Преподобна Исидора Јуродива

Православна Црква 23. маја по новом, 10. маја по јулијанском календару молитвено прославља Преподобну Исидору Јуродиву.

У Тавениском женском манастиру, у Тиваиди, бејаше међу осталим сестрама и једна девица, по имену Исидора. Она Бога ради беше узела на себе подвиг јуродства и понашаше се као луда. Зато је све сестре толико презираху, да ни једна од њих није хтела ни да једе са њом. Све су је понижавале, вређале и грдиле, но она је све то ћутке и с благодарношћу подносила. Исидора је стално радила у кујни, а трудила се и у осталим послушањима манастирским, служећи свима сестрама, и без гнушања вршећи и најпрљавије послове у манастиру. Она је чистила манастир од ђубрета и сваке нечистоте, и била манастиру као сунђер који отире сваку нечистоту и прљавштину. Тако се она непрестано трудила, од јутра до мрака, не одмарајући се ни часа већ изможђујући тело своје у разноврсним пословима.

Понекад се Исидора прављаше луда, да би мудро сакрила пред сестрама своје врлине. На тај начин на њој се испуњаваше реч светог апостола: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1 Кор. 3, 18).

У том манастиру бејаше четрдесет сестара. Све оне, по монашким правилима, ношаху на глави црна покривала, а Исидора покриваше главу своју простом крпом. Њу нико никада не виде да једе кору хлеба или да седи за трпезом и једе кувану храну; само је отпатке и мрвице скупљала са стола и тиме се хранила. Уместо куваног јела Исидора је јела помије које је добијала перући грнце и котлове. Преподобна Исидора никада никога не увреди, нити се икада разгневи или увреди, нити узропта због нечега, но увек ћуташе. Она никоме не одговараше ни кратко ни надугачко, мада су је друге сестре често тукле, и увек ненавиделе и грдиле.

Пошто блажена Исидора проведе много година у таквим суровим подвизима, би о њој откривење од Бога преподобном оцу Питириму, човеку светом и веома врлинском који живљаше у Порфиритској пустињи. Овом светом отшелнику претстаде анђео Господњи и рече: Зашто се поносиш својим подвизима као благочестив, живећи у таквом месту? Хоћеш ли да видиш жену благочестивију од тебе? Отиди у женски Тавениски манастир, и тамо ћеш наћи једну сестру која носи круну на глави. Она је боља од тебе, јер иако се непрестано носи са толиком гомилом, и служи свима на разне начине, и мада је сви презиру, она ипак никада не отступа срцем од Бога. А ти, седећи овде и никада не живевши у свету, блудиш мислима по градовима.

Уставши са свога места, велики Питирим отиде у Тавенски манастир и замоли тамошње учитеље да га одведу до женског манастира. Прешавши реку, они се усудише да га одведу тамо, пошто он беше славан међу Оцима, и остарео у подвижништву. И пошто се помолише, Велики изјави жељу да лично види све девственице. А када се све сабраше, међ њима се не појави Исидора. Најзад им свети Питирим рече: Доведите ми све. - А када му оне рекоше: Све смо овде, - он им рече: Овде нема једне коју ми Анђео показа. Тада му оне рекоше: Имамо једну луду; она је у кујни. - Јер тамо тако називају умно поремећене. Рече им Велики: Доведите ми и њу, да је видим.

И оне отидоше да је позову. Али Исидора не послуша, осетивши о чему се ради; можда јој би и откривено. Оне је онда стадоше вући силом, говорећи јој: Свети Питирим жели да те види. - Јер име његово беше славно. А када је приведоше, и Велики угледа њено лице и крпу, повезану око њене главе, паде пред ноге њене, и рече јој: Благослови ме, мајко (¬јј¬). Она такође паде пред ноге његове, и рече: Благослови ти мене, господине мој! - Видевши то, све се запањише, и стадоше викати: Ава, не допуштај да те вређа, јер је она луда. Рече им свети Питирим: Ви сте луде; а она је боља и од вас и од мене, и она је мајка (¬јј¬В) наша; и ја се молим, да се нађем раван њој на дан Суда.

Када то чуше, све сестре падоше пред ноге његове, плачући и исповедајући се како су на разне начине вређале светитељку. Ја сам јој се увек потсмевала, говораше једна; а ја сам њен ништавни изглед исмевала, изјављиваше друга. Ја сам је вређала док је она ћутала, збораше једна; а ја сам често помије на њу просипала, додаваше друга. Ја сам је тукла, говораше једна; а ја сам је песницом ударала, изјављиваше друга. Ја сам јој често нос мазала слачицом, тврђаше једна. Једном речју, све исповедише да су је на разне начине вређале. Примивши њихово покајање, свети Питирим се заједно са преподобном Исидором помоли Богу за њих да им се опросте греси. Затим преподобни поучи све сестре колико треба; и пошто им говори много о стварима корисним по душу, благослови их миром, и отпутова у своју пустињу, славећи Бога што га удостоји да види његову сакривену слушкињу.

После неколико дана, не могући подносити славу и почасти које су јој указивале све сестре, и мучећи се због њихових извињавања, блажена Исидора кришом напусти манастир. А куда отиде, где се сакри, и где издахну, нико не зна до данашњега дана.

Такво беше житије ове потајне угоднице Божје, која под, видом јуродства као под неким покривалом тајно послужи Господу. Зато она сада прима награду од Господа на небу јавно, пред очима свих житеља небеских, са којима настањена, она слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога.

Свети равноапостолни Кирило и Методије, учитељи и просветитељи словенски

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше.

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише.

Браћа Кирило (Константин) рођен у јулу 826. године, а упокојио се 14. фебруара 869. у Риму. Методије је рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена као православни Грци у Солуну.

Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедник. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара Храма Свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари.

Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од Светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова Света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили православну веру од Светих Кирила и Методија.

У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три  језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су Свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био православне вере, јер Црква још увек није била подељена на Источну и Западну. У Риму се Свети Кирило упокојио, а Свети Методије је постављен за Епископа панонског.

Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи Еванђеља и богослужења, а пре свега речи Евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности.

Упокојио се у Господу јеромонах Роман Матјушин (1954–2026)

Господ га је примио к себи управо са тла његове вољене Србије, на београдском аеродрому, идући својој отаџбини.

Јеромонах Роман један је од најистакнутијих савремених руских духовних пјесника и кантаутора, с правом називан „православним Јесењином”. Његову богонадахнуту поезију и музику изводе православни хорови и умјетници широм свијета.

На сајту о стваралаштву јеромонаха Романа ВЕТРОВО је 19. маја написно кратко:

Христос васкрсе!
Драги читаоци!

Данас, 19. маја, на дан празника Светог Јова Многострадалног, јеромонах Роман – дивни руски православни пјесник, изузетан човек и свештеник – преминуо је у Господу.
Прије неколико година, размишљајући о својој предстојећој смрти, отац Роман је написао:
Што више речи, то мање истине у њима.

Молим за молитве! Молим само за молитве!
И биће срећан ако се управо тако деси!
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Спасовданска литија са Часним Појасом Пресвете Богородице – највећи молитвени скуп у историји Београда

Када неко некада буде изучавао историју српског народа и његове престонице током двадесет првог века приметиће да су житељи Београда најлепше странице летописа свог града исписивали управо о Спасовдану, празнику Вазнесења Господњег.

Приметиће и да се у тој бесцен књизи београдске повести, у повести којом се мало који град може подичити, својим сјајем издваја страница забележена златним словима баш данас, 21. маја 2026. године. Моћи ће и да замисле како скромни хроничар, погурен над белином папира, безуспешно тражи праве речи којима би описао и за будуће генерације сачувао траг о несвакидашњем и  величанственом благослову који је имала данашња генерација Београђана.

А њих, хиљаде и хиљаде, и старо и младо, мајке, очеви, деца, школарци са вероучитељима и професорима, богослови и студенти, фолклорна друштва, црквени хорови, припадници Војске и Полиције, свештеници и монаси, у непрегледним колонама су се сабирали пред Вазнесењском црквом и оближњим улицама, а сви, једнодушно и једногласно, са истом молитвом у срцу: Пресвета Богородице, спаси нас! 

Појас Пресвете Богородице – једна од највећих светиња хришћанства – стигао је у београдски Вазнесењски храм дан раније љубављу и добротом свештеног братства светогорског манастира Ватопеда и његовог игумана Јефрема, великог пријатеља српског народа, који је Часни Појас лично допратио и из своје руке предао Његовој Светости Патријарху г. Порфирију.

Дирљиво је било видети хиљаде Београђана који су синоћ у порти Вазнесењске цркве и околним улицама до касних часова у непрегледном реду, у духовном миру и молитвеној радости, сатима чекали да се поклоне и целивају Чудесни Појас Дјеве Марије. Небројено више њих кренуло је данас за својим Патријархом у литијском ходу ка заветном храму српског народа на Врачару.

Улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, па преко Булевара ослобођења и Карађорђевог парка, развукла се непрегледна колона верних, а са њима и још дужа и шира колона оних који су били у молитвама свих присутних: уснули оци и матере; болесни и невољни; заточеници и сиромашни; избегли, прогнани и расејани; наша браћа и сестре на Косову, у Метохији, Босни, Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Боки и свим српским крајевима; они који су далеко и на путу; они који нас лече, бране и чувају; они који уче и који нас уче; и сви они који из било ког разлога не стигоше данас у своју престоницу; али престоница – Град Мајке Божје – би са њима.

Стигавши у беспрекорном поретку и духовном миру на Светосавски плато, литију и њен најсветији део – Појас Пресвете Богородице – радосно су дочекала звона Светосавског храма. И док је молитву Господу и Мајци Божјој, пред светињом изложеном под сводовима величанственог храма, узносио Патријарх српски г. Порфирије, колона благочестивог народа је и даље пролазила преко трга Славија.

Поред високопреподобних архимандрита и игумана ватопедског Јефрема и хиландарског Методија и њихове братије, у радости прославе престоничке крсне славе учествовали су високопреосвећена и преосвећена господа архијереји: врањски Пахомије, шумадијски Јован, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, будимљанско-никшићки Методије; вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, париски и западноевропски Јустин, лондонски и британско-ирски Нектарије, новобрдски Иларион, липљански Доситеј, топлички Петар, јенопољски Никон, моравички Тихон, костајнички Серафим и умировљени канадски Георгије; архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; највиши државни званичници, представници Војске Србије, Полиције и националних културних и научних установа.

Настављајући традицију да на челу литије Часни Крст носи благоверни хришћанин који је своје дарове од Бога умножио на корист рода и Цркве, а на понос својих родитеља, ове године чашћу да буде крстоносац овенчан је г. Андреј Дробњаковић, ученик Математичке гммназије вишеструко награђиван на олимпијадама знања широм света. 

У Спасовданској литији учешће су узели и министри: одбране г. Братислав Гашић, за бригу о породици и демографију гђа Јелена Жарић Ковачевић, за рад, запошљавање, борачка и социјална питања гђа Милица Ђурђевић Стаменковски, државне управе и локалне самоуправе гђа Снежана Пауновић и др Ненад Поповић, министар без портфеља задужен за међународну економску сарадњу и друштвени положај Цркве у земљи и иностранству.

Благи и милозвучни гласови чланова Хора храма Светог Саве, под управом диригента др Катарине Станковић, и Дечјег хора Растко, под управом диригента Милене Антоновић, изнова су потврдили лепоту српског духовног стваралаштва и хорског појања, ове вечери посебно надахнутог благодаћу Часног Појаса Мајке Божје.

Године 1087. при грчком цару Алексију Комнену и при цариградском патријарху Николи Граматику би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи Kрста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс 77, 17).

Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.

То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

Свети Сава је обновио и духовно препородио српски народ

Игуман манастира Ватопеда, високопреподобни архимандрит Јефрем, дао је ексклузивни интервју Информативној служби Српске Православне Цркве.

Игуман Јефрем говори о везама манастира Ватопеда са српским православним народом и чудима Часног Појаса Пресвете Богородице који ће данас бити на челу Спасовданске литије. Разговор је водио ђакон Василије Бурсаћ.

Син рибара Заведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у Хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци, озлојеђени, везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним, посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе у Хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко сто година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 21.маја/08.маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб Цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве у мају 2022. године донета је одлука да се свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић) уврсти у Диптих светих православне Цркве, са датумом празновања 8/21. маја.

Свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић) рођен је 26. фебруара 1907. године у Пустом Шилову, општина Медвеђа.

Његови богобојажљиви родитељи Милош и Загорка изродише још пет кћери: Станицу, Марицу, Спасенију, Милеву и Милостиву. Школовао се у Косовској Митровици, затим у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену и на Богословском факултету у Београду, показујући изванредан пример ревносног ученика и студента. У чин ђакона и јереја рукоположен је 1930. године и постављен за приштинског пароха. Наредне године постао је парох у Лапљем Селу. Био је ожењен Браниславом (рођеном Гвоздић), са којом је имао три кћери: Надежду, Загорку и најстарију Љубицу, која је са само две године живота страдала од упале плућа. Право презиме му је било Стрелица, али је пред рукоположење у чин свештеника оно промењено у Стреличић, што у то време није била неуобичајена појава. Највећи део своје службе провео је као кнежевачки парох у манастиру Светог архангела Михаила у Раковици, почевши од јануара 1935. године. Иако је 1941. године био изабран за пароха храма Светог Саве у Бечу, ратна дешавања су га спречила да отпутује, те је остао да се и даље залаже за напредак и добробит раковачко-кнежевачког парохијског живота.

Уживао је велико поверење и наклоност Патријарха српског Варнаве, целокупног свештенства, али и великог броја парохијана, који су га посматрали као трудољубивог, савесног и брижног свештенослужитеља. Храм и парохијски дом у Раковици, које је градио од 1937. до 1939. године, сведоци су томе и представљају врхунац његовог служења народу, Цркви и Богу. У спомен, тада већ, блаженопочившем патријарху, храм је посвећен Светим апостолима Вартоломеју и Варнави. На дан освећења храма 1939. године, свештеник Стреличић бива за своју пожртвованост награђен правом ношења црвеног појаса.

О оцу Недељку познаници су говорили као о марљивом, пријатном, уредном, прагматичном, благочестивом свештенослужитељу чија је личност оличење врлина, и који је био спреман да помогне свима. Изузетна побожност, срчаност и несумњива богобојажљивост одликовали су га као свештеника који сведушно служи Цркви и народу, али је важан и братски однос пун поштовања, уважавања и љубави који је имао са осталим свештенослужитељима, о чему читамо у сачуваним писмима. Његово доброчинство дошло је до изражаја превасходно током Другог светског рата, када је прикупљао помоћ за породице војника и сиромашне грађане. О племенитости овог свештенослужитеља Цркве Христове такође говоре и писма упућена Црквеном суду, у којима тражи помоћ како би прехранио сопствену породицу, док, истовремено, сам прехрањује друге.

Свештеномученик Недељко Стреличић био је, уз Патријарха српског Варнаву, велики противник конкордата и комунистичке идеологије. Већ 1937. године обележен је због учешћа у ,,Крвавој литији“, када је уз велики број других свештеника претучен, док су жандарми забрањивали слободан пролаз. Многи сведоци говоре о проповедима које је држао након служења светих Литургија у храму, у којима је отворено показивао да је велики противник комунизма. Заступао је став да су вера и Црква изнад свега и да поредак који окреће главу од ових вредности нипошто не може бити плодоносан.

Отац Недељко је страдао на мученички начин. Наиме, средином марта 1945. године ухапшен је и, затим, стрељан. У оптужби против њега пише да је био „љотићевац“, члан Збора, да је сарађивао са четницима и учествовао у мобилизацији народа за ове трупе, да је био у одређеној вези са специјалном полицијом, узимао новац за лажне интервенције и починио још многа злодела. Укратко, окарактерисан је као народни непријатељ и ратни злочинац и осуђен на казну стрељањем, трајни губитак грађанске части и заплену имовине. У овом случају много тога је спорно, почевши од самог хапшења. Одређени сведоци тврде да је првобитно ухапшен, али да је недуго затим пуштен на слободу, па поново ухапшен, уједно и последњи пут. Из записника са суђења, који је пронађен 2017. године, види се да услови доношења пресуде нису били законити. Пре свега, свештеник није имао свог браниоца, али је и погрешно упућиван у исходе потенцијалних исказа. Међу документима постоје и изјаве девет сведока, који осумњиченог криве за другачије злочине против државе и свака изјава је различита. Такође, јавља се сумња да је цео процес суђења инсцениран, а да је отац Недељко убијен без праве пресуде. У досијеу постоји велики број грешака како о личним подацима осумњиченог тако и сведока; датум смрти у Матичној књизи умрлих је исти као и датум суђења (21. мај 1945. године), не постоји ниједан потпис осумњиченог, али постоје потписи сведока. На једном од докумената са испитивања испод потписа стоји реч ,,опрост“, двапут подвучена и подебљана, за коју се верује да се односи на опраштање личне кривице неког сведока након одређене, вероватно измишљене, изјаве о свештенику Недељку. Дакле, са сигурношћу се може рећи да је био жртва разгранате мреже доушника и жртва клевете.

Након стрељања, породица овог, у народу неописиво цењеног, свештеника била је у изузетно тешком положају, као и многе друге породице осуђених. Били су обележени и маргинализовани, нису имали прилику да се запосле и преживљавали су једино захваљујући помоћи пријатеља и парохијана. Бранислава Стреличић, супруга оца Недељка, била је толико упорна да се њен супруг пусти на слободу да је доспела и до крајње инстанце власти, али, на жалост, безуспешно. Грађанска права су и њој била привремено одузета. Такође, Надежда Стреличић, њихова ћерка, није добила прилику да упише Медицински факултет у Београду као потомак народног непријатеља.

Из црквене архиве можемо видети да је свештеник Недељко Стреличић удахнуо парохији живот, унапредио је, организовао и побољшао њено уређење. Након његовог одласка, седнице су ретко одржаване, велики број свештеника је пролазио кроз парохију и кратко се задржавао, а храм је био све празнији. Остао је пример човека који наставља да служи својој вери, убеђењима и вредностима које брани и када је залог живот.

Дуги низ година о оцу Недељку готово да није било помена, а његови посмртни остаци почивају у једној од тајних гробница на Кошутњаку. Након вишегодишњег труда да се његова личност рехабилитује, 2018. године Виши суд у Београду усвојио је захтев Црквене општине Раковица, укинуо пресуду Вишег војног суда Југословенске армије из 1945. године и постхумно му вратио грађанске части, уклонивши наводне мрље из његове биографије.

Руска Православна Црква

канонизовала два нова светитеља

Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве, јуче, 14. маја, канонизована су два нова светитеља ХХ века.

Свети синод је, након разматрања извештаја Синодалне комисије за канонизацију, прибројао Сабору новомученика и исповедника Русије преподобномученика Владимира (Јелизарова) и исповедника Атанасија Сајка, назвавши их „новопрослављеним“ светитељима.

Свети Владимир пострадао је 20. фебруара 1930. године, јер се активно супротстављао планираном затварању Храма Вазнесења Господњег, у којем је служио као црквењак. За дан његовог празновања одређен је дан његовог мученичког страдања.

Свети Атанасије, Христа ради јуродиви, током совјетских прогона претрпео је вишеструка хапшења, заточеништво у концентрационим логорима и више од осамнаест година проведених у психијатријским болницама због своје вере и црквеног деловања. И поред свих страдања, наставио је да духовно служи верујућима. Његов спомен установљен је 22. априла / 5. маја, на дан његовог упокојења.

За оба светитеља Свети синод је одредио да, уколико њихове мошти буду пронађене, буду поштоване и чествоване као свете мошти.

Такође је наложено да се, „у складу са одлуком Седмог васељенског сабора, израде иконе новопрослављених светитеља ради њиховог поштовања“.

Свети Владимир је, поред тога, прибројан и Сабору јекатеринбуршких и пермских светих, док је Свети Атанасије уврштен и у Сабор орловских светих.

Свети Владимир рођен је 1877. године у селу Биково, у Новгородској губернији, у сељачкој породици. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1904–1905. године. Од 1907. године радио је као послушник у Соловецком манастиру, а 1911. прешао је у Светониколајевски Белогорски манастир Пермске епархије, где је ступио у искушеништво.

Током Првог светског рата, од 1914. до 1917. године, био је мобилисан у војску. По повратку у манастир, 1. јуна 1919. године замонашен је у расу са именом Владимир.

У Белогорском Светониколајевском манастиру остао је све до његовог затварања 1923. године. Исте године био је ухапшен, али је послије готово седам мјесеци проведених у затвору, 15. октобра пуштен на слободу, уз обавезу да не напушта место боравка.

Након затварања манастира радио је као црквењак у Храму Вазнесења Господњег у Михајловском Заводу (данашњи Михајловск у Свердловској области). Активно се супротстављао намерама власти да затворе храм, због чега је поново ухапшен у јануару 1930. године.

Током истраге држао се храбро и непоколебиво. Одлуком Тројке опуномоћеног представништва Обједињене државне политичке управе (ОГПУ) за Урал, 16. фебруара 1930. године осуђен је на смрт. Стрељан је 20. фебруара исте године. Верује се да је сахрањен у заједничкој гробници у околини Јекатеринбурга, на територији некадашњег стрелишта ОГПУ-а.

***

Свети Атанасије рођен је 1887. године у селу Даничево, у Волинској губернији, у породици државног чиновника. Од 1905. до 1908. године служио је у војсци.

У јулу 1920. године био је ухапшен и заточен у концентрационом логору број 1 у граду Орлу, где је остао до новембра исте године. Након ослобађања настанио се у звонику Богојављенског саборног храма у Орлу и од тада започиње његов подвиг Христа ради јуродивог.

Почетком двадесетих година, након што је исцељен од тешке болести, са благословом свог духовног оца ступио је у манастир. Од 1926. до 1931. године појао је у хору Храма Васкрсења Христовог на некадашњем манастирском гробљу у Орлу.

Поново је ухапшен у априлу 1931. године, под оптужбом да „међу верујућим масама води агитацију против мера совјетске власти и партије на селу“. Током испитивања Свети Атанасије је потврдио да је људима одговарао негативно када су га питали о колхозима, али је одбацио остале оптужбе. Кривични поступак против њега и других оптужених обустављен је 28. октобра 1931. године услед недостатка доказа.

Године 1932. смештен је у психијатријску болницу у Орлу, где је провео девет година. И у болници су му долазили бројни верници тражећи савет и утеху. Од 1941. до 1948. године живео је у Орлу, појао у црквеном хору и помагао грађанима у свакодневним пословима. Током ратних година укрепљивао је народ, давао духовне савете, упозоравао на невоље и говорио о судбинама војника и заробљеника.

Од 1948. године више пута је хапшен и поново смештан у психијатријске установе, у којима је провео још седам година. У медицинским извештајима лекари су непрестано бележили његову побожност, смиреност, дружељубивост и благост. И током боравка у болницама људи су му настављали долазити по помоћ и духовни савет.

Свети Атанасије упокојио се у Господу 5. маја 1967. године, у 81. години живота. Сахрањен је на Крститељском гробљу у Орлу.

Његов пример хришћанских врлина — кротости, благости, трпљења и смирења — био је на поуку свима који су му долазили. Поштовање исповедника започело је још за његовог живота и траје до данас, више од педесет пет година после његове смрти. Сачувана су и сведочанства о његовој чудотворној помоћи, укључујући и случајеве потврђене медицинском документацијом.

Спасовдан

На данашњи дан Православна Црква прославља празник Вазнесења  Господњег, у народу познатији као Спасовдан.

Вазнесење Господње слави Црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса.

Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога Васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем, и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима, но да чекају обећање Светога Духа, Господ је у четрдесети дан извео своје ученике до Витаније, подигао  своје руке и благословио их, и благосиљајући их узнео се на небо.

Када су ученици са Горе Елеонске гледали на на небо и на облак, који је Господа сакрио од њихових очију, објавише им анђели да ће исти Исус, који се од њих узнео на небо, на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

О Вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап. 1, 3), док Свети апостол Лука у Еванђељу не спомиње дан Вазнесења.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више спомена, а спомен на Вазнесење био је утопљен у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века, као нпр. Тертулијан и Ориген, не спомињу овај празник. Најстарије беседе на овај празник можемо наћи у време Светог Јована Златоустог (+405) и Светог Григорија Ниског. Дакле крајем 4. века издвојен је спомен Вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силаска Светога Духа, и постављен је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у Који је Он целу икономију и домострој искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто је сео с десне стране Силе и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу Његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији. И у нашој Цркви у овај дан се носи литија. При увођењу богослужбених обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV веку означавало као место Вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

Тропар, глас 4.

Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем, јако Ти јеси Син Божиј, Избавитељ мира.

Тропар, глас 4.

Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света.

Кондак, глас 6.

Јеже о нас исполнив смотреније и јаже на земљи сојединив небесним, вознесалсја јеси во славје, Христе Боже наш, никакоже  отлучајасја, но пребиваја неотступниј и вопија љубљашчим Тја: Аз јесам с вами и никтоже на ви.

Кондак, глас 6.

Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.

стигао у Београд

Његова Светост Патријарх српски г.  Порфирије и председник Републике Србије г. Александар Вучић уз највише црквене и државне почасти дочекали су 20. маја 2026. године на београдском аеродрому Никола Тесла једну од највећих хришћанских светиња – Часни Појас Пресвете Богородице.

Чудесна светиња стигла је у српску престоницу љубављу и добротом свештеног братства светогорског манастира Ватопеда и његовог игумана Василија, великог пријатеља српског народа, који ју је лично допратио и из своје руке предао Његовој Светости Патријарху г. Порфирију.

После молебна служеног на аеродромској писти, Патријарх је - у пратњи председника Вучића, игумана Јефрема, архијереја и ватопедских монаха - пронео Часни Појас Мајке Божје кроз почасни шпалир Гарде Војске Србије. Велику светињу уз песму су дочекали ученици београдске Богословије Светог Саве и млади у српским народним ношњама.

– Осећамо данас велику благодат и радост и не постоји боља реч која може изразити то осећање од речи псалмопојца Давида који вели: Радујте се и веселите се у дану који створи Господ, радујте се и веселите се у њему! Данас смо заиста благословени јер нас је, по љубави Свете Горе и по љубави Светог великог манастира Ватопеда, походио Часни Појас Пресвете Богородице. Појас који је Она сама саткала и који је носила око свога струка, онда када је у утроби носила нашег Спаситеља и Господа Исуса Христа, Логоса Божјег. Од тада тај Појас смирењем Пресвете Богородице, Њеном благодаћу и Духом Светим носи у себи исцелитељску и благословену моћ – поручио је Његова Светост Патријарх српског г. Порфирије и истакао:

– Овај појас, као и многе друге светиње, имао је кроз историју своју бурну путању. На том свом путешествију у једном тренутку је боравио и у Србији, до тренутка када је Свети кнез Лазар, осетивши љубав према манастиру Ватопеду, као и према читавој Светој Гори, уз један део Часног Крста овај појас даривао свештеном манастиру Ватопеду, јер је манастир Ватопед тачка која нераскидиво повезује Свету Гору са српским народом. То је манастир у којем је боравио као монах Свети Сава, а ту је дошао и његов отац, Свети Симеон Мироточиви. Стога је, осећајући љубав и благодарност према манастиру Ватопеду, Свети кнез Лазар подарио овај Појас да се тамо у молитвама монаха чува, да кроз векове повезује наш народ са манастиром Ватопедом и са Светом Гором и да боравећи тамо и ми будемо уграђени у Свету Гору.

– А ево, после шест векова, поново нас ова светиња подсећа на љубав Светог кнеза Лазара према својој отаџбини, према свом народу, али и на свест да се свако добро, лепота, пуноћа, истина и правда заснивају на непоколебљивом камену темељцу који се зове Господ Исус Христос.
Истовремено подсећа нас на то ко смо и шта смо у Светом Сави. Тамо се духовно родио, а у њему се и ми духовно рађамо од његових времена до наших дана, а тако ће бити и до краја света и века – поручио је Патријарх српски г. Порфирије и упутио речи благодарности игуману ватопедском Јефрему:

– Велику благодарност на љубави упућујемо игуману манастира Ватопеда. Хвала Вам што сте благословили да дођете и да заједно са собом донесете Појас Пресвете Богородице у којем борави благодат.

– Са великим жаром долазим у Београд одговарајући на позив патријарха Порфирија да после много векова Појас Пресвете Богородице посети Србију. Ово је наша дужност и потреба. На овај начин одајемо почаст кнезу Лазару који је касније постао великомученик Православне Цркве – поручио је високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман ватопедски, и подсетио на јаке везе његовог манастира и српског народа:

 – Свети кнез Лазар, који је Ватопеду подарио Појас Пресвете Богородице, био је богоносац и зато је благодаћу Светог Духа разумео потребу коју српски народ има према Ватопеду, јер је манастир Ватопед место духовног уздизања Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.
– Долазим у земљу која се суочила са различитим искушењима, али она опстаје и живи. Верујем да ће примањем Појаса Пресвете Богородице српски народ примити и велику утеху, а сведочим вам да Појас Пресвете Богородице чини велика чуда – поручио је игуман Јефрем.