Свети Никодим, Архиепископ српски

Српска Православна Црква 25. маја по новом, (12. маја по јулијанском календару) молитвено прославља Светог Никодима, Архиепископа српског.

Тропар, глас 4.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, глас 4.

Уздигавши се на висину врлина, њима си се Богу приближио: Моли се за нас, преосвећени, који те са љубављу славимо, као пастира и учитеља.

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски.

У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Свети Никодим, Архиепископ српски (1317-1324)

Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спасовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског.

Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље.

Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања.
Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе.

За проучавање богослужења Српске Цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања.

По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји. У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи.

Управљао је Српском Црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.

Свети Герман Цариградски

Тропар, глас 4.

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Кондак, глас 4.

Похвалимо верни по дугу двојицу величанствених првосвештеника, Светог Германа и божанског Епифанија: Они су попалили безбожничке злоречивости, изложивши премудре догмате свима који свагда православно поју велику тајну побожности.

Свети Герман родио се у Цариграду. Отац његов патриције Јустин био је први сенатор царски, човек врло чувен и уважен. Њега из зависти уби цар Константин Погонат, када ступи на престо. Пошто уби овог знаменитог сенатора, Константин нареди те ушкопише његовог сина, блаженог Германа, који тада беше дечак, и причислише га црквеном клиру. Ово учини Константин да се Герман не би, кад постане пунолетан, као чиновник и сенатор осветио Погонатовом дому за убиство свог оца. У овом духовном звању блажени Герман живљаше као анђео Божји: далек од сваког пристрашћа земаљског и сујете светске, он свим умом својим беше устремљен к Богу, и уста му увек беху пуна хвале Господње, и усрдно дан и ноћ изучаваше Божанствене књиге. Отуда је и дубину премудрости упознао и животворну воду богонадахнутих учења поцрпао, којима је касније, као пастир и учитељ, напајао Цркву Христову.

Када стиже у зреле године свети Герман, сијајући као светилник својим врлинским животом и ученошћу, би најпре посвећен за епископа града Кизика. Ту је он водио борбу са монотелитском јереси, заједно са свјатјејшим патријархом Киром, са којим и прогонство претрпе од неправоверног цара Филипа. Но пошто неправедни гонитељ убрзо са хуком погибе, а свјатјејши се патријарх Кир престави у прогонству; и пошто псевдопатријарх Јован јеретик би збачен, онда за царовања Анастасија II на велику радост народа би на цариградски патријаршки престо узведен свети Герман, као муж достојан и пун благодати Божје, која се показиваше у његовој прозорљивости, јер он предвиђаше будуће ствари и догађаје и пророчки их претсказиваше. Тако, када је он први пут улазио у саборну цркву, свету Софију, и народ се тискао жељан да види новоизабраног патријарха, нека трудна жена Ана, приближивши се к њему, повика: Благослови, оче, плод у утроби мојој! - Патријарх погледа у њу и, провидевши унутрашњим очима оно што ће се збити, рече: Нека Господ благослови плод твој молитвама светог Првомученика.

Овим речима свети Герман прорече, да ће она родити мушко дете и да ће оно имати име светог првомученика Стефана. Поред тога, ово пророштво би потврђено чудом. Јер када свети патријарх говораше ово пророштво, из његових уста заједно са речима излажаше пламен огњени. То виде сама жена, и касније свима то казиваше са заклетвом. По томе се пламену она чврсто увери да је светитељево пророштво истинито. И стварно, Ана роди мушко дете, коме би дато име Стефан, према пророштву свјатјејшег патријарха Германа. Овај Стефан када одрасте, прими иночки чин и инокова свештено на Авксентијевој гори према Цариграду, а касније постаде исповедник Христов и мученик, јер пострада за свете иконе од злочестивог цара Константина Копронима. За овог пак Копронима, сина цара Лава Исавријанца, свети Герман је прорекао да ће бити опаки гонитељ и мучитељ православних хришћана. Јер када га је свети Герман као патријарх крстио, младенац Константин у време крштења оскврнави свету купељ и воду у њој својим изметом. Тада је свети Герман рекао за њега: Ово дете кад одрасте нанеће велико зло хришћанима и пролити много крви благоверних слугу Христових.

Овај Константин доцније би прозван Копроним, тојест ђубриви. И зби се пророчанство светог Германа о њему, јер он многе измучи и поби због поклоњења светим иконама, а међу њима и гореспоменутог светог Стефана.

Иконоборска јерес отпоче за царовања Лава Исавријанца, оца Копронимова. Сав огрезао у тој јереси, Лав Исавријанац се свим силама стараше да је што више рашири и учврсти у народу. Он разасла на све стране свога царства безбожно наређење: да се свуда из храмова свете иконе избацују, ногама газе и спаљују; јер он сматраше свете иконе за идоле, а оне који им се клањају за идолопоклонике. Свети патријарх Герман се јуначки успротиви цару: више пута му је слао благоразумне и угледне духовнике, а и сам му је одлазио и разговарао с њим, и саветовао му да се окане своје зле намере. Али, све је било без успеха. Једном патријарх рече цару: Чуо сам пророчанство једног светог човека, да ће настати гоњење светих икона од зловерних, али нека то не буде за време твога царовања. - А када, и за време чијег царовања имало би то настати? упита цар пажљиво. Свети Герман одговори: Биће неки цар коме ће име бити Конон; он ће подићи гоњење на свете иконе. Лав Исавријанац на то рече: Мени је име Конон. То ми је име дато на крштењу, а Лавом сам назван касније. Значи, то се пророчанство има потпуно испунити за време мога царовања.

Не, господару, - узврати на то цару свети Герман, - нека тога не буде! нека се такво зло не чини за време твоје владавине! Јер онај који жели да спроведе то зло - антихрист је, непријатељ Божјег оваплоћења. Сети се, царе, заклетве коју си положио ступајући на престо: да ћеш свету веру држати беспрекорно, ништа не одузимајући од предања светих Апостола и богонадахнутих Отаца, нити ишта ново, супротно светој вери, уносећи.

Слушајући такве речи свјатјејшега патријарха, цар је час осећао стид, час падао у јарост. И од тада се стаде паштити да пронађе неку кривицу патријарху, како би га удаљио са престола, не као исповедника истине, већ као завереника и побуњеника. Сарадника за своју злу намеру он нађе у лицу презвитера Анастасија, ученика Германовог. Овоме Анастасију, сличном Јуди по нарави, цар обећа патријаршиски престо после Германовог прогонства. Анастасије пак обећа цару да ће му помагати у гоњењу и уништавању светих икона. И непријатељеваше Анастасије против светог Германа, паштећи се да се и пре прогонства светог Германа докопа патријаршијског престола. А свети Герман провиђаше Духом злу намеру Анастасијеву, и предвиђаше све шта ће се догодити Анастасију, па му то и претсказа згодном приликом. Наиме: једном је патријарх Герман улазио у царску палату. Гордељиво ступајући за њим, Анастасије му нагази крај од хаљине његове. Осврнувши се, свети Герман рече Анастасију: Не жури, доћи ће време кад ћеш ти, окружен гомилом народа, уз клицање бити одведен у Дипин. - Али, ни Анастасије, ни други који то чуше, не обратише пажњу на ове речи светога Германа. Сетише их се тек касније, када се ове речи испунише. А како се испунише, рећи ће се доцније.

Свети Герман, као добар војник Исуса Христа, јуначки се и неустрашиво борио са јеретицима мачем речи Божје. Једном приликом он посла цару једног од најизврснијих службеника црквених са оваквом поруком: Не доликује теби, царе, да се безобзирно надимаш пред Богом, Саздатељем твојим, који ти је дао живот и царовање, и немаш права, како се то каже, да покрећеш оно што је непокретно; не доликује теби да прекорачујеш границе, које у древна времена поставише свети Оци. То свеколико служење демонима, и све идолопоклонство, бише уништени човечанским обличјем које Бог Логос узе од Пречисте и Пресвете Дјеве. Изображење бојама на дасци човечанског лика Христовог и Оне која Га је на неисказан начин родила, и изображења светих угодника Божјих, да молитвено поштујемо - нама је предано од Отаца и Учитеља, а предано нам је има већ седам стотина двадесет и пет година, откако се Господ наш јави на земљи у облику човека. Жена која се исцели од течења крви додирнувши хаљине Господње, у знак благодарности изради Спаситељеву слику, после вазнесења Његовог. Но и пре тога сам Господ изобрази на убрусу божански лик свој и одасла га у Едес Авгару. Свети еванђелист Лука изради икону Пречисте Дјеве Богородице. Због тога божанствени Сабори светих Отаца, држани у разна времена и на разним местима, заповедају да се свете иконе молитвено поштују а не уништавају. Знај дакле, царе, ако ти хоћеш да утврдиш безакони иконоборачки догмат, ја први никада нећу пристати на то. Ево, ја сам готов да крв своју пролијем за икону Христа мог, који своју крв проли да обнови пали лик (= палу икону) душе моје. Очигледно је да бешчешће, које се наноси икони Христовој (= лику Христовом), односи се и на Прволик, тојест на самога Христа, исто онако као што се молитвено поштовање, указано икони Христовој, односи на самога Христа. Зато нама, верним слугама Христовим, доликује да умремо за поштовање Господа нашег.

Другом пак приликом сам свети Герман овако говораше цару: Ако сам ја Јона, баците ме у море, јер без Васељенског Сабора ја немам права да прописујем ишта ново односно вере.

Када свети патријарх увиде да ни на који начин не може одвратити цара од јереси, он положи свој патријаршки омофор у божанственом олтару, на свети престо, остављајући свој чин. А цар, силно љут на светог Германа због његових смелих речи, посла, као за рат, наоружане војнике, који светитеља шамараше, тукоше, вукоше, и са бешчашћем из патријаршије истераше. Свети Герман онда се повуче у манастир на монашко безмолвије, на монашко молитвено тиховање, и тамо међу иноцима проведе остале дане свога живота, и мирно се упокоји у Господу, 740 године. Патријархом је био четрнаест година и пет месеци.

После изгнанства свјатјејшег патријарха Германа, цар доведе на његово место гореспоменутог Анастасија, који заједно са царем избациваше из цркава свете иконе и утврђиваше иконоборачку јерес. А пророчанство светог Германа о њему зби се на овај начин. После смрти злочестивог цара Лава Исавријанца на престо ступи његов син Константин Копроним. Константина збаци са престола зет Лавов Артавасд. У томе Артавасду поможе патријарх Анастасије, који и круниса за цара Артавасда и сина његовог Никифора. Након три године Копроним скупи велику војску и заузе Цариград; зету свом Артавасду и његовим синовима, а својим сестрићима, ископа очи, и многе велможе погуби. Односно патријарха пак Анастасија нареди те га нагог свукоше и пред целим народом на гореспоменутом месту Дипину тукоше, па онда на магарца посадише натрашке и по граду водише ругајући му се. Тако се испуни пророчанство светог Германа којим претсказа Анастасију да ће он, окружен гомилом народа, бити одведен у Дипин. Безбожни цар Копроним хтеде и да збаци Анастасија са патријаршиског престола, али, не нашавши другог који би у безбожности био раван Анастасију, он остави Анастасија на патријаршиском престолу, на коме Анастасије остаде двадесет и четири године као мрзост опустошења на месту светом. При крају живота Анастасије доби болест звану "кордаспос", од које његова богомрска уста, која су хулила на свете иконе и на свог учитеља светог Германа, постадоше погани пролаз кроз који му измет излажаше из утробе, и тако он на страшан начин изврже несрећну душу своју. А свети Герман обрете слатки живот са светим јерарсима у царству Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин

Свети Епифаније, Епископ кипарски

Тропар, глас 4.

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Кондак, глас 4.

Похвалимо верни по дугу двојицу величанствених првосвештеника, Светог Германа и божанског Епифанија: Они су попалили безбожничке злоречивости, изложивши премудре догмате свима који свагда православно поју велику тајну побожности.

Рођен као Јеврејин, но увидевши силу вере Христове, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру Светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем, који му прорече, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста, после више година Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требало по жељи царевој и царичиној да осуди Светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград, он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: “Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога”. На то му Епифаније отписа: “Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне”. – И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста. Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се Свети Епифаније 403. године. Од многих дела Светог Епифанија најпознатије је Ковчежић, по грчки: Панарион, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси.

О Типику Архиепископа Никодима

На Светој Гори, крајем 12. века, када је у њу дошао Свети Сава, богослужење се одвијало по обрасцу атонско – студитског синаксара, насталог у периоду од 10. до 12. века, на основу студитског синаксара солунске редакције. Свети је овај поредак, који је привремено увео у манастир Хиландар, ускоро заменио Хиландарским типиком, који је био превод и прерада Евергетидског типика, насталог на основу цариградске редакције студитског синаксара.

Пошто светитељ није превео синаксар Евергетидског типика, него само пролог, богослужење се савршавало по литургијским књигама које су у себи имале синаксарне рубрике Евергетидског типика, а које су преведене од носиоца хиландарске литургијске редакције 13. столећа на чијем челу је стајао Свети Сава. Ове књиге и тај богослужбени образац,  први српски архиепископ ће пренети у Србију и по њему ће се служити у српским парохијама и манастирима до увођења Јерусалимског типика који је настао трудом палестинских монаха на прерађивању цариградске редакције студитског синаксара. (Др Владимир Вукашиновић, Кратки преглед развоја литургијског живота Српске Архиепископије од XIII до XVII века, у: Свештена и духовна Трпеза ( огледи из српске литургијске теологије и праксе: XIII-XXI век, ПБФ, Београд, 2016, стр. 52-67.)

Заправо, на Светој Гори, већ је био у 10. веку уведен Јерусалимски типик, али онај који су спровели студијски монаси који су извели синтезу истог са константинопољским азматским типиком, познатој као прва саваитска или прва студијска редакција. Касније, у 14. веку, у време исихастичког покрета, биће уобличена друга исихастичка редакција Јерусалимског типика.
Свети Сава је на основу прве студијске редакције Јерусалимског типика написао Службу Светом Симеону. (Др Ненад Милошевић, Типик Светог Саве, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 17(2015) 27-35). Мишљења смо да Свети Сава није намеравао да уведе у Српску Цркву Јерусалимски типик друге исихастичке редакције, иако је делимично упознао зачетке таквог богослужења приликом свог другог хаџилука у Свету земљу 1230. године.

Свети Архиепископ Никодим, боравећи у Цариграду крајем 1311. и почетком 1312. године, као хиландарски игуман, присуствовао је богослужењу које су савршавали цариградски, антиохијски и јерусалимски патријарси, по обрасцу друге исихастичке редакције Јерусалимског типика и пожелео је да тај образац уведе и у Српску Архиепископију, сматрајући да ће тако наставити дело Светог Саве које он због маловремености живота није успео да заврши, о чему говори у свом предговору превода Јерусалимског типика. Због тога је послао у Цариград да му се из манастира Светог Јована Претече који је обновио Свети Краљ Милутин, донесе типик, који је он превео а потом је тај превод преписан 1319. године, управо на стогодишњицу добијања аутокефалности Српске Архиепископије. Архиепископ Никодим наводи тачан датум настанка превода – 6827 (1319) године, круг сунца 23, месеца 6, индикта 2. 

На почетку Типика, а после предговора, налази се  један особит Чин, који је у најновије време препознат као Чин панихиде агрипније сличне истом чину у Евергетидском типику. Ова аколутија, по свему судећи, потиче из богослужбеног светосавског предања које је претходило превођењу Јерусалимског типика друге исихастичке редакције од Архиепископа Никодима, и које треба данас посебно проучавати, јер нам је њега оставио Свети Сава и плод је његовог рада у вези са богослужењем Архиепископије Српске. (Владимир Антић, Карактеристике Српског богослужења и појања на почетку 14. века према Никодимовом типику, У: Свети Краљ Милутин и његово доба, историја, књижевност, уметност, тематски зборник међународног научног скупа „Краљ Милутин и доба Палеолога: историја, књижевност и културно наслеђе“, Скопље 24-26. октобар 2021, „Каленић“, Крагујевац, 2023.) 
Блаженопочивши протопрезвитер-ставрофор др Лазар Мирковић, (Пивнице 1885 – 1968, Сремски Карловци) бивши професор Литургике на Богословском факултету у Београду, који се посебно бавио изучавањем Никодимовог типика, утврдио је, да је овај Типик најближи типику који се налази у библиотеци Лавре Преподобног Атанасија Великог у Светој Гори, рукопис бр. 99. Иначе, оно што је од неизмерног значаја јесте то, да је Никодимовог типик данас доступан за изучавање јер га је горе поменути прота Лазар Мирковић, пре Другог светског рата фотографисао од прве до последње странице. Оригинал типика је изгорео приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941 године. Професор Ђорђе Трифуновић, велики поштовалац и ученик почившег проте, приредио је у две књиге издање фототипије изгорелог рукописа Никодимовог типика и рашчитан текст, који је разрешио прота Лазар.

Типик Архиепископа Никодима је први превод Јерусалимског типика не само код нас Срба, већ у читавом словенском свету и предвиђен је за употребу како у парохијским тако и у манастирским заједницама.  Нажалост, са уласком новорускословенских богослужбених књига у наше богослужење и престанком употребе српскословенског језика у нашој Цркви, у другој половини 18. века, Типик Архиепископа Никодима престао је да се употребљава и по њему се од тада не савршава богослужење. Потребно је поновно враћање србуља у наше богослужење, па са њима и Никодимовог типика, што је и препознато код појединих наших савремених српских литургиолога. (Арсеније Главчић, докторанд, Типик архиепископа Никодима, Српска теологија данас, 2009, Православни богословски факултет, Београд, 2010, стр. 294 – 307).

Свети Архиепископ Никодим био је и јесте веома значајна личност међу наследницима трона Светога Саве. Био је смирен и смеран и због тога га је Господ и прославио, сачувавши његове свете мошти нетрулежним. Из свог кивота у Пећкој Патријаршији непрестано благосиља свој српски народ и заједно са Светим Савом и свима светима служи небеску Литургију и после седам стотина година од свог блаженог престављења, подстичући све нас да чувамо и ревносно проучавамо његово и наше светосавско српско  богослужбено предање.

Дана, 23. маја, Грузијска православна црква је прославила Светог Симона Кананита. Према црквеном предању, апостол је проповедао хришћанство у западној Грузији и мученички је пострадао у Анакопији. Његово гробно место налази се у Коману, близу Сухумија.

Грузија је такође обележила „Абхазетобу“ (Дан Абхазије), који је 2014. године установио покојни католикос-патријарх целе Грузије, Илија II.

Тим поводом, у патријаршијској катедрали Свете Тројице у Тбилисију одржан је молебан за јединство Грузије, мир и помирење. Након службе, служен је помен војницима и цивилима који су изгубили животе бранећи територијални интегритет Грузије.

Службу је предводио патријарх Грузије Шио III. Са њим су саслуживали епископ Цалкски Григол (Кација) и други свештенственици.

Међу присутнима су били председник Владе Аутономне Републике Абхазије, Ђорђи Џинџчарадзе, председник Врховног савета Аутономне Републике Абхазије, Џемал Гамахарија, представници абхазијске владе и Врховног савета и интерно расељена лица из Абхазије.

Првог Васељенског сабора

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја.

Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.

На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока.  А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други.

Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).

Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

Српска православна црква и њени верници данас обележавају дан посвећен светом апостолу Симону Зилоту, једном од 12 великих апостола

Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом.

Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Дух Свети који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији.

Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.

Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назван због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу.

За опроштај грехова треба изговорити молитву светом апостолу Симону Зилоту:

Свети славни и свехвални Апостоле Христов Симоне, који си се удостојио да у дом свој у Кани Галилејској Господа нашег Исуса Христа и Пречисту Матер Његову Владичицу нашу Богородицу примиш и да на свадби својој преславног чуда Христовог претварања воде у вино очевидац будеш!

Молимо те с вером и љубављу: умоли Христа Господа да претвори душе наше из грехољубивих у богољубиве; огради нас и сачувај молитвама твојим од искушења ђаволских и падова греховних, и измоли нам помоћ свише у време унинија и немоћи наше; да се не спотакнемо о камен саблазни, него да идемо право спасоносним путем заповести Христових, да тако стигнемо у блажене обитељи рајске, у којима ти сада живиш радујући се.

О, Апостоле Спасов! Немој постидети нас који се у тебе чврсто надамо, него нам буди помоћник и покровитељ у читавом животу нашем и помози нам да благочестиво и богоугодно скончамо овај привремени живот, да добар и миран хришћански крај задобијемо и да се доброг одговора на Страшном Суду Христовом удостојимо; да избегавши митарства ваздушна и избавивши се од ропства љутог кнеза овога света, наследимо Царство Небеско и прославимо величанствено име Оца и Сина и Светога Духа, у све векове. Амин.

Преподобна Исидора Јуродива

Православна Црква 23. маја по новом, 10. маја по јулијанском календару молитвено прославља Преподобну Исидору Јуродиву.

У Тавениском женском манастиру, у Тиваиди, бејаше међу осталим сестрама и једна девица, по имену Исидора. Она Бога ради беше узела на себе подвиг јуродства и понашаше се као луда. Зато је све сестре толико презираху, да ни једна од њих није хтела ни да једе са њом. Све су је понижавале, вређале и грдиле, но она је све то ћутке и с благодарношћу подносила. Исидора је стално радила у кујни, а трудила се и у осталим послушањима манастирским, служећи свима сестрама, и без гнушања вршећи и најпрљавије послове у манастиру. Она је чистила манастир од ђубрета и сваке нечистоте, и била манастиру као сунђер који отире сваку нечистоту и прљавштину. Тако се она непрестано трудила, од јутра до мрака, не одмарајући се ни часа већ изможђујући тело своје у разноврсним пословима.

Понекад се Исидора прављаше луда, да би мудро сакрила пред сестрама своје врлине. На тај начин на њој се испуњаваше реч светог апостола: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1 Кор. 3, 18).

У том манастиру бејаше четрдесет сестара. Све оне, по монашким правилима, ношаху на глави црна покривала, а Исидора покриваше главу своју простом крпом. Њу нико никада не виде да једе кору хлеба или да седи за трпезом и једе кувану храну; само је отпатке и мрвице скупљала са стола и тиме се хранила. Уместо куваног јела Исидора је јела помије које је добијала перући грнце и котлове. Преподобна Исидора никада никога не увреди, нити се икада разгневи или увреди, нити узропта због нечега, но увек ћуташе. Она никоме не одговараше ни кратко ни надугачко, мада су је друге сестре често тукле, и увек ненавиделе и грдиле.

Пошто блажена Исидора проведе много година у таквим суровим подвизима, би о њој откривење од Бога преподобном оцу Питириму, човеку светом и веома врлинском који живљаше у Порфиритској пустињи. Овом светом отшелнику претстаде анђео Господњи и рече: Зашто се поносиш својим подвизима као благочестив, живећи у таквом месту? Хоћеш ли да видиш жену благочестивију од тебе? Отиди у женски Тавениски манастир, и тамо ћеш наћи једну сестру која носи круну на глави. Она је боља од тебе, јер иако се непрестано носи са толиком гомилом, и служи свима на разне начине, и мада је сви презиру, она ипак никада не отступа срцем од Бога. А ти, седећи овде и никада не живевши у свету, блудиш мислима по градовима.

Уставши са свога места, велики Питирим отиде у Тавенски манастир и замоли тамошње учитеље да га одведу до женског манастира. Прешавши реку, они се усудише да га одведу тамо, пошто он беше славан међу Оцима, и остарео у подвижништву. И пошто се помолише, Велики изјави жељу да лично види све девственице. А када се све сабраше, међ њима се не појави Исидора. Најзад им свети Питирим рече: Доведите ми све. - А када му оне рекоше: Све смо овде, - он им рече: Овде нема једне коју ми Анђео показа. Тада му оне рекоше: Имамо једну луду; она је у кујни. - Јер тамо тако називају умно поремећене. Рече им Велики: Доведите ми и њу, да је видим.

И оне отидоше да је позову. Али Исидора не послуша, осетивши о чему се ради; можда јој би и откривено. Оне је онда стадоше вући силом, говорећи јој: Свети Питирим жели да те види. - Јер име његово беше славно. А када је приведоше, и Велики угледа њено лице и крпу, повезану око њене главе, паде пред ноге њене, и рече јој: Благослови ме, мајко (¬јј¬). Она такође паде пред ноге његове, и рече: Благослови ти мене, господине мој! - Видевши то, све се запањише, и стадоше викати: Ава, не допуштај да те вређа, јер је она луда. Рече им свети Питирим: Ви сте луде; а она је боља и од вас и од мене, и она је мајка (¬јј¬В) наша; и ја се молим, да се нађем раван њој на дан Суда.

Када то чуше, све сестре падоше пред ноге његове, плачући и исповедајући се како су на разне начине вређале светитељку. Ја сам јој се увек потсмевала, говораше једна; а ја сам њен ништавни изглед исмевала, изјављиваше друга. Ја сам је вређала док је она ћутала, збораше једна; а ја сам често помије на њу просипала, додаваше друга. Ја сам је тукла, говораше једна; а ја сам је песницом ударала, изјављиваше друга. Ја сам јој често нос мазала слачицом, тврђаше једна. Једном речју, све исповедише да су је на разне начине вређале. Примивши њихово покајање, свети Питирим се заједно са преподобном Исидором помоли Богу за њих да им се опросте греси. Затим преподобни поучи све сестре колико треба; и пошто им говори много о стварима корисним по душу, благослови их миром, и отпутова у своју пустињу, славећи Бога што га удостоји да види његову сакривену слушкињу.

После неколико дана, не могући подносити славу и почасти које су јој указивале све сестре, и мучећи се због њихових извињавања, блажена Исидора кришом напусти манастир. А куда отиде, где се сакри, и где издахну, нико не зна до данашњега дана.

Такво беше житије ове потајне угоднице Божје, која под, видом јуродства као под неким покривалом тајно послужи Господу. Зато она сада прима награду од Господа на небу јавно, пред очима свих житеља небеских, са којима настањена, она слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога.

Свети равноапостолни Кирило и Методије, учитељи и просветитељи словенски

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.

Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше.

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише.

Браћа Кирило (Константин) рођен у јулу 826. године, а упокојио се 14. фебруара 869. у Риму. Методије је рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена као православни Грци у Солуну.

Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедник. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара Храма Свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари.

Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од Светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова Света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили православну веру од Светих Кирила и Методија.

У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три  језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су Свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био православне вере, јер Црква још увек није била подељена на Источну и Западну. У Риму се Свети Кирило упокојио, а Свети Методије је постављен за Епископа панонског.

Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи Еванђеља и богослужења, а пре свега речи Евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности.

Упокојио се у Господу јеромонах Роман Матјушин (1954–2026)

Господ га је примио к себи управо са тла његове вољене Србије, на београдском аеродрому, идући својој отаџбини.

Јеромонах Роман један је од најистакнутијих савремених руских духовних пјесника и кантаутора, с правом називан „православним Јесењином”. Његову богонадахнуту поезију и музику изводе православни хорови и умјетници широм свијета.

На сајту о стваралаштву јеромонаха Романа ВЕТРОВО је 19. маја написно кратко:

Христос васкрсе!
Драги читаоци!

Данас, 19. маја, на дан празника Светог Јова Многострадалног, јеромонах Роман – дивни руски православни пјесник, изузетан човек и свештеник – преминуо је у Господу.
Прије неколико година, размишљајући о својој предстојећој смрти, отац Роман је написао:
Што више речи, то мање истине у њима.

Молим за молитве! Молим само за молитве!
И биће срећан ако се управо тако деси!
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Спасовданска литија са Часним Појасом Пресвете Богородице – највећи молитвени скуп у историји Београда

Када неко некада буде изучавао историју српског народа и његове престонице током двадесет првог века приметиће да су житељи Београда најлепше странице летописа свог града исписивали управо о Спасовдану, празнику Вазнесења Господњег.

Приметиће и да се у тој бесцен књизи београдске повести, у повести којом се мало који град може подичити, својим сјајем издваја страница забележена златним словима баш данас, 21. маја 2026. године. Моћи ће и да замисле како скромни хроничар, погурен над белином папира, безуспешно тражи праве речи којима би описао и за будуће генерације сачувао траг о несвакидашњем и  величанственом благослову који је имала данашња генерација Београђана.

А њих, хиљаде и хиљаде, и старо и младо, мајке, очеви, деца, школарци са вероучитељима и професорима, богослови и студенти, фолклорна друштва, црквени хорови, припадници Војске и Полиције, свештеници и монаси, у непрегледним колонама су се сабирали пред Вазнесењском црквом и оближњим улицама, а сви, једнодушно и једногласно, са истом молитвом у срцу: Пресвета Богородице, спаси нас! 

Појас Пресвете Богородице – једна од највећих светиња хришћанства – стигао је у београдски Вазнесењски храм дан раније љубављу и добротом свештеног братства светогорског манастира Ватопеда и његовог игумана Јефрема, великог пријатеља српског народа, који је Часни Појас лично допратио и из своје руке предао Његовој Светости Патријарху г. Порфирију.

Дирљиво је било видети хиљаде Београђана који су синоћ у порти Вазнесењске цркве и околним улицама до касних часова у непрегледном реду, у духовном миру и молитвеној радости, сатима чекали да се поклоне и целивају Чудесни Појас Дјеве Марије. Небројено више њих кренуло је данас за својим Патријархом у литијском ходу ка заветном храму српског народа на Врачару.

Улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, па преко Булевара ослобођења и Карађорђевог парка, развукла се непрегледна колона верних, а са њима и још дужа и шира колона оних који су били у молитвама свих присутних: уснули оци и матере; болесни и невољни; заточеници и сиромашни; избегли, прогнани и расејани; наша браћа и сестре на Косову, у Метохији, Босни, Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Боки и свим српским крајевима; они који су далеко и на путу; они који нас лече, бране и чувају; они који уче и који нас уче; и сви они који из било ког разлога не стигоше данас у своју престоницу; али престоница – Град Мајке Божје – би са њима.

Стигавши у беспрекорном поретку и духовном миру на Светосавски плато, литију и њен најсветији део – Појас Пресвете Богородице – радосно су дочекала звона Светосавског храма. И док је молитву Господу и Мајци Божјој, пред светињом изложеном под сводовима величанственог храма, узносио Патријарх српски г. Порфирије, колона благочестивог народа је и даље пролазила преко трга Славија.

Поред високопреподобних архимандрита и игумана ватопедског Јефрема и хиландарског Методија и њихове братије, у радости прославе престоничке крсне славе учествовали су високопреосвећена и преосвећена господа архијереји: врањски Пахомије, шумадијски Јован, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, будимљанско-никшићки Методије; вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, париски и западноевропски Јустин, лондонски и британско-ирски Нектарије, новобрдски Иларион, липљански Доситеј, топлички Петар, јенопољски Никон, моравички Тихон, костајнички Серафим и умировљени канадски Георгије; архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; највиши државни званичници, представници Војске Србије, Полиције и националних културних и научних установа.

Настављајући традицију да на челу литије Часни Крст носи благоверни хришћанин који је своје дарове од Бога умножио на корист рода и Цркве, а на понос својих родитеља, ове године чашћу да буде крстоносац овенчан је г. Андреј Дробњаковић, ученик Математичке гммназије вишеструко награђиван на олимпијадама знања широм света. 

У Спасовданској литији учешће су узели и министри: одбране г. Братислав Гашић, за бригу о породици и демографију гђа Јелена Жарић Ковачевић, за рад, запошљавање, борачка и социјална питања гђа Милица Ђурђевић Стаменковски, државне управе и локалне самоуправе гђа Снежана Пауновић и др Ненад Поповић, министар без портфеља задужен за међународну економску сарадњу и друштвени положај Цркве у земљи и иностранству.

Благи и милозвучни гласови чланова Хора храма Светог Саве, под управом диригента др Катарине Станковић, и Дечјег хора Растко, под управом диригента Милене Антоновић, изнова су потврдили лепоту српског духовног стваралаштва и хорског појања, ове вечери посебно надахнутог благодаћу Часног Појаса Мајке Божје.

Године 1087. при грчком цару Алексију Комнену и при цариградском патријарху Николи Граматику би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи Kрста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс 77, 17).

Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.

То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

Свети Сава је обновио и духовно препородио српски народ

Игуман манастира Ватопеда, високопреподобни архимандрит Јефрем, дао је ексклузивни интервју Информативној служби Српске Православне Цркве.

Игуман Јефрем говори о везама манастира Ватопеда са српским православним народом и чудима Часног Појаса Пресвете Богородице који ће данас бити на челу Спасовданске литије. Разговор је водио ђакон Василије Бурсаћ.

Син рибара Заведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у Хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци, озлојеђени, везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним, посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе у Хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко сто година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 21.маја/08.маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб Цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.