине, царе и господару свих, са чистим мислима вером облагодаћеним, крстио си се; због тога ти певамо овако:
Радуј се, јер си се у име Оца и Сина и Светога Духа крстио!
Радуј се, јер те се за време крштења рука Господа Исуса Христа дотакла!
Радуј се, јер је лепра као крљушт са тебе спала!
Радуј се, јер си се, обучен у беле хаљине, царем хришћана назвао!
Радуј се, јер си свим паганима поручио да се крсте и хришћанима назову!
Радуј се, јер си наредио да се идолима храмови пониште!
Радуј се, јер си свете цркве у име Исуса Христа поручио да се граде!
Радуј се, јер си свету мајку Јелену са много
части и богатсвтва послао!
Радуј се, јер си међу царевима први хришћанин!
Радуј се, јер си целом свету радост донео својим крштењем!
Радуј се, јер су пагани идући за тобом хришћани постали!
Радуј се, јер ми, свештенство мироносно и монаси, грешни дакле, хвалимо те и величамо заувек!
Радуј се, Свети Царе Константине!
Кондак 4.
Помињемо те као скупоцено миро правоверни, Царе Константине, који си по жељи Христовој данас као сунце засијао, који си идоле поништио. Због тога се теби клањамо и заједно са тобом тевамо Гостоду: Алилуја!
Икос 4.
Теби, која си ревносно реч Божју следила, која си се добронамерно и са много честитости, као царица хришћана уподобила, радосно ти приносимо ове похвале:
Радуј се, јер си у Јерусалиму осамнаест цркава саградила!
Радуј се, јер си те цркве свим велелепним богатствима улепшала!
Радуј се, јер заједно са сином својим, Царом Константином, Свети Крст у рукама држите!
Радуј се, јер си део крсног дрвета животворног у Цариград донела!
Радуј се, јер си света постоља целебна Крста Хрнстовог у рукама носила!
Радуј се, јер си, крстећи се са правом вером у Христа, служила!
Радуј се, јер си увек према сиромашнима милосрдна била!
Радуј се, јер си се мноштвом добрих дела уподобила!
Радуј се, јер си се овоземаљским делима увеличала!
Радуј се, јер те сав род хришћански као царицу правоверну слави!
Радуј се, јер си ослабљена и болешћу исцрнљена у дубоку старост зашла!
Радуј се, јер си добрим путем ка Богу кренула и нреселила се са овог света у живот вечни!
Радуј се, Света Царице Јелена!
Кондак 5.
Са великом жељом си се трудио свети царе Константине да хришћанство у целом твоме царству као и у целом свегу распрострањено буде; мноштво ствари си богоугодних учинио и добрих одлука донео док си ту намеру хришћанску извршавао, чишћењу од разних јереси које су у исто време кад и вера хришћанска настале и сметња нравој вери биле много си донринео; због гога са љубављу заједно са тобом Богу певамо: Алилуја!
Икос 5.
Многорадосни царе Константине сабор отаца Божјих си сазвао и кроз њих срца свих јеретика проклео, Арија најпре, и приволео их да славе Госиода Исуса Христа као Сина Божјег; због тога ти приносимо ове похвале:
Радуј се, јер си на Први сабор свих три стотине осамнаест светих отаца сопственом поруком у Никеји сабрао!
Радуј се, јер истинским биткама права вера је осветљена!
Радуј се, јер је Арије после Првог сабора постиђен остао!
Радуј се, јер је неверни Арије довека у ад са ђаволом изгоњен!
Радуј се, јер смо ми хришћани твојим правоверјем просветљени!
Радуј се, јер си Господа нашег Исуса Христа целом свету као Сина Божјег проноведао!
Радуј се, јер се твојим примањем вере хришћанске Крсг Господњи пронађе!
Радуј се, јер пошто Крст Свети би пронађен туговаху непријатељи!
Радуј се, јер се смислом часнога Крста демони гоне!
Радуј се, јер заједно са светом мајком твојом Крст Господа Исуса Христа у рукама држите!
Радуј се, јер део часнога Крсга кога донесе света твоја мајка Царица Јелена у руке твоје свете си примио!
Радуј се, јер за нас у Хрисгу браћу твоју усрдни си молитвеник пред Госиодом!
Радуј се, Свети Царе Константине!
Кондак 6.
Као да си се у најскупље хаљине обукао, о, велики, милосрђем многим и мноштвом умилења си се уподобио. Управо те због тога номињемо и са тобом треславном Господу говоримо: Алилуја!
Икос 6.
Како да захвалимо појући теби великој, које речи да користимо достојне похвале доброте твоје, о, честита Јелена, теби коју су Небеса Госнодња радосно примила. Једини Господ зна те речи, а ми ти зато певамо овако:
Радуј се, ти чију душу свету у великој слави до Небеса самих анђели уздигоше!
Радуј се, јер си светлијег од свеглости Господа видела!
Радуј се, јер си пред Логосом Божјим и Пречистом Матером Божјом на колена пала!
Радуј се, јер си небеске обитељи истражила!
Радуј се, јер си све рајске лепоте видела!
Радуј се, јер сада се наслађујеш свиме што око човечје не виде, ухо не чу и што у срце човечје не уђе!
Радуј се, јер си у Царству Небеском своје место нашла!
Радуј се, Царице јер си и царица небеска!
Радуј се, јер са арханђелима збориш!
Радуј се, јер са анђелима Господу певаш!
Радуј се, јер ти и ми маловерни радосно појемо!
Радуј се, свега царице Јелена!
Кондак 7.
И после твога уснућа и твојих богоугодних дела остала си угодница Божја и она која у чуда верује, радосна царице Јелана; због тога те са вером славимо, ми добрим делима Божјим просветљени, умилно ти кличући: Алилуја!
Икос 7.
Народ Божји си Духом Божјим родио, народе старе јудејске и паганске водом крштења осветио; и зато ти хвалу узносимо овако:
Радуј се, јер си кроз апостоле божје прослављен!
Радуј се, јер си многу милостињу и милосрђе учинио!
Радуј се, јер си након многих мука, искушења и брига до радосно окончао!
Радуј се, јер си се после кратке болести упокојио, и душа и тело се раздвојише, а душа на небо отиде!
Радуј се, јер су те арханђели благим анђеоским појањем на небо уздигли!
Радуј се, јер си се престолу Свете Тројице поклонио!
Радуј се, јер су те свети апостоли пред Богом похвалили!
Радуј се, јер су те свети мученици, преподобни и сви праведници са поштовањем дочекали!
Радуј се, јер си рајска добра за векове векова наследио!
Радуј се, јер ти ми, са монасима и пустињацима, у један глас певамо овако:
Радуј се, свети царе Константине!
Кондак 8.
Из гроба твог, где се одмара свето и честито тело гвоје, царе Константине, зраци исцељења Божјег извиру онима који верују и који си приближе, а ми који у правој вери живимо, молимо те да заједно са предобром твојом мајком Јеленом, руку помоћи пружите нама кличућима Богу: Алилуја!
Икос 8.
Како је само осветљена душа твоја преславна Царице Јелена, поносу жена, која си сада на Небесима, примајући награду за страдања и труд твој; због тога ти кличемо овако:
Радуј се, због гога шго си Крст пречасни пронашла!
Радуј се, истинска молитвенице јер си Крстом, Јудеје избавила!
Радуј се, јер си Крсгом Хрисговом следбеницом себе начинила!
Радуј се, јер ад надзиреш и нечастивог обуздаваш!
Радуј се, јер си рајска добра за векове векова наследила!
Радуј се, посреднице грешних пред Господом!
Радуј се, јер исправљаш оне који неправедно осуђују!
Радуј се, јер си помоћница онима који пребрзо одлуке доносе!
Радуј се, избавитељко од телесних и духовних мука!
Радуј се, болеснима добра лечебнице!
Радуј се, свим правоверним хришћанима добра помоћнице!
Радуј се, свега царице Јелена!
Кондак 9.
Светошћу си свој живот усавршила, светима окружена, светошћу и светлошћу нетварном си испуњена; зато осветљујеш нас који из дубине теме греховне од тебе опроштај тражећи, Господу кличемо: Алилуја!
Икос 9.
Творца и Цара свих прослављајући, царе Константине, теби који си кроз искушења до Небеса у великој слави уздигнут, кличемо овако:
Радуј се, јер сам преподобни Пајсије Му рече да си се са светима изравнао!
Радуј се, јер ти као и сам светитељ за нас се молиш Господу Богу!
Радуј се, јер се ми грешни у молитве твоје уздамо!
Радуј се, јер када смо у невољама твоје име призивамо, а ти нас услишаваш!
Радуј се, јер велика радост јеси у невољама Нашим!
Радуј се, вредни заштитниче наш!
Радуј се, јер нам светлиш попут сунца!
Радуј се, јер си идоле у мрачни ад прогнао!
Радуј се, јер демони беже твојим усрдним молитвама гоњени!
Радуј се, јер си дика нама слабим хришћанима!
Радуј се, куло православних хришћана неосвојива!
Радуј се, велики заштитниче манастира и цркава наших!
Радуј се, Свети Царе Константине!
Кондак 10.
Са неба те је као Павла Христос Господ угледао, свети Ццаре Константине и научио те да Му се клањаш и да Њега Цара Јединога славиш; и са истинском вером си Га прослављао, сав народ уводећи у веру Његову и учећи га да поје оно што до тада није појао: Алилуја!
Икос 10.
Царице Јелена свега, од Господа Христа изабрана, помилуј нас и просвети душе наше затамњене од греха, не обазирући се на грехе наше прими ове наше похвале:
Радуј се, рајска ружо миомирисна!
Радуј се, бели крине израстао у рајској башти небеској!
Радуј се, духовна царице!
Радуј се, ти која проповедаш праву веру!
Радуј се, која си обратила идолопоклонике у праву веру!
Радуј се, преобратитељко јеретика!
Радуј се, изгонитељко недела душманских!
Радуј се, у невољи свагда помоћнице!
Радуј се, посреднице наша пред Госнодом!
Радуј се, ти која нам духовне радости доносиш!
Радуј се, поука учитељко!
Радуј се, ти која нас општежићу учиш!
Радуј се, света царице Јелена!
Кондак 11.
Због свега што сам чуо, снпокојан сам духом и радостан; не бојим се зла које може противу мене да завојује, зато што имам тебе, царице Јелена, у свим невољама моћна помоћнице; због тога са анђелима славим Господа кличући: Алилуја!
Икос 11.
Од Исуса Христа нама даривани, правоверни царе Константине, који си као Соломон праведан, који имаш нежност Давидову, праву веру апостолску и силу Соломонову; због тога ти приносимо похвале и славимо те певајући:
Радуј се, првоизабрани од Господа међу свим царевима!
Радуј се, јер ти је Бог Отац открио Господа нашег Исуса Христа!
Радуј се, јер си Бога истинитог проповедао!
Радуј се, јер просвегљујеш науком небеском!
Радуј се, јер се тобом Господ Исус Христос прослави!
Радуј се, јер се тобом Крст Господњи прослави!
Радуј се, ти који гледаш нетварну светлост небеску!
Радуј се, јер кроз тебе права вера засија!
Радуј се, јер се кроз тебе кривоверје искорени!
Радуј се, чистог срца и духа осветљеног пријатељу Господњи!
Радуј се, јер нас слабе стрпљењем оснажујеш!
Радуј се, јер си посредник наш пред Госиодом!
Радуј се, свети царе Константине!
Кондак 12.
Дарове бесцене и велелепне примаш од Господа, свети царе Консгантине, веселећи се као Цар Небески, а ми радосно певамо Господу: Алилуја!
Икос 12.
Никада нећемо заћутати о чудима твојим; гласно ћемо клицати захваљујући ти за сва добра која си нам донела, света царице Јелена, славећи те овако:
Радуј се, смерна и многовољена царице!
Радуј се, откривена ризницо доброте!
Радуј се, неуморна заштитнице онима који ти се моле!
Радуј се, победитељко непријатеља светих манастира!
Радуј се, јер оне који те славе милујеш!
Радуј се, јер са неба гледаш и помажеш онима који ти се моле!
Радуј се, јер се пред престолом Свегом Тројицом за нас молиш!
Радуј се, јер си посредница наша пред пречистом Богородицом!
Радуј се, јер је радост твоја на Небесима бескрајна!
Радуј се, јер се заједно са сином својим царом Консгантином у Царству Божјем радујеш!
Радуј се, телима нашим напаћеним!
Радуј се, јер твоје свете молитве бивају услишене!
Радуј се, свега царице Јелена!
Кондак 13.
Ви Свети који васељену просветлисте правом вером у истини се показасте, у Господу заједнице свега, царе Константине и царице Јелена, примите сада ове молитве наше и принесите Цару Христу кога прослављамо као Јединога који вас је ујединио, кличући Му са вама и са свим причасницима небеским: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва прва светом цару Константину и царици Јелени

Свети цареви Константине и Јелена, пред Богом и Матером Божјом ви сте нада наша и посредници наши, наша радост у временима злим, штитите нас кад устреба и помозите нам. Манастира наших и цркава пазитељи, због чега верујемо и молимо се у сузама усрдно вама, не окрените се од нас слабих, и посредујете пред Богом и пречистом матером Божјом Маријом да бдију над нама праштајући нам сагрешења наша и да све нас оснаже у вери доживотно, до опроштаја грехова наших. Амин.

Молитва друга светом цару Константину и царици Јелени

Свети цареви Константине и Јелена, ви који сте чистији од свих Господњом руком одабраних царева, падајући пред вама у сузама вас молимо: помилујте нас који смо у невољама; ви сте посредници наши пред Светом Тројицом, и избавитељи. Почујте мољења наша сада, одагнајте невоље наше у овом земном животу и излечите немоћи наше, исцелите болести наше, угасите пламен злобе наше, избавите нас од непријатеља видљивих и невидљивих. Дајте нам да у миру са другима и у миру своме душевном живимо; помозите нам молитвама вашим светим. Смилујте се сада и опростите сагрешења наша, јер са Страхом и умиљењем кличемо вам: Родитељи хришћана! Амин

Преподобни Стефан Пиперски

Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.

У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског — Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина — свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“.

Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче.

Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут.

То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде.

Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан.

Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и пастом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима.

Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња.

У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља.

Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела.

На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској.

Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

Свети мученик Талалеј

Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата, Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима, као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!“ Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло, да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов, помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах, него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.

Поводом нагађања и претпоставки о броју верних који су се поклонили Чудесном Појасу Пресвете Богородице обавештавамо јавност да Управа Храма Светог Саве о томе води тачну евиденцију, првенствено из безбедносних разлога.

Наиме, од уношења на Спасовдан, 21. маја увече, па до вечерас , 31. маја у 20,35 часова кроз Храм Светог Саве је прошло 478.000 верника.

Часни Појас Пресвете Богородице у престоном храму Светог Саве биће све до суботе, 6. јуна 2026. године, када ће, после свете Литургије којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, бити свечано испраћен у свети и велики манастир Ватопед на Светој Гори Aтонској.

Педесетница /Духови /Тројица

Педесетница, или Духови, празнује се педесет дана након Васкрса и обележава силазак Светога Духа на апостоле. Тиме се испуњава Христово обећање да нас неће оставити саме, већ да ће нам послати Утешитеља. Силаском Духа Светога Црква се рађа и отпочиње њена мисија – сабирање свих народа у јединство. Свети Дух није безлична сила, већ једна од Тројице – Бог, једнак Оцу и Сину. Он делује у Цркви и у срцима верника, преображава, дарује живот, доноси плодове духовног живота: љубав, радост, мир и остале дарове. Педесетница je стална реалност живота у Цркви. Верник, ако живи у Духу, већ сада учествује у Царству Божјем.

Јеванђеље:

А у последњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: „Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе.” А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен. А многи од народа, чувши ту реч, говораху: „Ово је заиста Пророк.” Други говораху: „Ово је Христос.” А једни говораху: „Зар ће Христос доћи из Галилеје? Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од семена Давидова и из села Витлејема где беше Давид?” Тако настаде раздор у народу због њега. А неки од њих хтедоше да га ухвате; али нико не метну руку на њега. Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: „Зашто га не доведосте?” Слуге одговорише: „Никада човек није тако говорио као овај човек.” Тада им одговорише фарисеји: „Зар сте се и ви преварили?” Верова ли ко у њега од главара или од фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је! Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и беше један од њих: „Еда ли Закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша и дозна шта чини?” Одговорише му и рекоше: „Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази.” Исус им опет рече, говорећи: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ Јеванђеље од Јована зачало 27 (7,37-52; 8,12)

Силазак Светога Духа на апостоле

Прошле недеље на празник Светих отаца Првог васељенског сабора, говорили смо о Христовом Божанству. Данас на празник Педесетнице размишљамо о Божанству Светога Духа.

Педесети дан након Васкрса славимо празник Педесетнице, односно Силаска Светога Духа на апостоле. Тада се испунило Христово обећање о доласку Светога Духа а о којем Господ говори и у данашњем јеванђељу: „Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе.” О значењу воде живе, говорили смо у Недељу Самарјанке. Рекли смо да је вода жива симбол Светога Духа који долази да опере, очисти, скине сва наша бремена и све наше мрље. Празник је ово велике радости јер нас по њему Христос уверава да нас није оставио својим вазнесењем на небо. Послао нам је обећаног Утешитеља и по Њему Христос остаје са нама до свршетка века (Матеј 28,20).

Овај је празник познат и као Тројице, Тројичин дан, односно Духови. Назив Тројице говори о епифанији (богојављењу) овога празника. Силазак Светога Духа на апостоле је завршни чин откривења Бога као Оца, Сина и Светога Духа па се из тога разлога данас слави и Света Тројица. Назив Духови је преузет из старословенског односно црквенословенског језика где је то генитив једнине и односи се на Светог Духа, а не множину духова, како то звучи у нашем савременом језику.

Назив Педесетница је преузет  из Старога завета. Педесети дан након Пасхе, Јевреји су славили празник седмица (Левитска 23,15; Исаија 34,22). То је заправо био дан захвалности за жетву која се тих дана завршавала. На овај дан, Јевреји су такође славили проглашење Закона на Синају након изласка из Египта.

Пошто је ово био обавезан ходочаснички празник за све пунолетне Јевреје, многи ходочасници су се нашли у Јерусалиму. У данашњем апостолу (Дела 2,1-11) читамо како “у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом”. Били су то Јевреји из различитих делова Римског царства. Иако су они говорили арамејским или грчким језиком, говорили су и језицима односно нагласцима простора с којег су долазили. Било је ту и оних који су били прозелити, дакле обраћеници на јудаизам,а који су долазили из других народа. Господ је нашао за сходно да да управо тада излије Светога Духа на апостоле. Свети Дух долази у виду огњених језика, односно свакоме је Дух дао да говори одређени језик (Дела 2, 3-4). Језици којима су апостоли говорили били су разумљиви ходочаснима: „Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили” (Дела 2, 7-8). Свети Дух долази долази да уједини раздељено и да сломи проклетство Вавилона, о чему се пева у кондаку данашњег празника: “Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа“.

Зато се силазак Светога Духа на апостоле сматра и рођењем Цркве. Као што је проглашењем Закона на Синају Бог успоставио савез са Израелом, тако се и силаском Светога Духа на апостоле успоставља савез са новим народом односно Црквом, која окупља различите народе и језике. Овога дана испунило се и старозаветно обећање дато по пророку Јоилу: “И после тога ћу излити Духа Својега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне, младићи ће ваши видети утваре. И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Духа Својега. И учинићу чудеса на небу и на земљи, крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И сваки који призове име Господње, спашће се, јер ће на гори Сион и у Јерусалиму бити спасење, као што је рекао Господ, и у остатку који позове Господ” (Јоил 2, 28-32; 3, 1-4)

Ко је Свети Дух? Да ли је Он особа или само сила Божја? Да ли је један од нераздељиве Тројице или назив за једног Бога? Ова су се питања постављала у самим почецима Цркве. Појављивале су се различите јереси на које је Црква реаговала правоверним одговором. Јеретик Савелије, у трећем веку, учио је да је Бог једна личност са три маске, односно да се Бог манифестује као Отац, као Син и као Свети Дух, али да се не ради о три личности већ само једној. Јеретик Арије у четвртом веку учио је да један Бог, Отац, а да су Син и Свети Дух створења. Јеретик Македоније, у четвртом век сматрао је да је Свети Дух створен од Сина. Сва та учења су у мањој или већој мери присутна и у појединим данашњим сектама. Унитаристи и Јеховини сведоци заступају Аријево учење о Христу. Јеховини сведоци сматрају да је Свети Дух само назив за Божју силу. Као реакција на ране јереси о Светом Духу, Други васељенски сабор, 381. године допунио је Никејски Симбол вере: “И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке”.

Дакле, у Никејско-цариградском Сиболу вере исповедамо да је Свети Дух истинити Бог, једнак Оцу и Сину. То веровање темељено је на учењу Светог Писма. Већ на почетку, у Постанку 1, 2, говори се о Духу Божијем који „лебди над водама“. Овај извештај је веома важан за даље разумевање деловања Светог Духа. Он учествује у стварању и ствара ред из хаоса. И данас он ствара нове личности у Христу и уноси хармонију и ред у хаотичне животе. Он је дакле активна личност а не нека безлична сила.

У Старом завету Свети Дух је деловао на различите начине. Он је инспирисао људе да запишу Божје откривење – Свето Писмо (2 Тимотеју 3, 16). Он је Божјим слугама дао снагу да буду верни и постојани и да воде Божји народ (Судије 6, 35), да познају и проповедају јединог Бога (Исаија 61,1-2), а Самсону даје и физичку снагу (Судије 15,14). ). Веселеилу је развио дарове и способности, да изводи уметничке радове у Шатору састанка (Излазак 31, 3-5). Деловање Светога Духа је посебно видљиво код пророка, као што су Илија и Јелисеј.

Свето Писмо нам открива да је Свети Дух личност, али не било која личност. Свети Дух је божанска личност, дакле Бог. Свето Писмо објављује Светог Духа као личност која има атрибуте Божанства. Свети Дух је свезнајући. (1 Коринћанима 2, 11). Он је свуда присутан. Он истовремено обитава у срцима свих верника (Јован 14,17). Он је свемоћан (Захарија 4, 6). Он је творац (Јов 33, 4). Дух Свети је истина (1 Јованова 5, 6).

Свети Дух је трећа божанска личност. У Матеју 28, 18 помиње се и изједначава заједно са Оцем и Сином. У 2 Коринћанима 13, 13 Павле изриче благослов у име Оца и Сина и Светога Духа. Христос говори о другом Утешитељу који наставља Његову службу (Јован 16,7). У Јовану 14, 5-26 говори се о све три личности Тројице, а на посебан начин о улози Светога Духа након Христовог физичког одласка са ове земље: “И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер га не види, нити га познаје; а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама”. (Јован 14, 16-18).

Свети Дух чини Цркву живим организмом. Све што се у цркви догађа, догађа се деловањем, односно благодаћу Светога Духа. Свака је литургија изливање Светога Духа на сабрани верни народ. Свете тајне преображавају верујуће по благодати Светога Духа. Свети Дух вечно пребива у Цркви, чува је и брани. Зато је она ступ и тврђава истине која је опстала до данашњега дана и поред свих искушења, невоља и прогонстава.

Свети Дух је присутан не само у Цркви као заједници Божјег народа, већ и у сваком хришћанину. У Источној цркви, већ при крштењу, врши се и света тајна миропомазања. Свештеник помазује делове тела новокрштенога освећеним миром, чиме му се даје печат дара Светога Духа, за узрастање и јачање у духовном животу. Само по Светом Духу можемо имати праву заједницу са Христом. Свети Јован Златоусти у својој проповеди на Духове каже: “Када код вас не би било Духа Светога, онда ми верни не би могли Исуса називати Господом, јер је написано: И нико не може рећи: ‘Исус је Господ, осим Духом Светим’ (1 Коринћанима 13, 3). Када код вас не би било Духа Светога не би се могли молити Богу пошто говоримо: ‘Оче наш који си на небесима’. Као што не би могли Христа да називамо својим Господом, тако ни Бога не би могли да називамо својим Оцем. А како је то познато? Сам апостол говори: ‘А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче’(Галатима. 4, 6)”. 

Хришћански верник се препознаје по плодовима које у њему производи Свети Дух. А плод Светога Духа је “љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост; против оваквих ствари нема закона”. (Галаћанима 5, 22-23). Да би се ови плодови развијали у нашем духовном животу, потребно је да будемо у заједници са Светим Духом. Отац нам даје љубав, по Христу добијамо благодат, а по Светом Духу развијамо заједницу с Оцем, Сином и Светим Духом (2 Коринћанима 13,13). Зато је литургијска молитва Царе небески (Царју небесни), и свакодневна молитва сваког хришћанина: “Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше”. Када се Свети Дух усели у нас, он нас води ка покајању. Покајање чини наше душе очишћенима. Хришћанин у снази Светога Духа, који је ризница добара и даваоц живота, живи плодоносним животом. Наведени плодови Светога Духа су јасан показатељ живота у Христу. Свети апостол Павле каже: “Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов” (Римљанима 8,9). А ко има Светога Духа “они су синови Божји” (Римљанима 8, 14). У данашњем јеванђељу Христос каже: “Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ А Свети апостол Павле каже: “Владајте се као деца светлости: Јер плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини” (Ефежанима 5, 8-9). Бити дакле Христов значи бити испуњен Светим Духом а видиљиви знаци те испуњености су плодови Светог Духа.

Педесетница није само прослава догађаја од пре 2000 година. Она је и данас стварност Цркве и верујућих у Христа. Ако смо Христови, десила нам се и дешава се Педесетница. Протојереј Александар Шмеман каже: “Живот Цркве је вечна Педесетница, вечни долазак Светога Духа, и зато ‘Ко је жедан нека дође и пије!’ (Јован 7,37)“. Свети Дух је наш Утешитељ и чувар на путу до коначног циља – Царства Божјег. Нека нам Бог помогне да, вођени Светим Духом, устрајемо на томе путу. Амин.

Свети свештеномученик Теодор, епископ вршачки

Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик Светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере.

Исте године донете су мошти Светог Саве из Манастира Милешева и спаљене на Врачару.

Новомученик Вукашин (Клепачки)

Вукашин Мандрапа (рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу). Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче,
Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац.
Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше
„Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао.
Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој истроји Срба

Ево дана који нам је дао Бог: у архијерејској саборној Литургији, у храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, СВЕТОГА ВУКАШИНА ЈАСЕНОВАЧКОГ.

Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да г. 1945. мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до г. 1992-1995. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа).

Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941.г. повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. г., недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје).

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна мусл и манска породица.

У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Ср п ско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Светог Архангела, славе као свога службеника и заштитника.

С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" ( εν τούτω νίκα , Ин хоц сигно винцес).

Завера ћутања

Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"!

Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ , значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, године 1946, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине).

Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачки "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945 . г; или заточеници који су имали среће да их. преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. С астанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у С Р Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања г. 1943). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу , и још више : идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје! - давали у п раво ср п ски комунис ти Комунизам је тражио баш од Срба ( од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест".

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у храму Светог Саве на Врачару оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна п есма ' Ђурђевдан је ' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра , названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. била Пешадијска школа и Касарна "Маршала Тита"!).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942 ., нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана , зашворених само за т о ш т о су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби : млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЏ" и натпис "седам коња или четрдесет војника ", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“ , т е смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!

Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо ) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе ! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас ! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!

Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марков-дан! Питају :"Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан ' Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај"!) и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом "Јасеновац"). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком. (Слушали смо пуцње).

А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају "Тотовци" "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљенос т и, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке . Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јеп су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану . Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец , па чак и неки сарајввеки Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. г. , о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју") . Пробој из Јасеновца су извршили зана т лије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини п реживели сведоци Јасеновца! (А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату!) Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру!

Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде : сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци "Тотовци" нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа , иду задригли "Тотовци" и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга!). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали "Тотовску" пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор . А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља!) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут али заувек (!) схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за "њега " цву смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999 . ), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!

То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор : додуше, мирнодобски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио цве да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!

А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје , наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној !", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреносш еепе Светог Вукашина Јасеновачког.

Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас!

Свети мученици сурдулички

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.

За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.

О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације

Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством.

Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.

По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.

Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом.

То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом.

На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.

Свети Ахил, епископ лариски

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена". И јелај заиста потекне на удивљење свију.

Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу.

Свети Ахилије, црква у Ариљу

Преподобни Пахомије Велики

Родом Мисирац, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом дознавши од хришћана за једнога Бога, и видевши њихов благочестив живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се десет година учио животу подвижничком.

Тада му се јави ангел у оделу схимника на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав општежителног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав ангела Божјега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде, Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божјој без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује.

Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом Божјим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од ангела. А када се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових ученика износио је до седам хиљада. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха.

Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.

Свети Никодим, Архиепископ српски

Српска Православна Црква 25. маја по новом, (12. маја по јулијанском календару) молитвено прославља Светог Никодима, Архиепископа српског.

Тропар, глас 4.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, глас 4.

Уздигавши се на висину врлина, њима си се Богу приближио: Моли се за нас, преосвећени, који те са љубављу славимо, као пастира и учитеља.

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски.

У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Свети Никодим, Архиепископ српски (1317-1324)

Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спасовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског.

Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље.

Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања.
Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе.

За проучавање богослужења Српске Цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања.

По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји. У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи.

Управљао је Српском Црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.

Свети Герман Цариградски

Тропар, глас 4.

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Кондак, глас 4.

Похвалимо верни по дугу двојицу величанствених првосвештеника, Светог Германа и божанског Епифанија: Они су попалили безбожничке злоречивости, изложивши премудре догмате свима који свагда православно поју велику тајну побожности.

Свети Герман родио се у Цариграду. Отац његов патриције Јустин био је први сенатор царски, човек врло чувен и уважен. Њега из зависти уби цар Константин Погонат, када ступи на престо. Пошто уби овог знаменитог сенатора, Константин нареди те ушкопише његовог сина, блаженог Германа, који тада беше дечак, и причислише га црквеном клиру. Ово учини Константин да се Герман не би, кад постане пунолетан, као чиновник и сенатор осветио Погонатовом дому за убиство свог оца. У овом духовном звању блажени Герман живљаше као анђео Божји: далек од сваког пристрашћа земаљског и сујете светске, он свим умом својим беше устремљен к Богу, и уста му увек беху пуна хвале Господње, и усрдно дан и ноћ изучаваше Божанствене књиге. Отуда је и дубину премудрости упознао и животворну воду богонадахнутих учења поцрпао, којима је касније, као пастир и учитељ, напајао Цркву Христову.

Када стиже у зреле године свети Герман, сијајући као светилник својим врлинским животом и ученошћу, би најпре посвећен за епископа града Кизика. Ту је он водио борбу са монотелитском јереси, заједно са свјатјејшим патријархом Киром, са којим и прогонство претрпе од неправоверног цара Филипа. Но пошто неправедни гонитељ убрзо са хуком погибе, а свјатјејши се патријарх Кир престави у прогонству; и пошто псевдопатријарх Јован јеретик би збачен, онда за царовања Анастасија II на велику радост народа би на цариградски патријаршки престо узведен свети Герман, као муж достојан и пун благодати Божје, која се показиваше у његовој прозорљивости, јер он предвиђаше будуће ствари и догађаје и пророчки их претсказиваше. Тако, када је он први пут улазио у саборну цркву, свету Софију, и народ се тискао жељан да види новоизабраног патријарха, нека трудна жена Ана, приближивши се к њему, повика: Благослови, оче, плод у утроби мојој! - Патријарх погледа у њу и, провидевши унутрашњим очима оно што ће се збити, рече: Нека Господ благослови плод твој молитвама светог Првомученика.

Овим речима свети Герман прорече, да ће она родити мушко дете и да ће оно имати име светог првомученика Стефана. Поред тога, ово пророштво би потврђено чудом. Јер када свети патријарх говораше ово пророштво, из његових уста заједно са речима излажаше пламен огњени. То виде сама жена, и касније свима то казиваше са заклетвом. По томе се пламену она чврсто увери да је светитељево пророштво истинито. И стварно, Ана роди мушко дете, коме би дато име Стефан, према пророштву свјатјејшег патријарха Германа. Овај Стефан када одрасте, прими иночки чин и инокова свештено на Авксентијевој гори према Цариграду, а касније постаде исповедник Христов и мученик, јер пострада за свете иконе од злочестивог цара Константина Копронима. За овог пак Копронима, сина цара Лава Исавријанца, свети Герман је прорекао да ће бити опаки гонитељ и мучитељ православних хришћана. Јер када га је свети Герман као патријарх крстио, младенац Константин у време крштења оскврнави свету купељ и воду у њој својим изметом. Тада је свети Герман рекао за њега: Ово дете кад одрасте нанеће велико зло хришћанима и пролити много крви благоверних слугу Христових.

Овај Константин доцније би прозван Копроним, тојест ђубриви. И зби се пророчанство светог Германа о њему, јер он многе измучи и поби због поклоњења светим иконама, а међу њима и гореспоменутог светог Стефана.

Иконоборска јерес отпоче за царовања Лава Исавријанца, оца Копронимова. Сав огрезао у тој јереси, Лав Исавријанац се свим силама стараше да је што више рашири и учврсти у народу. Он разасла на све стране свога царства безбожно наређење: да се свуда из храмова свете иконе избацују, ногама газе и спаљују; јер он сматраше свете иконе за идоле, а оне који им се клањају за идолопоклонике. Свети патријарх Герман се јуначки успротиви цару: више пута му је слао благоразумне и угледне духовнике, а и сам му је одлазио и разговарао с њим, и саветовао му да се окане своје зле намере. Али, све је било без успеха. Једном патријарх рече цару: Чуо сам пророчанство једног светог човека, да ће настати гоњење светих икона од зловерних, али нека то не буде за време твога царовања. - А када, и за време чијег царовања имало би то настати? упита цар пажљиво. Свети Герман одговори: Биће неки цар коме ће име бити Конон; он ће подићи гоњење на свете иконе. Лав Исавријанац на то рече: Мени је име Конон. То ми је име дато на крштењу, а Лавом сам назван касније. Значи, то се пророчанство има потпуно испунити за време мога царовања.

Не, господару, - узврати на то цару свети Герман, - нека тога не буде! нека се такво зло не чини за време твоје владавине! Јер онај који жели да спроведе то зло - антихрист је, непријатељ Божјег оваплоћења. Сети се, царе, заклетве коју си положио ступајући на престо: да ћеш свету веру држати беспрекорно, ништа не одузимајући од предања светих Апостола и богонадахнутих Отаца, нити ишта ново, супротно светој вери, уносећи.

Слушајући такве речи свјатјејшега патријарха, цар је час осећао стид, час падао у јарост. И од тада се стаде паштити да пронађе неку кривицу патријарху, како би га удаљио са престола, не као исповедника истине, већ као завереника и побуњеника. Сарадника за своју злу намеру он нађе у лицу презвитера Анастасија, ученика Германовог. Овоме Анастасију, сличном Јуди по нарави, цар обећа патријаршиски престо после Германовог прогонства. Анастасије пак обећа цару да ће му помагати у гоњењу и уништавању светих икона. И непријатељеваше Анастасије против светог Германа, паштећи се да се и пре прогонства светог Германа докопа патријаршијског престола. А свети Герман провиђаше Духом злу намеру Анастасијеву, и предвиђаше све шта ће се догодити Анастасију, па му то и претсказа згодном приликом. Наиме: једном је патријарх Герман улазио у царску палату. Гордељиво ступајући за њим, Анастасије му нагази крај од хаљине његове. Осврнувши се, свети Герман рече Анастасију: Не жури, доћи ће време кад ћеш ти, окружен гомилом народа, уз клицање бити одведен у Дипин. - Али, ни Анастасије, ни други који то чуше, не обратише пажњу на ове речи светога Германа. Сетише их се тек касније, када се ове речи испунише. А како се испунише, рећи ће се доцније.

Свети Герман, као добар војник Исуса Христа, јуначки се и неустрашиво борио са јеретицима мачем речи Божје. Једном приликом он посла цару једног од најизврснијих службеника црквених са оваквом поруком: Не доликује теби, царе, да се безобзирно надимаш пред Богом, Саздатељем твојим, који ти је дао живот и царовање, и немаш права, како се то каже, да покрећеш оно што је непокретно; не доликује теби да прекорачујеш границе, које у древна времена поставише свети Оци. То свеколико служење демонима, и све идолопоклонство, бише уништени човечанским обличјем које Бог Логос узе од Пречисте и Пресвете Дјеве. Изображење бојама на дасци човечанског лика Христовог и Оне која Га је на неисказан начин родила, и изображења светих угодника Божјих, да молитвено поштујемо - нама је предано од Отаца и Учитеља, а предано нам је има већ седам стотина двадесет и пет година, откако се Господ наш јави на земљи у облику човека. Жена која се исцели од течења крви додирнувши хаљине Господње, у знак благодарности изради Спаситељеву слику, после вазнесења Његовог. Но и пре тога сам Господ изобрази на убрусу божански лик свој и одасла га у Едес Авгару. Свети еванђелист Лука изради икону Пречисте Дјеве Богородице. Због тога божанствени Сабори светих Отаца, држани у разна времена и на разним местима, заповедају да се свете иконе молитвено поштују а не уништавају. Знај дакле, царе, ако ти хоћеш да утврдиш безакони иконоборачки догмат, ја први никада нећу пристати на то. Ево, ја сам готов да крв своју пролијем за икону Христа мог, који своју крв проли да обнови пали лик (= палу икону) душе моје. Очигледно је да бешчешће, које се наноси икони Христовој (= лику Христовом), односи се и на Прволик, тојест на самога Христа, исто онако као што се молитвено поштовање, указано икони Христовој, односи на самога Христа. Зато нама, верним слугама Христовим, доликује да умремо за поштовање Господа нашег.

Другом пак приликом сам свети Герман овако говораше цару: Ако сам ја Јона, баците ме у море, јер без Васељенског Сабора ја немам права да прописујем ишта ново односно вере.

Када свети патријарх увиде да ни на који начин не може одвратити цара од јереси, он положи свој патријаршки омофор у божанственом олтару, на свети престо, остављајући свој чин. А цар, силно љут на светог Германа због његових смелих речи, посла, као за рат, наоружане војнике, који светитеља шамараше, тукоше, вукоше, и са бешчашћем из патријаршије истераше. Свети Герман онда се повуче у манастир на монашко безмолвије, на монашко молитвено тиховање, и тамо међу иноцима проведе остале дане свога живота, и мирно се упокоји у Господу, 740 године. Патријархом је био четрнаест година и пет месеци.

После изгнанства свјатјејшег патријарха Германа, цар доведе на његово место гореспоменутог Анастасија, који заједно са царем избациваше из цркава свете иконе и утврђиваше иконоборачку јерес. А пророчанство светог Германа о њему зби се на овај начин. После смрти злочестивог цара Лава Исавријанца на престо ступи његов син Константин Копроним. Константина збаци са престола зет Лавов Артавасд. У томе Артавасду поможе патријарх Анастасије, који и круниса за цара Артавасда и сина његовог Никифора. Након три године Копроним скупи велику војску и заузе Цариград; зету свом Артавасду и његовим синовима, а својим сестрићима, ископа очи, и многе велможе погуби. Односно патријарха пак Анастасија нареди те га нагог свукоше и пред целим народом на гореспоменутом месту Дипину тукоше, па онда на магарца посадише натрашке и по граду водише ругајући му се. Тако се испуни пророчанство светог Германа којим претсказа Анастасију да ће он, окружен гомилом народа, бити одведен у Дипин. Безбожни цар Копроним хтеде и да збаци Анастасија са патријаршиског престола, али, не нашавши другог који би у безбожности био раван Анастасију, он остави Анастасија на патријаршиском престолу, на коме Анастасије остаде двадесет и четири године као мрзост опустошења на месту светом. При крају живота Анастасије доби болест звану "кордаспос", од које његова богомрска уста, која су хулила на свете иконе и на свог учитеља светог Германа, постадоше погани пролаз кроз који му измет излажаше из утробе, и тако он на страшан начин изврже несрећну душу своју. А свети Герман обрете слатки живот са светим јерарсима у царству Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин

Свети Епифаније, Епископ кипарски

Тропар, глас 4.

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Кондак, глас 4.

Похвалимо верни по дугу двојицу величанствених првосвештеника, Светог Германа и божанског Епифанија: Они су попалили безбожничке злоречивости, изложивши премудре догмате свима који свагда православно поју велику тајну побожности.

Рођен као Јеврејин, но увидевши силу вере Христове, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру Светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем, који му прорече, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста, после више година Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требало по жељи царевој и царичиној да осуди Светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград, он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: “Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога”. На то му Епифаније отписа: “Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне”. – И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста. Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се Свети Епифаније 403. године. Од многих дела Светог Епифанија најпознатије је Ковчежић, по грчки: Панарион, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси.

О Типику Архиепископа Никодима

На Светој Гори, крајем 12. века, када је у њу дошао Свети Сава, богослужење се одвијало по обрасцу атонско – студитског синаксара, насталог у периоду од 10. до 12. века, на основу студитског синаксара солунске редакције. Свети је овај поредак, који је привремено увео у манастир Хиландар, ускоро заменио Хиландарским типиком, који је био превод и прерада Евергетидског типика, насталог на основу цариградске редакције студитског синаксара.

Пошто светитељ није превео синаксар Евергетидског типика, него само пролог, богослужење се савршавало по литургијским књигама које су у себи имале синаксарне рубрике Евергетидског типика, а које су преведене од носиоца хиландарске литургијске редакције 13. столећа на чијем челу је стајао Свети Сава. Ове књиге и тај богослужбени образац,  први српски архиепископ ће пренети у Србију и по њему ће се служити у српским парохијама и манастирима до увођења Јерусалимског типика који је настао трудом палестинских монаха на прерађивању цариградске редакције студитског синаксара. (Др Владимир Вукашиновић, Кратки преглед развоја литургијског живота Српске Архиепископије од XIII до XVII века, у: Свештена и духовна Трпеза ( огледи из српске литургијске теологије и праксе: XIII-XXI век, ПБФ, Београд, 2016, стр. 52-67.)

Заправо, на Светој Гори, већ је био у 10. веку уведен Јерусалимски типик, али онај који су спровели студијски монаси који су извели синтезу истог са константинопољским азматским типиком, познатој као прва саваитска или прва студијска редакција. Касније, у 14. веку, у време исихастичког покрета, биће уобличена друга исихастичка редакција Јерусалимског типика.
Свети Сава је на основу прве студијске редакције Јерусалимског типика написао Службу Светом Симеону. (Др Ненад Милошевић, Типик Светог Саве, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 17(2015) 27-35). Мишљења смо да Свети Сава није намеравао да уведе у Српску Цркву Јерусалимски типик друге исихастичке редакције, иако је делимично упознао зачетке таквог богослужења приликом свог другог хаџилука у Свету земљу 1230. године.

Свети Архиепископ Никодим, боравећи у Цариграду крајем 1311. и почетком 1312. године, као хиландарски игуман, присуствовао је богослужењу које су савршавали цариградски, антиохијски и јерусалимски патријарси, по обрасцу друге исихастичке редакције Јерусалимског типика и пожелео је да тај образац уведе и у Српску Архиепископију, сматрајући да ће тако наставити дело Светог Саве које он због маловремености живота није успео да заврши, о чему говори у свом предговору превода Јерусалимског типика. Због тога је послао у Цариград да му се из манастира Светог Јована Претече који је обновио Свети Краљ Милутин, донесе типик, који је он превео а потом је тај превод преписан 1319. године, управо на стогодишњицу добијања аутокефалности Српске Архиепископије. Архиепископ Никодим наводи тачан датум настанка превода – 6827 (1319) године, круг сунца 23, месеца 6, индикта 2. 

На почетку Типика, а после предговора, налази се  један особит Чин, који је у најновије време препознат као Чин панихиде агрипније сличне истом чину у Евергетидском типику. Ова аколутија, по свему судећи, потиче из богослужбеног светосавског предања које је претходило превођењу Јерусалимског типика друге исихастичке редакције од Архиепископа Никодима, и које треба данас посебно проучавати, јер нам је њега оставио Свети Сава и плод је његовог рада у вези са богослужењем Архиепископије Српске. (Владимир Антић, Карактеристике Српског богослужења и појања на почетку 14. века према Никодимовом типику, У: Свети Краљ Милутин и његово доба, историја, књижевност, уметност, тематски зборник међународног научног скупа „Краљ Милутин и доба Палеолога: историја, књижевност и културно наслеђе“, Скопље 24-26. октобар 2021, „Каленић“, Крагујевац, 2023.) 
Блаженопочивши протопрезвитер-ставрофор др Лазар Мирковић, (Пивнице 1885 – 1968, Сремски Карловци) бивши професор Литургике на Богословском факултету у Београду, који се посебно бавио изучавањем Никодимовог типика, утврдио је, да је овај Типик најближи типику који се налази у библиотеци Лавре Преподобног Атанасија Великог у Светој Гори, рукопис бр. 99. Иначе, оно што је од неизмерног значаја јесте то, да је Никодимовог типик данас доступан за изучавање јер га је горе поменути прота Лазар Мирковић, пре Другог светског рата фотографисао од прве до последње странице. Оригинал типика је изгорео приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941 године. Професор Ђорђе Трифуновић, велики поштовалац и ученик почившег проте, приредио је у две књиге издање фототипије изгорелог рукописа Никодимовог типика и рашчитан текст, који је разрешио прота Лазар.

Типик Архиепископа Никодима је први превод Јерусалимског типика не само код нас Срба, већ у читавом словенском свету и предвиђен је за употребу како у парохијским тако и у манастирским заједницама.  Нажалост, са уласком новорускословенских богослужбених књига у наше богослужење и престанком употребе српскословенског језика у нашој Цркви, у другој половини 18. века, Типик Архиепископа Никодима престао је да се употребљава и по њему се од тада не савршава богослужење. Потребно је поновно враћање србуља у наше богослужење, па са њима и Никодимовог типика, што је и препознато код појединих наших савремених српских литургиолога. (Арсеније Главчић, докторанд, Типик архиепископа Никодима, Српска теологија данас, 2009, Православни богословски факултет, Београд, 2010, стр. 294 – 307).

Свети Архиепископ Никодим био је и јесте веома значајна личност међу наследницима трона Светога Саве. Био је смирен и смеран и због тога га је Господ и прославио, сачувавши његове свете мошти нетрулежним. Из свог кивота у Пећкој Патријаршији непрестано благосиља свој српски народ и заједно са Светим Савом и свима светима служи небеску Литургију и после седам стотина година од свог блаженог престављења, подстичући све нас да чувамо и ревносно проучавамо његово и наше светосавско српско  богослужбено предање.

Дана, 23. маја, Грузијска православна црква је прославила Светог Симона Кананита. Према црквеном предању, апостол је проповедао хришћанство у западној Грузији и мученички је пострадао у Анакопији. Његово гробно место налази се у Коману, близу Сухумија.

Грузија је такође обележила „Абхазетобу“ (Дан Абхазије), који је 2014. године установио покојни католикос-патријарх целе Грузије, Илија II.

Тим поводом, у патријаршијској катедрали Свете Тројице у Тбилисију одржан је молебан за јединство Грузије, мир и помирење. Након службе, служен је помен војницима и цивилима који су изгубили животе бранећи територијални интегритет Грузије.

Службу је предводио патријарх Грузије Шио III. Са њим су саслуживали епископ Цалкски Григол (Кација) и други свештенственици.

Међу присутнима су били председник Владе Аутономне Републике Абхазије, Ђорђи Џинџчарадзе, председник Врховног савета Аутономне Републике Абхазије, Џемал Гамахарија, представници абхазијске владе и Врховног савета и интерно расељена лица из Абхазије.

Првог Васељенског сабора

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја.

Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.

На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока.  А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други.

Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).

Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

Српска православна црква и њени верници данас обележавају дан посвећен светом апостолу Симону Зилоту, једном од 12 великих апостола

Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом.

Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Дух Свети који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији.

Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.

Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назван због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу.

За опроштај грехова треба изговорити молитву светом апостолу Симону Зилоту:

Свети славни и свехвални Апостоле Христов Симоне, који си се удостојио да у дом свој у Кани Галилејској Господа нашег Исуса Христа и Пречисту Матер Његову Владичицу нашу Богородицу примиш и да на свадби својој преславног чуда Христовог претварања воде у вино очевидац будеш!

Молимо те с вером и љубављу: умоли Христа Господа да претвори душе наше из грехољубивих у богољубиве; огради нас и сачувај молитвама твојим од искушења ђаволских и падова греховних, и измоли нам помоћ свише у време унинија и немоћи наше; да се не спотакнемо о камен саблазни, него да идемо право спасоносним путем заповести Христових, да тако стигнемо у блажене обитељи рајске, у којима ти сада живиш радујући се.

О, Апостоле Спасов! Немој постидети нас који се у тебе чврсто надамо, него нам буди помоћник и покровитељ у читавом животу нашем и помози нам да благочестиво и богоугодно скончамо овај привремени живот, да добар и миран хришћански крај задобијемо и да се доброг одговора на Страшном Суду Христовом удостојимо; да избегавши митарства ваздушна и избавивши се од ропства љутог кнеза овога света, наследимо Царство Небеско и прославимо величанствено име Оца и Сина и Светога Духа, у све векове. Амин.