На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве у мају 2022. године донета је одлука да се свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић) уврсти у Диптих светих православне Цркве, са датумом празновања 8/21. маја.

Свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић) рођен је 26. фебруара 1907. године у Пустом Шилову, општина Медвеђа.

Његови богобојажљиви родитељи Милош и Загорка изродише још пет кћери: Станицу, Марицу, Спасенију, Милеву и Милостиву. Школовао се у Косовској Митровици, затим у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену и на Богословском факултету у Београду, показујући изванредан пример ревносног ученика и студента. У чин ђакона и јереја рукоположен је 1930. године и постављен за приштинског пароха. Наредне године постао је парох у Лапљем Селу. Био је ожењен Браниславом (рођеном Гвоздић), са којом је имао три кћери: Надежду, Загорку и најстарију Љубицу, која је са само две године живота страдала од упале плућа. Право презиме му је било Стрелица, али је пред рукоположење у чин свештеника оно промењено у Стреличић, што у то време није била неуобичајена појава. Највећи део своје службе провео је као кнежевачки парох у манастиру Светог архангела Михаила у Раковици, почевши од јануара 1935. године. Иако је 1941. године био изабран за пароха храма Светог Саве у Бечу, ратна дешавања су га спречила да отпутује, те је остао да се и даље залаже за напредак и добробит раковачко-кнежевачког парохијског живота.

Уживао је велико поверење и наклоност Патријарха српског Варнаве, целокупног свештенства, али и великог броја парохијана, који су га посматрали као трудољубивог, савесног и брижног свештенослужитеља. Храм и парохијски дом у Раковици, које је градио од 1937. до 1939. године, сведоци су томе и представљају врхунац његовог служења народу, Цркви и Богу. У спомен, тада већ, блаженопочившем патријарху, храм је посвећен Светим апостолима Вартоломеју и Варнави. На дан освећења храма 1939. године, свештеник Стреличић бива за своју пожртвованост награђен правом ношења црвеног појаса.

О оцу Недељку познаници су говорили као о марљивом, пријатном, уредном, прагматичном, благочестивом свештенослужитељу чија је личност оличење врлина, и који је био спреман да помогне свима. Изузетна побожност, срчаност и несумњива богобојажљивост одликовали су га као свештеника који сведушно служи Цркви и народу, али је важан и братски однос пун поштовања, уважавања и љубави који је имао са осталим свештенослужитељима, о чему читамо у сачуваним писмима. Његово доброчинство дошло је до изражаја превасходно током Другог светског рата, када је прикупљао помоћ за породице војника и сиромашне грађане. О племенитости овог свештенослужитеља Цркве Христове такође говоре и писма упућена Црквеном суду, у којима тражи помоћ како би прехранио сопствену породицу, док, истовремено, сам прехрањује друге.

Свештеномученик Недељко Стреличић био је, уз Патријарха српског Варнаву, велики противник конкордата и комунистичке идеологије. Већ 1937. године обележен је због учешћа у ,,Крвавој литији“, када је уз велики број других свештеника претучен, док су жандарми забрањивали слободан пролаз. Многи сведоци говоре о проповедима које је држао након служења светих Литургија у храму, у којима је отворено показивао да је велики противник комунизма. Заступао је став да су вера и Црква изнад свега и да поредак који окреће главу од ових вредности нипошто не може бити плодоносан.

Отац Недељко је страдао на мученички начин. Наиме, средином марта 1945. године ухапшен је и, затим, стрељан. У оптужби против њега пише да је био „љотићевац“, члан Збора, да је сарађивао са четницима и учествовао у мобилизацији народа за ове трупе, да је био у одређеној вези са специјалном полицијом, узимао новац за лажне интервенције и починио још многа злодела. Укратко, окарактерисан је као народни непријатељ и ратни злочинац и осуђен на казну стрељањем, трајни губитак грађанске части и заплену имовине. У овом случају много тога је спорно, почевши од самог хапшења. Одређени сведоци тврде да је првобитно ухапшен, али да је недуго затим пуштен на слободу, па поново ухапшен, уједно и последњи пут. Из записника са суђења, који је пронађен 2017. године, види се да услови доношења пресуде нису били законити. Пре свега, свештеник није имао свог браниоца, али је и погрешно упућиван у исходе потенцијалних исказа. Међу документима постоје и изјаве девет сведока, који осумњиченог криве за другачије злочине против државе и свака изјава је различита. Такође, јавља се сумња да је цео процес суђења инсцениран, а да је отац Недељко убијен без праве пресуде. У досијеу постоји велики број грешака како о личним подацима осумњиченог тако и сведока; датум смрти у Матичној књизи умрлих је исти као и датум суђења (21. мај 1945. године), не постоји ниједан потпис осумњиченог, али постоје потписи сведока. На једном од докумената са испитивања испод потписа стоји реч ,,опрост“, двапут подвучена и подебљана, за коју се верује да се односи на опраштање личне кривице неког сведока након одређене, вероватно измишљене, изјаве о свештенику Недељку. Дакле, са сигурношћу се може рећи да је био жртва разгранате мреже доушника и жртва клевете.

Након стрељања, породица овог, у народу неописиво цењеног, свештеника била је у изузетно тешком положају, као и многе друге породице осуђених. Били су обележени и маргинализовани, нису имали прилику да се запосле и преживљавали су једино захваљујући помоћи пријатеља и парохијана. Бранислава Стреличић, супруга оца Недељка, била је толико упорна да се њен супруг пусти на слободу да је доспела и до крајње инстанце власти, али, на жалост, безуспешно. Грађанска права су и њој била привремено одузета. Такође, Надежда Стреличић, њихова ћерка, није добила прилику да упише Медицински факултет у Београду као потомак народног непријатеља.

Из црквене архиве можемо видети да је свештеник Недељко Стреличић удахнуо парохији живот, унапредио је, организовао и побољшао њено уређење. Након његовог одласка, седнице су ретко одржаване, велики број свештеника је пролазио кроз парохију и кратко се задржавао, а храм је био све празнији. Остао је пример човека који наставља да служи својој вери, убеђењима и вредностима које брани и када је залог живот.

Дуги низ година о оцу Недељку готово да није било помена, а његови посмртни остаци почивају у једној од тајних гробница на Кошутњаку. Након вишегодишњег труда да се његова личност рехабилитује, 2018. године Виши суд у Београду усвојио је захтев Црквене општине Раковица, укинуо пресуду Вишег војног суда Југословенске армије из 1945. године и постхумно му вратио грађанске части, уклонивши наводне мрље из његове биографије.

Руска Православна Црква

канонизовала два нова светитеља

Одлуком Светог синода Руске Православне Цркве, јуче, 14. маја, канонизована су два нова светитеља ХХ века.

Свети синод је, након разматрања извештаја Синодалне комисије за канонизацију, прибројао Сабору новомученика и исповедника Русије преподобномученика Владимира (Јелизарова) и исповедника Атанасија Сајка, назвавши их „новопрослављеним“ светитељима.

Свети Владимир пострадао је 20. фебруара 1930. године, јер се активно супротстављао планираном затварању Храма Вазнесења Господњег, у којем је служио као црквењак. За дан његовог празновања одређен је дан његовог мученичког страдања.

Свети Атанасије, Христа ради јуродиви, током совјетских прогона претрпео је вишеструка хапшења, заточеништво у концентрационим логорима и више од осамнаест година проведених у психијатријским болницама због своје вере и црквеног деловања. И поред свих страдања, наставио је да духовно служи верујућима. Његов спомен установљен је 22. априла / 5. маја, на дан његовог упокојења.

За оба светитеља Свети синод је одредио да, уколико њихове мошти буду пронађене, буду поштоване и чествоване као свете мошти.

Такође је наложено да се, „у складу са одлуком Седмог васељенског сабора, израде иконе новопрослављених светитеља ради њиховог поштовања“.

Свети Владимир је, поред тога, прибројан и Сабору јекатеринбуршких и пермских светих, док је Свети Атанасије уврштен и у Сабор орловских светих.

Свети Владимир рођен је 1877. године у селу Биково, у Новгородској губернији, у сељачкој породици. Учествовао је у Руско-јапанском рату 1904–1905. године. Од 1907. године радио је као послушник у Соловецком манастиру, а 1911. прешао је у Светониколајевски Белогорски манастир Пермске епархије, где је ступио у искушеништво.

Током Првог светског рата, од 1914. до 1917. године, био је мобилисан у војску. По повратку у манастир, 1. јуна 1919. године замонашен је у расу са именом Владимир.

У Белогорском Светониколајевском манастиру остао је све до његовог затварања 1923. године. Исте године био је ухапшен, али је послије готово седам мјесеци проведених у затвору, 15. октобра пуштен на слободу, уз обавезу да не напушта место боравка.

Након затварања манастира радио је као црквењак у Храму Вазнесења Господњег у Михајловском Заводу (данашњи Михајловск у Свердловској области). Активно се супротстављао намерама власти да затворе храм, због чега је поново ухапшен у јануару 1930. године.

Током истраге држао се храбро и непоколебиво. Одлуком Тројке опуномоћеног представништва Обједињене државне политичке управе (ОГПУ) за Урал, 16. фебруара 1930. године осуђен је на смрт. Стрељан је 20. фебруара исте године. Верује се да је сахрањен у заједничкој гробници у околини Јекатеринбурга, на територији некадашњег стрелишта ОГПУ-а.

***

Свети Атанасије рођен је 1887. године у селу Даничево, у Волинској губернији, у породици државног чиновника. Од 1905. до 1908. године служио је у војсци.

У јулу 1920. године био је ухапшен и заточен у концентрационом логору број 1 у граду Орлу, где је остао до новембра исте године. Након ослобађања настанио се у звонику Богојављенског саборног храма у Орлу и од тада започиње његов подвиг Христа ради јуродивог.

Почетком двадесетих година, након што је исцељен од тешке болести, са благословом свог духовног оца ступио је у манастир. Од 1926. до 1931. године појао је у хору Храма Васкрсења Христовог на некадашњем манастирском гробљу у Орлу.

Поново је ухапшен у априлу 1931. године, под оптужбом да „међу верујућим масама води агитацију против мера совјетске власти и партије на селу“. Током испитивања Свети Атанасије је потврдио да је људима одговарао негативно када су га питали о колхозима, али је одбацио остале оптужбе. Кривични поступак против њега и других оптужених обустављен је 28. октобра 1931. године услед недостатка доказа.

Године 1932. смештен је у психијатријску болницу у Орлу, где је провео девет година. И у болници су му долазили бројни верници тражећи савет и утеху. Од 1941. до 1948. године живео је у Орлу, појао у црквеном хору и помагао грађанима у свакодневним пословима. Током ратних година укрепљивао је народ, давао духовне савете, упозоравао на невоље и говорио о судбинама војника и заробљеника.

Од 1948. године више пута је хапшен и поново смештан у психијатријске установе, у којима је провео још седам година. У медицинским извештајима лекари су непрестано бележили његову побожност, смиреност, дружељубивост и благост. И током боравка у болницама људи су му настављали долазити по помоћ и духовни савет.

Свети Атанасије упокојио се у Господу 5. маја 1967. године, у 81. години живота. Сахрањен је на Крститељском гробљу у Орлу.

Његов пример хришћанских врлина — кротости, благости, трпљења и смирења — био је на поуку свима који су му долазили. Поштовање исповедника започело је још за његовог живота и траје до данас, више од педесет пет година после његове смрти. Сачувана су и сведочанства о његовој чудотворној помоћи, укључујући и случајеве потврђене медицинском документацијом.

Спасовдан

На данашњи дан Православна Црква прославља празник Вазнесења  Господњег, у народу познатији као Спасовдан.

Вазнесење Господње слави Црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса.

Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога Васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем, и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима, но да чекају обећање Светога Духа, Господ је у четрдесети дан извео своје ученике до Витаније, подигао  своје руке и благословио их, и благосиљајући их узнео се на небо.

Када су ученици са Горе Елеонске гледали на на небо и на облак, који је Господа сакрио од њихових очију, објавише им анђели да ће исти Исус, који се од њих узнео на небо, на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

О Вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап. 1, 3), док Свети апостол Лука у Еванђељу не спомиње дан Вазнесења.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више спомена, а спомен на Вазнесење био је утопљен у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века, као нпр. Тертулијан и Ориген, не спомињу овај празник. Најстарије беседе на овај празник можемо наћи у време Светог Јована Златоустог (+405) и Светог Григорија Ниског. Дакле крајем 4. века издвојен је спомен Вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силаска Светога Духа, и постављен је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у Који је Он целу икономију и домострој искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто је сео с десне стране Силе и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу Његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији. И у нашој Цркви у овај дан се носи литија. При увођењу богослужбених обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV веку означавало као место Вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

Тропар, глас 4.

Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем Свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем, јако Ти јеси Син Божиј, Избавитељ мира.

Тропар, глас 4.

Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света.

Кондак, глас 6.

Јеже о нас исполнив смотреније и јаже на земљи сојединив небесним, вознесалсја јеси во славје, Христе Боже наш, никакоже  отлучајасја, но пребиваја неотступниј и вопија љубљашчим Тја: Аз јесам с вами и никтоже на ви.

Кондак, глас 6.

Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.

стигао у Београд

Његова Светост Патријарх српски г.  Порфирије и председник Републике Србије г. Александар Вучић уз највише црквене и државне почасти дочекали су 20. маја 2026. године на београдском аеродрому Никола Тесла једну од највећих хришћанских светиња – Часни Појас Пресвете Богородице.

Чудесна светиња стигла је у српску престоницу љубављу и добротом свештеног братства светогорског манастира Ватопеда и његовог игумана Василија, великог пријатеља српског народа, који ју је лично допратио и из своје руке предао Његовој Светости Патријарху г. Порфирију.

После молебна служеног на аеродромској писти, Патријарх је - у пратњи председника Вучића, игумана Јефрема, архијереја и ватопедских монаха - пронео Часни Појас Мајке Божје кроз почасни шпалир Гарде Војске Србије. Велику светињу уз песму су дочекали ученици београдске Богословије Светог Саве и млади у српским народним ношњама.

– Осећамо данас велику благодат и радост и не постоји боља реч која може изразити то осећање од речи псалмопојца Давида који вели: Радујте се и веселите се у дану који створи Господ, радујте се и веселите се у њему! Данас смо заиста благословени јер нас је, по љубави Свете Горе и по љубави Светог великог манастира Ватопеда, походио Часни Појас Пресвете Богородице. Појас који је Она сама саткала и који је носила око свога струка, онда када је у утроби носила нашег Спаситеља и Господа Исуса Христа, Логоса Божјег. Од тада тај Појас смирењем Пресвете Богородице, Њеном благодаћу и Духом Светим носи у себи исцелитељску и благословену моћ – поручио је Његова Светост Патријарх српског г. Порфирије и истакао:

– Овај појас, као и многе друге светиње, имао је кроз историју своју бурну путању. На том свом путешествију у једном тренутку је боравио и у Србији, до тренутка када је Свети кнез Лазар, осетивши љубав према манастиру Ватопеду, као и према читавој Светој Гори, уз један део Часног Крста овај појас даривао свештеном манастиру Ватопеду, јер је манастир Ватопед тачка која нераскидиво повезује Свету Гору са српским народом. То је манастир у којем је боравио као монах Свети Сава, а ту је дошао и његов отац, Свети Симеон Мироточиви. Стога је, осећајући љубав и благодарност према манастиру Ватопеду, Свети кнез Лазар подарио овај Појас да се тамо у молитвама монаха чува, да кроз векове повезује наш народ са манастиром Ватопедом и са Светом Гором и да боравећи тамо и ми будемо уграђени у Свету Гору.

– А ево, после шест векова, поново нас ова светиња подсећа на љубав Светог кнеза Лазара према својој отаџбини, према свом народу, али и на свест да се свако добро, лепота, пуноћа, истина и правда заснивају на непоколебљивом камену темељцу који се зове Господ Исус Христос.
Истовремено подсећа нас на то ко смо и шта смо у Светом Сави. Тамо се духовно родио, а у њему се и ми духовно рађамо од његових времена до наших дана, а тако ће бити и до краја света и века – поручио је Патријарх српски г. Порфирије и упутио речи благодарности игуману ватопедском Јефрему:

– Велику благодарност на љубави упућујемо игуману манастира Ватопеда. Хвала Вам што сте благословили да дођете и да заједно са собом донесете Појас Пресвете Богородице у којем борави благодат.

– Са великим жаром долазим у Београд одговарајући на позив патријарха Порфирија да после много векова Појас Пресвете Богородице посети Србију. Ово је наша дужност и потреба. На овај начин одајемо почаст кнезу Лазару који је касније постао великомученик Православне Цркве – поручио је високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман ватопедски, и подсетио на јаке везе његовог манастира и српског народа:

 – Свети кнез Лазар, који је Ватопеду подарио Појас Пресвете Богородице, био је богоносац и зато је благодаћу Светог Духа разумео потребу коју српски народ има према Ватопеду, јер је манастир Ватопед место духовног уздизања Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.
– Долазим у земљу која се суочила са различитим искушењима, али она опстаје и живи. Верујем да ће примањем Појаса Пресвете Богородице српски народ примити и велику утеху, а сведочим вам да Појас Пресвете Богородице чини велика чуда – поручио је игуман Јефрем.

Вазнесење Господње

Спасовдан

Поводом празника Вазнесења Господњег - Спасовдана, славе Града Београда, 19. маја 2026. године у Свечаној дворани Патријарх Лукијан Богдановић у Светосавском културном и медијском центру Српске православне Цркве у Земуну одржана је конференција за медије, на којој су програм прославе престоничке славе и детаље о традиционалној Спасовданској литији представили: Преосвећени викарни Епископ топлички г. Петар, координатор Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; и г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве.

"Литија ће, као и претходних година, бити покренута из храма Вазнесења Господњег, из улице Кнеза Милоша, ићи ће улицом Краља Милана, затим обилазно са десне стране кружним током на Славији, па Булеваром ослобођења до Светосавског платоа, односно преко Карађорђевог парка до главног, западног улаза у храм Светог Саве.

У средишњем поретку, испред самог Појаса Пресвете Богородице, налазиће се свето Јеванђење, икона Пресвете Богородице која држи Часни Појас, специјално насликана од наших уметника за ову прилику, затим икона Вазнесења Господњег, славе града Београда, док ће на челу литије Часни Крст носити г. Андреј Дробњаковић, ученик Математичке гимназије, вишеструко награђиван на такмичењима широм света."

исповедница из Јашија

Румунска православна црква локално проглашава канонизацију свете Бландине из Јашија

Локално проглашење канонизације свете Бландине Исповеднице одржано је у недељу у Митрополитској катедрали у Јашију.

Свечани догађај одржан је на крају Божанске литургије коју је прославило сабрање седам јерараха предвођено митрополитом Молдавије и Буковине Теофаном.

Синодски томос о проглашењу канонизације уручио је помоћник епископа ботошанског из Архиепископије Јаши.

Званичним чином је декретирано да ће се „света Бландина Исповедница из Јашија убројати међу свете Цркве и помињати химнама хвале на њен празник, 24. маја, сваке године, и да ће бити укључена у Синаксару, литургијским књигама и календару Румунске православне цркве“.

Порука патријарха Данила

Његово Блаженство Патријарх Данило послао је поруку поводом свечане прилике, истичући смирење и послушност Свете Бландине.

„Света Бландина је показала дубоку смиреност, обављајући у затвору, заједно са својом рођаком, најпонижавајуће задатке, увек имајући на уму речи Господа Исуса Христа: ‘Ко хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга’ (Марко 10:44).“

„Тако, оно што је свет сматрао понижењем, исповедница Христова обукла се у одећу смирења угодну Богу, претварајући најнижи посао у скривени труд љубави према Богу и ближњем“, нагласио је Патријарх Румуније.

Поруку је представио Разван Михај Клипичи, патријаршки саветник у одељењу за културу, сликарство и рестаурацију Патријаршијске администрације.

Јака вера у Бога

На крају догађаја, митрополит Молдавије и Буковине Теофан рекао је да је Свету Бландину дефинисала њена јака вера у Бога и у Божју љубав према свету.

„Вера се пројавила, како сведочи Свети Павле у Посланици Јеврејима, кроз познање невидљивих ствари и добијање онога чему се нада. Другим речима, вера Свете Бландине била је сигурност у погледу Божјег присуства у њеном животу и у животу света. А добијање онога чему се нада значило је да је Царство Небеско и вечни живот већ живела овде и у њено време Света Бландина Исповедница.“

„Она је показала исповедничку храброст у Бесарабији и Сибиру, у Букурешту и у Јашију. Стога треба да захвалимо Богу на овом дивном дару, који постаје извор утехе у Светом Духу, поред Свете Параскеве, великомученика Георгија, и Светог Јосифа Милостивог, који су такође дошли у Јаши из благословених земаља Бесарабије“, додао је митрополит Теофан.

Света исповедница Бландина из Јашија

Света Бландина исповедница из Јашија рођена је 24. фебруара 1906. године у селу Грушеуци, округ Хотин, у Бесарабији, од оца Захарије и презвитере Серафиме Поповић.

Завршила је студије за учитељицу и удала се за инжењера Георгија Гобјилу 1926. године. Заједно су имали сина Владислава. Након совјетске окупације Бесарабије 1940. године, породица је депортована у Сибир, где је патила 15 година.

Године 1957. стигла је у Румунију. Њен син и снаја, непријатељски настројени према вери, приморали су је да бира између Бога и породице. Мајка Бландина је без оклевања изабрала веру, остала је без крова над главом и на крају стигла до Јашија, где је пронашла подршку хришћанске породице.

Постала је дискретно, али постојано присуство у Митрополитанској катедрали у Јашију, посвећујући своје време молитви, превођењу и преписивању акатиста и помагању онима којима је помоћ потребна. Света исповедница Бландина се упокојила у Господу 24. маја 1971. године.

Опште проглашење Свете Бландине и осталих 15 светих жена које је Свети синод канонизовао 2025. године одржано је 6. фебруара у Патријаршијској катедрали у Букурешту.

Православна Црква 19. маја по новом, 6. маја по јулијанском календару молитвено прославља Праведног Јова.

Тропар, глас 1.

Видевши богатство врлина Јовових, мишљаше ђаво да их отме од праведника, и раскида тело његово, али му ризницу духа не украде; Пронађе наоружану душу непорочног Јова - а мене обнаживши, пороби. Пре него дође мој крај, избави ме лукавога, Спасе, и спаси ме.

Кондак, глас 8.

Показао си се, свеславни, као истинит и праведан, побожан, непорочан и освештен, Божији угодниче истинити, и просветио си свет трпљењем својим, трпљиви и праведни Јове. Зато сви, богомудри, успомену твоју у песмама славимо.

Свети праведни Јов бејаше из племена Авраамова; живљаше у земљи Узу, у Арабији. Јов беше човек истине, беспрекоран, праведан и благочестив, и уклањаше се ода зла. Он имађаше седам синова и три кћери. И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу; и дела његова беху велика на земљи; благородством и честитошћу то беше највећи од свих људи на Истоку. И синови његови састајаху се, и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима. Синови Јова живљаху међусобно у толикој љубави и слози да, иако становаху у засебним кућама, ипак никад не вољаху један без другога јести или пити. Тако, једнога дана они обедоваху заједно код најстаријег брата, а другога дана код другога брата, и на такав начин обредивши се за седам дана, они опет почињаху од најстаријега. А те гозбе њихове биваху умерене и чесне, уредне и тихе, без пијанства, нереда и граје. Јер добри и праведни отац њихов не би допустио скупове, на којима би имао удела грех преједања, пијанства и непристојности, већ би их сигурно забранио. Али он, видећи њихову добру нарав и кротост и толику међусобну љубав која се ретко сусреће међу браћом, не забрањиваше им гозбе већ уживаше у томе. И кад би се они обредили гозбом у току седам дана, Јов је слао к њима опомињући их и саветујући, да сваки брижљиво испита своју савест, није ли што сагрешио речју или мишљу противу Господа, јер се праведни Јов веома бојаше Бога, и то се бојаше не страхом роба већ cтрахом синовље љубави, и брижљиво пажаше на себе и на сав дом свој, да се не учини нешто што би разгневило Господа Бога.

Но богобојажљиви праведник не само упућиваше децу своју да воде беспрекоран живот и да ни у мислима не греше пред Творцем својим, него и сам, устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свију њих за грехе њихове, јер говораше Јов у себи: може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше праведни Јов сваки пут (Јов. 1, 5).

Једнога дана анђели Божји, чувари рода људског, изађоше пред Господа да Му поднесу људске молбе и изложе њихове сваковрсне невоље. Са њима изађе пред Господа и Сатана, кушач и клеветник људски, и то не као онај који може заједно са анђелима предстати Богу на небу, одакле је збачен, већ стојећи издалека ван неба пред свевидећим оком Божјим. И речe Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори Господу и рече: Проходих земљу и обилазих. А рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла. А Сатана одговори Господу и рече: Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати? На то Господ рече Сатани: Ево, све што он има предајем у твоје руке; а њега самог да ниси дарнуо. И отиде Сатана од Господа (Јов. 1, 6-12).

Једнога дана кад синови Јовљеви и кћери његове јеђаху и пијаху вино у кући свог најстаријег брата, гле, дође гласник Јову и рече: Волови ораху и магарице пасијаху покрај њих, а грабитељи дођоше и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође други гласник и рече Јову: Огањ спаде с неба и спали овце и момке, и прождре их; и само ја један утекох да ти јавим. Докле овај још говораше, дође трећи гласник Јову и рече му: Халдејци у три чете ударише на камиле и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође нови гласник и рече Јову: Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући свог најcтаријег брата; утом изненада наиђе страшна олуја из пустиње, удари у четири угла од куће, те паде на децу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим. Чувши то, уста Јов и раздра плашт свој, и остриже главу своју, и посу је пепелом, и павши ничице поклони се Господу, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов. 1, 13-22).

Опет једнога дана дођоше анђели Божји да стану пред Господом; а дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори: Проходих земљу и обилазих. И рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си измолио његово имање и низашта погубио му децу и момке. А Сатана одговори Господу и рече: Кожу за кожу, и све што човек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела његовог и костију његових, и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати. А Господ рече Сатани: Ево ти га у руке; само му душу чувај (Јов. 2, 1-6).

И отиде Сатана од Господа, и удари Јова злим приштем од главе до пете, те он узе цреп па стругаше гној свој; и сеђаше на ђубришту изван града. А кад прође много времена, жена Јовљева рече Јову: Докле ћеш трпети? Ево, почекаћу још мало у нади на cпасење. Ето, нестаде са земље спомен твој - синови твоји и кћери твоје, које узалуд у мукама родих и с трудом одгајих. А и ти сам седиш у гноју и црвима; без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, и из дома у дом, очекујући да зађе сунце, да бих се ноћу одморила од трудова мојих и од болести мојих од којих сада патим; - него реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, рече: Зашто говориш као луда жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога (Јов. 2, 7-10).

А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из свога места: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намићанин, договоривши се да дођу да га посете и утеше. И подигавши очи своје из далека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати, и раздраше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави. И сеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори реч, јер виђаху да су патње његове врло велике (Јов. 2, 11-13).

Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог јавивши се поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао. И родише му се опет cедам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега 248 година све славећи и хвалећи Бога.

Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље по неисказаном промислу свом, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Због тога праобразног значаја који живот и страдање праведног Јова има, Књига о Јову чита се у одломцима у току Страсне, то јест Страдалне седмице, и то: на Велики понедељак, на вечерњу гл. 1, ст. 1-12; на Велики уторак, на вечерњу гл. 1, ст. 13-22; на Велику среду, на вечерњу гл. 2, ст. 1-10; на Велики четвртак, на вечерњу гл. 38, ст. 1-23; на Велики петак, на вечерњу гл. 42, ст. 12-17.

Првог архиепископа и просветитеља српског

Српска Православна Црква 19. маја по новом, 6. маја по јулијанском календару молитвено прославља Пренос моштију Светог Саве, Архиепископа српског.

Тропар, глас 3.

Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао, светитељу Саво, најпре си твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном Рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.

Тропар други, глас 8.

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Саво премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Кондак, глас 6.

Заступниче невољних, у напастима помоћниче, молитвениче пред Владиком, не презри нас смерне због грехова, но предухитри и истргни из вечних мука оне који те са вером моле. Похитај на заступљење и пожури у помоћ, заступи оне којите песмама хвале, светитељу Христов Саво.

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског.

Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако:

Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство".

Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку.

Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују".

Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче".

Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево.

Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења.

Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве.

После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан.

Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин!

Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године "херцегом (тј. војводом) од светог Саве". Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби.

Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика - Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава.

О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског... Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету" и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три.

Чудотворна иконе Мајке Божије

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање образа Божије Матере – Чаша која се не испија, збило се у Ваведењском Владичином женском манастиру, 1878 године.

Једном хришћанину Тулске губерније, војнику Стефану, који је патио од страсти пијанства и попио сву своју војну пензију и све што је имао у своме дому и дошао до тога да ништа нема, да су му се и ноге одузеле – у сну се јавио дивни старац, обративши му се следећим речима: ,, Иди у град Серпухов, у манастир Владичице Богородице. Тамо је икона Чаша која се не испија, – тражи да за тебе одслуже Mолебан и оздравићеш душом и телом “.

Пошто није могао да хода, а немајући помоћи од других, без икаквих средстава, Стефан не оде на то путовање.

Старац му се онда јавио поново, али ни то није помогло да пијаница послуша. Старац му се онда јавио и трећи пут, говорећи какве га грозоте чекају ако не послуша – и пијаница тек онда одлучи да крене на пут, четвороношке.

У једном селу га затече ноћ и остаде ту да преноћи. Милосрдна старица код које је ноћио, да би му олакшала бол, истрљала му је ноге и добро подложила пећ. Током ноћи, путнику се у ногама појавио пријатан осећај а када је пробао да стане на њих, могао је, али су и даље биле превише слабе да би се могао држати на њима. До следеће ноћи му је већ било боље, и могао је да хода, ослањајући се на један штап. Тако је и стигао до града Серпухова.

Стефан је по приспећу у манастир казао о свом виђењу и тражио је да се одслужи молебан, пред указаном му иконом.

Но нико није знао за такво изображење. Тада се неко сетио да би то могла бити икона која на себи има осликану чашу, која је била постављена у пролазу, из Саборног храма ка ризници.

Какво ли је тек одушевљење настало када су на полеђини иконе пронашли натпис на коме је писало – Чаша која се не испија.

По опису, старца из сновиђења – препознали су старца Варлаама, некадашњег настојатеља тога манастира. Икону су пренели у храм и пред њом је одржан молебан. Пијаница је потпуно оздравио и здрав отишао из Серпухова. Не само да су му ноге оздравиле, него је у потпуности престао да пије.

Вест о овом догађају брзо се прочула и изван манастира. Мноштво поклоника почело je да долази на поклоњење чудотворној икони, не само из града Серпухова него и из целе околине, па и из удаљених места. Долазили су не само они који су тражили помоћ у ослобађању од страсти пијанства, него и они који су хтели да се поклоне и одају почаст Богородици, за указану помоћ.

После 1919. г. када је манастир био затворен, чудотворни образ Пресвете Богородице и списак са чудима која су од ње произилазила је нестао.

До револуције Серпуховско Александро – Невско братство, савршавало је пред иконом молебан, са читањем акатиста.

У време совјетске власти многи манастири су били затворени, а по затварању манастира Ваведења Владичице, икона је пренесена у катедрални храм Николе Белога.

Између 1928. г. – 1930. г. у Серпухову је столовао Митрополит Мануило Лемешевски. У списима из тог времена, стоји да је он поново успоставио поштовање светиње те обитељи, иконе Богомајке Чаша која се не испија, која је у међувремену пала у заборав. На молбе верних, а по благослову тог Владике, направљено је осам копија чудотворне иконе.

Године 1929. храм у коме је била икона је затворен и све светиње су спаљене на обали реке, Наре. Икона Мајке Божије Чаша која се не испија нестала је без трага и сви молебани су престали.

Поштовање светиње из Серпухова обновљено је ’80-их година ХХ века.

На иницијативу управника месне цркве, посвећене Пророку Илији – архимандрита Јосифа, поново се почело са служењем молебана за исцељење од пијанства, читањем акатиста Богородици Чаша која се не испија. Архимандрит Јосиф је 1990. г. започео са иницијативом да се поново отвори Серпуховски манастир, Висоцки. Као резултат, 10. априла 1990. г. је поново заживело братство тог манастира, које је још 1374. г. основао Св. Сергије Радоњешки. Поставши предстојник братства, архимандрит Јосиф је пренео служење молебана Богородици Чаша која се не испија у Висоцки манастир, и већ следеће године је по његовом благослову, руски иконописац Александар Соколов, насликао данас свима познату икону. Нова икона је убрзо постала омиљена у верном народу који је почео масовно да долази на поклоњење овој светињи.

У манастиру Висоцки састављен је канон и издат акатист тој икони Мајке Божије, који се раније налазио у неколико одвојених и различитих рукописа.

У Серпуховом почива једна икона Божије Матере, Чаша која се не испија која се налазила у Ваведењском Владичином женском манастиру, написаној 1995. г. по старој фотографији.

У очима верног народа чудотворна икона Мајке Божије Чаша која се не испија, постала је истинском сверуском Светињом. По благослову Свјатјејшег Патријарха 30. маја 1997. г. икона је уведена у православни црквени календар, што је било званично признање сверуског поштовања, тог лика Богомајке.

Свакодневно се у храму Висоцког манастира пред чудотворном иконом држе молебани, на којима се износе молитве за све страдалнике који моле за милост, Царицу Небеску. Небројени ходочасници посећују манастир. Посебно много богомољаца се окупља на молебан који се држи, по Васкрсу.

Најважније богослужење икони Небесне Заступнице је 18./5. маја на дан празновања иконе. Они који не могу да дођу на поклоњење чудотворној икони, шаљу писма и телеграме са молбама да се одслуже молебани за њих, ближње и рођаке.

Ова икона, прославља се 18. маја по новом односно, 5. маја по старом календару.

 Чуда

 Пред овим образом молимо се за исцељење од недуга пијанства и наркоманије.

До данашњег дана је било мноштво случајева благодатне помоћи и исцељења која су се десила после молитава пред иконом, Чаша која се не испија. Ти случајеви се записују у посебну књигу, која се налази у манастиру. Помоћ су добијали не само православни верници него и некрштени и људи других вероисповести. Као што се ономад у ХIX в. старац Варлаам јавио у сну пензионисаним војнику, подстакнувши га да иде на поклоњење икони Богородичиној – Чаша која се не испија, тако је и у наше време било случајева, чудесних јављања угодника Божијих, Пресвете Богородице па и самог Господа Исуса Христа, са позивима страдалницима да иду у Серпухов на поклоњење чудотворној икони. Утолико је чудесније, што неки од тих људи ништа нису знали ни о икони, ни о манастиру, ни о граду Серпухову.

Видљиви знак Божије благодати која се шири кроз ову икону, показује се непрекидним мироточењем и крвоточењем на неколико копија иконе које се налазе по домовима верних, као и у православним храмовима; тако да извор благодатне помоћи и исцељења, не пресушује од Ње.

Изображење

Док је позадина на икони украшена сребром у доњем левом углу је постављена хранилица, са честицом Појаса Пресвете Богородице. Света Дјева је приказана, на уобичајен начин у пурпурном мафориону и доњој хаљини, плаве боје.

Видимо да Мајка Божија подиже Своје пречисте руке, молећи Сина Свога и Бога, за све грешнике, да их спасе и призове к непресушном Источнику духовне радости и утехе, јављајући свима да је Чаша која се не испија, милосрђе и помоћ са Неба, на радост свима којима је помоћ потребна.

Док Богомајка подиже руке к небесима, искајући помоћ од Свевишњег, за све оне који Јој се моле, дотле је Син Њен положен у Чаши, такође подигнутих руку к небесима, у молитвеном ставу.

Чаша у којој се налази сам Источник Живота, на симболичан начин указује на Сведржитеља – Који пролива крв за живот света. Таквим положајем, као да указује – да је управо Он, извор Живота, извор непресушни, који напаја ожеднеле душе, живота, неупрљаног пороцима.

Мноштво драгоцених дарова окружује и украшава ову икону. Те дарове су остављали захвални избављеници од страдања, којима је Пресвета Дјева, преко Своје иконе помогла.

Тропар, глас 4

Притецимо данас, верни, к Божанственом и пречудноме образу Пресвете Богоматере, која сва срца верних небеском Неиспијеном чашом Свога милосрђа напаја и људима објављује. Видећи их и слушајући о њима, духовно празнујемо и топло Јој вапијемо: Владичице премилостива, исцели наше недуге и страсти, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.

Охридски пролог 16/3. мај

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Рођен је 4. јануара 1886. године у Скраду код Војнића, од оца Богдана, учитеља, и мајке Софије Добросављевић. Завршио је вишу пучку школу у Слуњу и Велику реалну гимназију у Раковцу код Карловца 1904. године. Исте године одлази у Сремске  Карловце где се уписао у прву генерацију Карловачке богословије, коју је подигао  Карловачки патријарх Георгије (Бранковић).

Заједно у разреду био је са Николом Алагићем из Мазина, потоњим главним секретаром Светог Архијерејског Синода; Светиславом Брдваревићем, потоњим Митрополитом будимским Арсенијем; и Светозаром Трлајићем из Мола, потоњим Епископом горњокарловачким Савом свештеномучеником. Богословију са испитом зрелости је завршио у јулу 1908. године. У брак са Даницом Стојановић из Оточца ступио је 29. фебруара 1909. године. У браку су добили децу: Мирјану, Небојшу и Георгину. Епископ горњокарловачки Михаило (Грујић) је рукоположио Бранка Добросављевића у Саборном храму у Плашком у чин ђакона 15/18. марта, а у чин презвитера 22. марта/4. априла 1909. године. Службовао је на парохијама у Бачуги и Радовици, а од 1910. године постављен је за пароха на Вељуну.

Као вељунски парох радио је на просвећивању, духовном и културном подизању села. Године 1935. изабран је за народног посланика у срезу Слуњском. Као посланик у Скупштини Краљевине Југославије 1937. године веома се жестоко супротставио ратификацији конкордата са Светом столицом и позвао посланике да гласају против. Краљ Александар I Карађорђевић га је одликовао орденом Светог Саве петог реда 1929. године. Следеће године, 15. децембра 1930. године, краљ Александар одликује га краљевским орденом Југословенске круне петог реда. Произведен је у чин протојереја са правом ношења надбедреника у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Гомирју 14/27. марта 1938. године од Митрополита загребачког Доситеја (Васића), тадашњег администратора Епархије горњокарловачке.

Након што је окупирана Краљевина Југославија и подељене на интересне зоне окупатора и њихових савезника, основана је и геноцидна творевина Независна Држава Хрватска са својом усташком војском. На Ђурђевдан 6. маја 1941. године, на дан његове крсне славе, проту Бранка су ухапсиле усташе које је предводио бојник усташке војске Иван Шајфор, учитељ из Вељуна. Тога дана је ухапшено преко шест стотина Срба, међу њима и свештеник Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић брда, и Небојша, студент медицине, син проте Бранка. Најпре су били заточени у жандармеријској станици у Вељуну где су свирепо мучени, а сутрадан 7. маја њих 520 је одведено и убијено код Хрватског Благаја у шуми званој Кестеновац. Преосталих 80 Срба на интервенцију италијанског пуковника Оскара Грита враћено је камионима у Слуњ и пуштено својим кућама.

Архијерејски намесник прота Исо Пејновић известио је марта 1942. године Свети Архијерејски Синод о страдању Срба на вељунској парохији: „У почетку маја 1941. убијен је и опљачкан неки млинар из Благаја, срез Слуњ, који је имао млин на реци Корани. Новине загребачке – нарочито „Хрватски народ“ донеле су опис тога догађаја, бацајући кривњу на Србе из горе поменутих места, да су они извршили наведени злочин над Хрватом млинаром. Усташе из Слуња похапсили су око 500 људи из Вељуна, Цвијановић брда и Полоја, а међу њима проту Бранка Добросављевића са Вељуна и свештеника Димитрија Скорупана из Цвијановић Брда. Сви су људи стрељани дана 6. маја 1941. године у хрватском селу Благају у срезу слуњском“.

Марија Шајфар Мимица је испричала др Ђури Затезалу у Копривници 10. маја 1963. године: „Мој муж (Иван Шајфер) је из Слуња добио налог да прво ухапси православног попа Бранка Добросављевића, његовог сина студента Небојшу, Раду Гојсовића, Милића Гојсовића, Радоша Вујићића, Ђуру Велимировића, Ману Михајловића, Тодора Драгулића и друге...“ Душан Никшић из Доњег Полоја се сећа: „Добро сам запамтио окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, председника општине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мукицу Вучковића“.

Из извештаја италијанских војних органа о злочинима над српским народом и црквеном јерархијом у Независној Држави Хрватској у времену од успостављања хрватске власти до 20. јула 1941. године наводи се: „Прота Бранко Добросављевић из Вељуна котар Слуњ. Усташе су му наредиле да ископа јаму за сина студента. Кад је завршио пред њега су довели сина и почели су га мучити тако страшно да је младић од тога умро. Онда су усташе наредили оцу да говори молитву за мртве. За време службе прота Бранко онесвестио се три пута, али су га они ударцима пушке присилили да заврши. И он је подлегао због њихове окрутности на истоме месту“. Мученичку смрт проте Бранка помиње и генерал Фуруја Монтичелије, командант пешадијске дивизије „Сасари“ у свом дневнику, који се данас чува у Државном архиву у Риму.

После завршетка рата, 1946. године, посмртни остаци проте Бранка Добросављевића, његовог сина Небојше, свештеника Димитрија Скорупана и осталих побијених Срба код Хрватског Благаја у шуми Кестеновац пренети су у заједничку гробницу на Вељуну, где и данас почивају.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на својој седници од 22. маја 1998. године, донео је одлуку да за свештеномученика Православне Цркве прогласи протојереј Бранко Добросављевић, парох вељунски. Молитвено се прославља 7. маја и 17. јула, по новом календару. 

Епископ Платон (световно име Миливоје) је рођен 29. септембра 1874. године у Београду од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а затим школовање наставио у Београдској богословији, где се замонашио док је похађао трећи разред.

По завршетку Богословије је рукоположен за ђакона и презвитера. Године 1896. одлази у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор је службовао у Алексинцу и Јагодини и за то време је одликован достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

У току Првог балканског рата 1912. године архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији. Био је и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног Епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је Патријарх српски Варнава 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја и Анастасија из Руске Православне Заграничне Цркве, као и епископа бачког Иринеја, бостонског Макарија и сремског Саве. За Епископа охридско-битољског је изабран 22. јуна 1938. године. Следеће године је премештен у Бању Луку.

Као Епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти Независну Државу Хрватску, он је одговорио: Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свог духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941. године, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бања Луке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког је убио усташа Асим Ћелић. Владичино унакажено тело је пронађено у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бања Луци, а 1973. године је пренет у бањалучку Саборну цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године га је прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске Православне Цркве. Славимо га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.

Тропар, глас 8:  У чаши Христовој сапричасниче  и апостолима санаследниче,  свештеномучениче Платоне, архипастиру бањалучки. Река Врбас постаде река живота вечног,  који сад наслеђујеш са паством твојом, што ради вере праве с тобом пострада. И сада, Светитељу, са новомученицима, моли Христа Бога и Спаса свију да спасе род наш православни.

Кондак, глас 3:  Црква данас слави свога архипастира Платона, славног свештеномученика, и с њим мноштво дивних новомученика што за веру праву невино пострадаше и Царство Небеско вечно наследише. Тога ради славимо Христа Логоса, Предвечног Бога и Спаса нашег.