Митрополит Шио (Муџири) Сенакија и Чкороцкуа изабран је за новог католикоса-патријарха целе Грузије током историјског проширеног сабора Грузијске Православне Цркве, одржаног у катедрали Свете Тројице у Тбилисију.

Митрополит Шио, који је служио као местобљуститељ Патријарашког трона после упокојења покојног патријарха Илије II, изабран је са 22 гласа током процеса гласања спроведеног међу архијерејима Грузијске Православне Цркве.

Митрополит Јов Акијашвили из Мровелија и Урбнисија добио је девет гласова, а митрополит Григорије (Бербичашвили) из Потија и Хобија пет гласова.

Свих 39 чланова Светог Синода учествовало је у гласању. Бројање гласова одвијало се иза затворених врата. Председник комисије за бројање гласова, митрополит Ананија (Џапаридзе), објавио је резултате.

На проширеном сабору, само чланови Светог синода имали су право гласа при избору католикоса-патријарха, док су делегати који су учествовали у ширем раду сабора имали само саветодавни глас.

Новоизабрани патријарх сада преузима одговорност за вођење Грузијске православне цркве у нову еру, уз очување јединства, духовног наслеђа и историјских традиција грузијске нације.

Животопис новоизабраног католикоса патријарха целе Грузије Шиа (Муџира)

Рођен као Елизбар Муџири 1. фебруара 1969. године у Тбилисију. Након завршетка средње школе и похађања музичке школе, уписао се у Тбилисијски државни конзерваторијум 1988. године.

Године 1991. ступио је у манастир Шио-Мгвиме као искушеник, а замонашен је 1993. године, добивши име Шио. Служио је на разним позицијама у манастиру, укључујући и чин трпезара и управника. Рукоположен је за ђакона 1995. године, а за свештеника 1996. године.

Након тога је служио у бројним црквама у Тбилисију и Москви, док је студирао теолошке студије на институцијама у Батумију и Москви. Године 2003. изабран је за епископа новоосноване епархије Сенакске и Чкороцку, а његово рукоположение обављено је у катедрали Светицховели. У чин митрополита је уздигнут 2009. године.

Дана, 23. новембра 2017. године именован је за местобљуститеља Католикоса-патријарха целе Грузије. Године 2018. добио је право да носи Дијамантски крст.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи му на крштењу дадоше име Стојан.

Замонашен у манастиру Тврдошу .После неког времена би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија. Несложивши се са Мардаријем по питању унијата врати се у Тврдош, одакле оде за Русију из које донесе дарове и новац којим помагаше свој народ.

Притиснут са једне стране латинима, а са друге турцима одлази преко Пећи за Свету Гору.

. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху Паисију који га 1638. године хиротониса за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу! Управљаше Св. Василије мудро повереном му епархијом, док турци не погубише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, након чега га патријарх  Пећки свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.) постави и за митрополита источно-херцеговачког.

Због сталног притиска непријатеља Свети Василије се склони у манастир Острог одакле  управљаше повереном му епархијом!

Многа чуда чињаше Свети Василије како за живота тако и након смрти! Како тада тако и данас! Једно од чуда десило се на дан Св. Василија 12.маја 1999 године када, иако је нато агресор засуо касетним бомбама насеље Дуваниште нико од цивила није страдао!

Мајка светог Василија Острошког

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, на свом редовном пролећном заседању у мају 2025. године, прибројао лику светих свету и блажену Ану, мајку светог Василија Острошког, а за дан њеног празновања је одређен 30. април/13. мај, дан после спомена светог Василија Острошког.

О новопросијавшој светитељки се зна мало, али то не умањује њену светитељску личност. Преподобни Јустин Ћелијски наводи у Житијима светих за 29. април/12. мај да су родитељи светог Василија Острошког били Петар и Ана Јовановић из Мркоњићâ у Поповом Пољу. Тај простор походили су, проповедаjући реч Божју, најпре свети апостоли Павле и Тит, а потом и свети словенски просветитељи и учитељи Кирило и Методије и њихови свети ученици Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Ту је Свети Сава основао и једну од својих свештених епископија.

Преподобни Јустин Ћелијски даље наводи да су родитељи светог Василија живели веома скромно и благочестиво. Његов отац, Петар Јовановић, свакодневно је, од јутра до вечери, радио тешке послове како би својој породици пружио оно што је било најнеопходније. Ана Јовановић је молитвено бдила над својим чедом са мајчинском и жртвеном љубављу, усадивши у његову душу искру вере. Свети Василије Острошки је у родитељском дому примио прва знања о вери и животу у Цркви. Тако је, благодарећи својој мајци, научен првим молитвама и усмерен на врлински начин живота. Управо је молитвено-врлински етос био постојани темељ живота светог Василија Острошког, и то од његовог раног детињства.

Тако је света и блажена Ана стала у ред многобројних светих мајки које су, са смирењем, љубављу, жртвом и следовањем вољи Божјој, родиле и одгајиле будуће светитеље. Света Емилија (мајка светог Василија Великог), преподобна Нона (мајка светог Григорија Богослова), света Антуса (мајка светог Јована Златоуста), преподобна Анастасија Српска (мајка Светог Саве) и многе друге свете мајке постале су пример истинске побожности, непоколебиве вере, истинске смерности, самопожртвовања и благодарног служења Господу. Али, што је најважније, ове праведне мајке су све од Бога им дароване таланте и љубав уложиле у своју децу.

Света и блажена Ана је била сахрањена на старом сеоском гробљу у Мркоњићима, у непосредној близини гробљанског Светониколајевског храма. Нажалост, због људске немарности, гроб мајке светог Василија Острошког је у једном временском периоду био заборављен. Постоји записано сведочанство о чудесном проналаску гроба свете Ане. У том сведочанству се наводи да је извесног Трифка Милутиновића из Мркоњићâ пресрео старац са дугом седом косом и брадом на стази која се спушта ка главном путу, представљајући се као монах. Казао је да је на сеоском у гробљу, седам корака од десног угла црквице светог Николе, сахрањена мајка светог Василија Острошког, да би после те поруке неким чудом тај монах изненада нестао. Трифко је послушао савет, пошао на сеоско гробље, одмерио седам корака од цркве и копао све док није наишао на гробно место где се данас налази споменик светитељевој мајци. Споменик који се до данас налази над местом погреба светитељке подигли су житељи Поповог Поља, а освештан је 1966. године од стране блаженопочившег митрополита дабробосанског Владислава.

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, у мају 1996. године, извршено је пресвлачење моштију светог Василија Острошког и уприличена је вишедневна литија са светитељевим моштима. Блаженопочивши патријарх српски Павле је, са многобројним архијерејима, свештенством и монаштвом, предводио литију кроз Херцеговину. Тада су мошти светог Василија Острошког биле положене и на гроб његове свете мајке.

На празник светог апостола и јеванђелиста Марка 2023. године, служена је света Литургија у Светониколајевском храму на старом сеоском гробљу у Мркоњићима. После свете Литургије, служен је помен на гробу мајке светог Василија Острошког и извршен је чин обретења њених светих моштију. После уклањања првог слоја земље откривене су кости које су, по свему судећи, припадале неколицини различитих људи. Међу овим костима је пронађен и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба. То је био знак да је потребно копати још дубље. Даљим копањем откривен је стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезним крстом са обе стране. Настављено је са копањем и на дубини од око једног метра и двадесет сантиметара је откривена танка надгробна плоча која наткрива још један гроб. Наведена плоча је пажљиво уклоњена уз стручни надзор и искусне савете археологâ, лекарâ и присутног свештенства. Тако су пронађене мошти свете и блажене Ане. У свечаној литији су пренете од гробља до манастирског храма светог Василија, где су омивене и положене у кивот.

Део моштију светитељке је положен у кивот у Саборном храму светог Василија Острошког у Никшићу.

У химнографији која је спевана у славу Божју, а у част свете и блажене Ане, истичу се њена жртвена љубав, као и молитвеност и истрајност у подвигу. Заједно са својим супругом Петром блажена Ана се упоређује са родитељима Пресвете Богородице, јер су, попут светих Јоакима и Ане, своје чедо предали на службу Богу у оближњој Световаведењској обитељи. У стихирама се наглашавају њена храброст и постојаност, али и спремност да, задојена љубављу Христовом, ту љубав пренесе и на своје чедо. Према речима химнографа, света Ана је постала драгоцени украс Српске Цркве и наставница свим мајкама које, угледајући се на њу, васпитавају своју децу „у страху Господњемˮ, у духу светог Јеванђеља.

Стојећи пред кивотом свете и блажене Ане и њеног сина, светог Василија Острошког, духовним и телесним очима гледамо неизрециво чудо, гледамо како је Божјом љубављу и Његовим старањем о нама побеђен поредак природе, јер целивамо свете мошти којих се није дотакла трулеж пролазности. Чудесна је и љубав којом нас грли мајка светог Василија. Света Ана нас грли као што је грлила свога сина, поучава нас као што је поучавала њега, буди наша лења и успавана срца, позивајући нас на ревност у молитви и на истрајност у добрим делима. Гледајући ово чудо које Господ преко светих Својих твори, остаје нам само да искрено упутимо молитву новопросијавшој светитељки: Праведна и света мајко, родитељко светог Василија Острошког, погледај на нас и врати нас на пут са којег смо одступили; одагнај од нас људску сујету, гордост и отуђеност, а у наша срца усади мир, љубав, радост и сваку врлину, како бисмо достојно славили Господа нашег, корачајући ка радости Царства небеског!

Мајка светог Василија Острошког

На основу члана 59. Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које ће свечано почети 13. маја 2026. године саборном светом Литургијом са Призивом Духа Светог у Спомен храму Светог Саве на Врачару.

Радни део највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће сутрадан, 14. маја 2026. године, у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару.

По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност.

Православна Црква 11. маја по новом, 28. априла по јулијанском календару молитвено прославља Свете aпостоле Јасона и Сосипатра.

Тропар, глас 3.

Апостоли свети, молите Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Кондак, глас 4.

Показали сте се као сјајне звезде, просвеђујући сву Васељену светлошђу ваше проповеди, Апостоли божански: Јасоне и Сосипатре, спасите оне који вас са вером поштују.

Апостоли Јасон и Сосипатар беху од Седамдесеторице апостола. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатар из Ахаје. Пошто примише свету веру Христову, они беху ученици светог апостола Павла који их у посланици Римљанима назива рођацима својим (Рм. 16, 21). Јасон беше постављен од апостола за епископа Тарсиског, а Сосипатар за епископа Иконијског. Они напасаху цркве своје добро, и умножише их. Путујући и проповедајући Еванђеље ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име светог Стефана Првомученика. Служећи ту Богу, они привукоше вери Христовој многе незнабошце. Оклеветани пред царем тога острва, који се зваше Керкилин, они бише бачени од цара у тамницу, где се налажаху затворени седам разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије.

Ову седморицу свети апостоли својим богонадахнутим разговором преведоше у свету веру Христову и крстише, и од вукова направшпе јагањце. Чувши цар за то, нареди да се та седморица баце у казан вреле смоле, сумпора и воска- И тако они примише од Господа венац мученички. У Христа поверова и тамнички стражар Антоније. Њему најпре отсекоше леву руку, затим обе ноге. И док он призиваше име Христово, отсекоше му главу, и тако би увршћен међу свете мученике. Свете пак апостоле, Јасона и Сосипатра, по царевом наређењу изведоше из тамнице, и цар их предаде кнезу Карпијану на мучење. Овај их чврсто окова и поново посла у тамницу.

Такво страдање светих виде из царске палате царева кћи Керкира, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Када то чу њен отац, веома се ожалости, и стараше се на све могуће начине да је одврати од вере Христове. Но пошто не успе у томе он је затвори у нарочиту тамницу. И од силне јарости нареди да је напаствује неки Црнац блудник. А када се Црнац приближи вратима тамнице, изненада дотрча један медвед, зграби Црнца и стаде га газити. То осети царева кћи у тамници, погледа кроз прозорче, и именом Христовим одагна звера и исцели Црнца од рана, и научи га познању Христа, и начини га хришћанином и даде му име Христодул, и увојничи Христу, и Црнац велегласно викаше: Велики је Бог хришћански! - Због тога би мучен без милости. И пошто мученички сконча, предстаде Господу у хору мученика.

Тада цар нареди војницима да запале тамницу, да би са тамницом изгорела кћи његова. Војници запалише тамницу, и тамница изгори, но девица оста жива, читава и неопаљена. Видећи то чудо многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привезаше за дрво, па је онда густим димом гушише и стрелама стрељаше док душу своју не даде у руке Божје.

После тога цар стаде гонити оне који повероваше у Христа, а они побегоше од тиранског цара на оближње острво и скрише се. Цар пође у лађи да их похвата и стави на љуте муке. Но када би на пучини, Бог учини те потону лађа, и тако нечестиви цар погибе као негда Фараон. А хришћани, избавивши се из насилникових руку, принесоше Богу благодарне песме. Свети пак апостоли Јасон и Сосипатар, пуштени из тамнице, несметано учаху народ речи Божјој.

Затим настаде други цар који се зваше Датијан и, сазнавши за свете апостоле, ухапси их, и нареди да се велико гвоздено буре напуни смолом, сумпором и воском, стави на ватру, и све то силно прокључа, па у буре баце свети апостоли. Када то би учињено, светитељи благодаћу Христовом остадоше неопаљени у бурету, а ватра захвати и опали многе присутне незнабошце.

Видевши то необично чудо, многи повероваше у Христа. А верова и сам цар, и обесивши камен о свој врат он ридаше говорећи: Боже Јасонов и Сосипатров, смилуј се на мене!

Тада свети апостоли сабраше све који вероваше, научише их речи истине, и поучивши цара, крстише га у име Оца и Сина и Светога Духа, и дадоше му име Севастијан. Но после неколико дана разболе се царев син и умре. Свети се апостоли онда помолише Богу и васкрсоше га из мртвих. И многа друга чудеса они учинише, и заједно са царем дивне цркве сазидаше, и све добро и свето уредише, и Христово стадо умножише. И доживевши дубоку старост они отидоше жељеноме Господу Христу. Њихове свете мошти и данас почивају у њиховом храму који би подигнут на острву Керкири (= Крфу).

НИС поклонио земљиште манастиру Војловици

Уговор о донацији је потписан у Патријаршијском двору у Београду у присуству патријарха српског Порфирија и чланова Светог архијерејског Синода, а документ су потписали митрополит банатски Никанор и генерални директор компаније НИС Кирил Тјурдењев.

Представници компаније НИС и Српске православне цркве, Епархије банатске, потписали су данас Уговор о донацији којим је предвиђено даривање земљишта са припадајућим објектом манастира Војловица у Панчеву, саопштено је из ове компаније.

Уговор је потписан у Патријаршијском двору у Београду у присуству патријарха српског Порфирија и чланова Светог архијерејског Синода митрополита бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија и будимљанско-никшићког Методија, као и амбасадора Русије у Србији Александра Боцан-Харченка и представника компаније НИС. Документ су потписали митрополит банатски Никанор и генерални директор компаније НИС Кирил Тјурдењев.

Посебну вредност представља чињеница да се последњих деценија своје богате историје манастир Војловица налази у комплексу Рафинерије Панчево, подсећа се у саопштењу НИС-а.

Данашњи тренутак има посебан значај за компанију НИС јер представља чин одговорности према заједници у којој послујемо, рекао је на потписивању уговора генерални директор компаније НИС Кирил Тјурдењев.

"Свесни смо да је Српска православна црква један од носилаца духовног и културног идентитета српског народа и зато нам је важно да будемо поуздан партнер. Манастир Војловица као драгоцени средњовековни споменик за нас је и место духовне снаге која већ деценијама чува нашу Рафинерију. Ми данас не поклањамо само земљиште и објекат манастира, већ желимо да подржимо манастир Војловицу у мисији окупљања верника", истакао је Тјурдењев.

Он је додао да је ово залог и будућим генерацијама. 

Данас смо сабрани овде како бисмо сведочили тренутку велике историјске правде и духовне радости у којем се задужбина деспота Стефана Лазаревића, манастир Војловица, враћа свом изворном дому, истакао је митрополит банатски Никанор на чијој се канонској територији налази овај манастир.

"Потписивање овог уговора није само правни акт, већ чин братске љубави и дубоког поштовања према нашим историјским вредностима. Враћањем овог манастира Српској православној цркви компанија НИС показује високу свест о важности очувања православног идентитета и културе. Захвални смо руководству компаније што је препознала да су наше светиње живи чувари пмаћења, а не само споменици прошлости", рекао је митрополит Никанор.

Митрополит је нагласио да је посебна част што је уговор потписан у Патријаршији српској, у присуству патријарха српског Порфирија, као да га радује и присуство руског амбасадора у Србији Александра Боцан-Харченка.

"Тиме још једном потврђујемо нераскидиве духовне везе наша два братска народа, руског и српског. Нека овај чин служи као пример свима како се заједничким трудом обнавља душа нашег народа", истакао је митрополит банатски.

Митрополит Никанор пожелео је здравље и успех од Господа свима који су допринели да се ова светиња врати српској цркви, а посебно се захвалио патријарху московском и целе Русије Кирилу и председнику Руске федерације Владимиру Путину.

Како се напомиње у саопштењу НИС-а, овом донацијом додатно се потврђује партнерство компаније НИС и Српске прасвославне цркве у очувању културног и духовног наслеђа српског народа. Ваља подсетити и да је актуелни већински власник НИС-а, руска компанија "Гаспромњефт" 2016. године издвојила значајна средства за унутрашње уређење врачарског Храма Светог Саве: око четири милиона евра компанија је донирала српској цркви за израду мозаика у Светосавском храму.

Манастир Светих архангела Војловица, у близини Панчева, припада Епархији банатској и један је од најзначајнијих духовних и културно-историјских споменика на овим просторима, подсећају из компаније НИС. Основан у 15. веку, током своје богате историје, манастир Војловица одолео је бројним изазовима и историјским искушењима, и сачувао своју духовну и културну мисију, остајући симбол постојаности и вере. Између осталог, у овом манастиру били су у кућни притвор стављени тадашњи патријарх српски Гаврило (Дожић) и Свети Николај Жички, непосредно после немачке окупације Београда у Другом светском рату, а пре њихове интернације у логор Дахау. 

Због својих изузетних историјских, архитектонских и културних вредности, манастир Светих архангела Војловица проглашен је културним добром од изузетног значаја.

Потписан Меморандум о сарадњи између државе и Српске Православне Цркве на оснивању Универзитета Свети Сава

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је 8. маја 2026. године, на празник Светог апостола Марка, у првопрестоној дворани Патријаршије српске у Београду потписао са председником Владе Србије проф. др Ђуром Мацутом Меморандум о разумевању између Републике Србије и Српске Православне Цркве о сарадњи на оснивању Српског Православног Универзитета Свети Сава.
После потписивања Меморандума, присутнима на свечаности обратио се најпре председник Србије г. Александар Вучић, који је нагласио да народ без образовања нема будућности и да наша просвета никада није била одвојена од вере. Навео је такође да ће држава пружити сваку помоћ и подршку Универзитету Свети Сава и указао да ће на том Универзитету деца имати прилику да стичу изузетно знање и баштине патриотизам и љубав према отаџбини.
„Универзитет Свети Сава биће место где ће се теолошко образовање будућих свештеника одвијати раме уз раме са студијама медицине, права, природних, техничких наука, уметности. Као што стоји у Меморандуму, сваки позив утемељен на трајним вредностима истине, врлине, знања и узајамног поштовања доприноси изградњи праведног и одговорног друштва”, рекао је између осталог председник Вучић.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је рекао да се оснивањем Универзитета Свети Сава наставља дубок и историјски утемељен просветни пут Српске Православне Цркве, српског народа и српске државе.
„Црквени универзитети и високошколске установе које оснивају или подржавају хришћанске Цркве нису никаква новост у европском, светском образовном простору, већ напротив, они представљају један од његових најстаријих и најзначајнијих облика”, рекао је Његова Светост и нагласио да су „многи од најугледнијих универзитета у Европи настали управо у окриљу Цркве или уз њену непосредну подршку, а на пример, бројне римокатоличке високошколске установе и данас делују широм света као признати центри образовања, науке и културе”.

Наводећи примере, Патријарх је указао да „овај модел образовања показује дуг историјски континуитет и пуну савремену релевантност” па стога „оснивање Универзитета Свети Сава зато не представља преседан, већ природно укључивање у једну већ постојећу и широко прихваћену европску и светску академску традицију”.
Историја бриге Српске Православне Цркве о просвећивању народа дуга је, слојевита и богата и не може се сажети у неколико пригодних реченица, додао је Његова Светост и напоменуо да се управо у оквирима општег европског модела развијало и српско образовање у доба Светог Саве.
„Оснивање Универзитета Свети Сава јесте res publica, у најдостојнијем значењу те речи: брига за јавно и опште добро, за квалитетно образовање младих нараштаја и за будућност друштва у целини”, рекао је Патријарх Порфирије и нагласио да се „тиме Црква не затвара у сопствени уски простор, нити се удаљава од савременог друштва, већ напротив, остаје присутна у њему и отвара своја врата, стављајући своје духовно, просветно и културно искуство у службу читаве заједнице. Зато овај чин, да нагласим и то, није уперен ни против кога, већ представља израз одговорности и старања за све који желе да своје образовање стекну у њеном окриљу, нарочито због чињенице да образовање и просвету, просвећивање, студирање не разумемо искључиво и само као процес стицања одређених знања, него као истовремено развијање врлине”, рекао је Патријарх српски г. Порфирије.
„Дакле, у сазвучју знања и врлине можемо говорити о истинском и правом просвећивању које је у најдубљем смислу те речи прогрес појединца и читавог народа. Отуда и овај наш чин и наша одлука јесте пре свега покушај да, ослањајући се на предање и традицију наше Цркве, нашег народа и наше државе, а истовремено укључујући се у све најмодерније и најсавременије стандарде образовања и науке, започнемо једно дело за које верујемо да искључиво и само уз помоћ Божју може донети добра сваком од нас појединачно, али и читавом народу и нашој држави”, рекао је Његова Светост и изразио благодарност председнику Србије, председнику Владе и свима који заузимају одговарајуће и одговорне функције у друштву и држави на истинској, правој и суштинској подршци без које не би било могуће остварити овај пројекат и „пут којим желимо да идемо и којим чврсто корачамо - пут Универзитета Свети Сава, утемељеног на вредностима и етосу у крајњој линији православне вере, а у организационом смислу обликованог по узору на савремене универзитете”, закључио је Патријарх српски г. Порфирије.

Сабрани у Лелићу показујемо да јесмо деца Светог владике Николаја, деца Светог Саве, Црква Христова и народ Божји

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и својим Васкрсењем једанпут за свагда учини, потврди и показа да смо створени за живот и да смрт није природна и нормална за људско биће. Зато смо, браћо и сестре, испуњени неизрецивом радошћу и благодарношћу у односу на Господа нашег, а данас посебно јер нас је у радости Васкрсења, у радости тријумфа живота, лепоте, љубави, смисла и врлине сабрао овде, у ову светињу, пред мошти Светог владике Николаја на дан када се молитвено сећамо њега и заједно с њим славимо Господа нашег.

Свети владика Николај је у нашем народу вољен, љубљен, слављен и прослављан као један од најсветијих из нашег рода. Многи кажу да је Свети Сава засадио дубоко корен православне вере у нашем народу и да су онда многи преподобни, свети, мученици, јерарси, бројни знани и незнани из нашег народа ту веру не само чували и умножавали, него њоме и живели и остављали плодове духовне којима се и ми данас хранимо. А један од оних кога многи међу нама сматрају највећим после Светог Саве јесте управо Свети владика Николај, који нас је сабрао у овој светињи у лелићком крају, у овај дивни, сунчани и благословени дан, у Недељу раслабљенога, у недељу која нас подсећа на то шта је овај свет, шта је људски род и шта је свако од нас.

Наиме, у одломку из Јеванђеља о раслабљеном чули смо причу која помиње бању Витезду као место исцељења, као место спасења, али као место исцељења које се потврђивало и пројављивало као такво само један дан у години и то у дан када је анђео Господњи силазио у воду, давао јој чудесну моћ и она би исцељивала једанпут у години само једног. Само онај који би први ушао у воду, тај би био исцељен. И видимо једну потресну слику, драматичну слику, рекли бисмо трагичну слику. Видимо бању у којој је окупљено мноштво људи: глувих, немих, убогих, слепих, демонизованих, болесних од разних болести. И сви окупљени чекају тај дан и чекају тај тренутак, гурајући се, отимајући се да буду први који ће ући у воду, јер ће само такви бити исцељени. И ту је међу њима и један човек који је 38 година болестан. Из краја ове приче видимо да је телесно болестан, али да је та телесна болест проузрокована грехом. Другим речима, видимо да је болестан и духовно.

Он 38 година долази ту, али немоћан је, раслабљен је, нема снаге сам да уђе у воду. И Господ га види, препознаје у њему упорност, неодустајање од тога да се исцели. Препознаје у њему истрајност, а то значи ипак и веру у то да може бити исцељен. Прилази му и не пита га: „Да ли хоћеш да те ја исцелим?“, него: „Желиш ли здрав да будеш? Хоћеш ли здрав да будеш?“ Наравно, то питање би могло бити увредљиво, јер чим је ту 38 година и чим упорно долази, значи да хоће и да жели да буде здрав. Али овом речи Господњом „Хоћеш ли здрав да будеш?“, Господ хоће да извуче из овог болесног да се јавно, јасно и гласно види да он жели да буде здрав, да има вере, да има наде. И зато га пита: „Да ли хоћеш здрав да будеш? “ И овај човек тужно одговара да хоће, али да нема човека који може да му помогне да уђе у ову воду и да буде исцељен.

С једне стране, дакле, видимо да се сви отимају и мисле само на себе. Испуњени су ипак највећом бригом о томе да њима буде добро. Рекли бисмо да је претежнији егоизам него осећање муке ближњег. Свако дакле мисли на себе и свако хоће први да уђе у воду. А овај човек нема човека. И заиста, браћо и сестре, ако говоримо о највећем нашем проблему у светлости празника Васкрсења Христовог, заиста нема човека! Не може човек сам из себе и сам од себе да буде исцељен. Не може човек у крајњој линији сам од себе својим силама и моћима, ма ко био, ма какве вештине имао, да победи свог највећег непријатеља који се зове смрт. И ево Господ то чини, васкрсавајући из мртвих, а пре тога поставши човек. Међутим, често ми немамо човека и за најелементарније своје потребе. Немамо некога ко ће да нас разуме, нема некога на чије раме можемо да положимо своју муку, своју душу, своју главу. Немамо често човека.

Могли бисмо да се запитамо какав је овај човек био, који 38 година долази а нема никог да му помогне. Какав ли је тек он био кад нико није хтео да му помогне? И ми се често питамо зашто нема помоћи ниоткуда и ни од кога, а не питамо се нисмо ли можда својим животом, својим поступцима, својим односом према ближњима и ми заслужили да нико на нас не обраћа пажњу. Независно од тога, браћо и сестре, ма колико пали, ма колико били болесни, ма колико били беспомоћни, ма колико и заслужили да нам нема помоћи и када нас сви оставе – ако имамо наде и ако имамо вере у себи, има човека! Постоји Богочовек, Син Божји који је постао човек, и ако у нама има вере никада нећемо бити остављени сами. Када има вере, исцелиће нашу унутарњу болест, наше страсти, егоизам и самољубље, а онда ће исцељивати и све оно што је последица тих унутрашњих болести што се види споља.

Али има, браћо и сестре, човека! Има и људи који су Христови људи, има светитеља Божјих који су обожени и који су такође увек ту са нама. И они чине чуда, исцељују, помажу, разумеју нас. Ту су са нама онда када у нама има вере, када им прилазимо не магијски или, не дај Боже, гордељиво мислећи да су дужни да нам помогну, него због тога што су они били смирени, што су се уподобили Христу. Господ њих има као анђеле који долазе у бању Витезду, у воду поред које и ми грешни и погрешни стојимо, силазе и уводе нас и исцељују нас. Такав је, браћо и сестре, и светитељ Божји кога данас славимо – Свети владика Николај, који је спојио молитву и мисао, који је спојио Исток и Запад, који је спајао људе међусобно удаљене по идејама и идеологијама, који је учинио да вера обичног народа буде једно са најумнијом и најмудријом вером великих богослова, који је сам узео крст свој и пошао за Христом, распео се, да би онда Господ и њега Васкрсењем својим учинио да он васкрсне међу нама и да се из далеке земље, преко седам мора и седам гора, врати у своје родно место и, ево, учини да оно постане бања Витезда, да и ми данас дошавши овде као овај 38 година болесни несретник, и ми болесни од грехова својих, од страсти, од мржње, од зловоље, од нетрпељивости међусобне, препознајући љубав Светог владике Николаја према Богу свом и нашем и љубав његову према свом народу, молећи се заједно са њим у овој бањи Витезди његовим молитвама будемо увек исцељивани.

А то можемо ако хоћемо. То можемо ако имамо вере, наде и љубави, а чињеница да смо овде сабрани показује да јесмо деца Светог владике Николаја, деца Светог Саве, самим тим Црква Христова, народ Божји. Зато, браћо и сестре, нека би Господ дао да то останемо и увек се овде сабирамо, а Он да нам да веру, наду и љубав како бисмо Њега, заједно са свим светима, на челу са Светим Савом, Светим владиком Николајем, Светим оцем Јустином, Њега Једног у Тројици Бога славили сада и увек и у векове векова. Амин.